I JA SAM ŠARLI, NISAM ZNAO DA ĆE GAĐATI: Ispovest eks direktora RTS

Mi Srbi ne razumemo da je to što sam osuđen zato što je bomba pala na mene, na moje radnike, i to što me je osudio moj sud - srpska tragedija - kaže Dragoljub Milanović

Nekadašnji direktor RTS-a Dragoljub Milovanović, prvi put nakon izlaska iz zatvora u kom je proveo deset godina zbog smrti 16 radnika RTS-a u toku NATO agresije, u ekskluzivnoj ispovesti za Naše novine priča o nesrećnom događaju, svojoj odgovornosti i izjavi antiglobaliste Noama Čomskog da su radnici RTS-a takođe "Šarli Ebdo", za koje niko nije palio sveće.

Preporučujemo

Na samom početku on napominje da je dve godine, koliko je prošlo otkad je napustio požarevačku "Zabelu", izbegavao da priča o nesreći koja je zadesila radnike RTS-a 23. aprila 1999. godine i o tome kako se osećao kada je bio optužen za njihovu smrt.

- To je moja tragedija, nije jedina na svetu, mnogo nepravdi ima. Ni tragedija koja je zadesila RTS nije jedina. Ali me boli to što mi Srbi ne razumemo ili ne želimo da priznamo da je to što sam osuđen zato što je bomba pala na mene, na moje radnike i to što me je osudio moj sud pod pritiscima i srpska tragedija - počinje priču Milanović.

Nekadašnji direktor RTS-a smatra da je to šamar koji možda neće biti obrisan sa našeg obraza, osim ako se ova ili neka druga vlast ne seti da tu tragediju ublaži.

- Ne radi mene, mene više niko ne može popraviti, ja sam uništen, ali moje potomke može. Robijao sam i patio za ono što sam časno i dobro radio. Za vreme bombardovanja moji radnici i ja smo dali častan doprinos - kaže Milanović.

Komentarišući izjavu Noama Čomskog da su radnici RTS-a takođe "Šarli Ebdo", Milanović ističe da je strašno to što niko od srpske javnosti nije to izgovorio.

- Bojana Lekić, koja je bila glavni urednik tih ljudi koji su bili bombardovani, onih koji su bili ranjeni i povređeni, e ona danas kaže da su "Šarli Ebdo" Ćuruvija i Pantić. I recimo da jesu, ali neće da kaže da su "Šarli" i novinari RTS-a, a bila im je urednica. Za nju jesu Pantić i Ćuruvija "Šarli", ali nisam ja, a sam bog zna kako sam preživeo linčovanje. Tukli su me štanglama, a ta banda koja me tukla, oni nisu teroristi ni kriminalci - kaže Milanović i dodaje da je to je dijagnoza srpskog novinarstva.

Ističući da su oni koji se navodno bore za slobodu medija ubili novinare RTS-a, Milanović dodaje da je jako tužno to što su mediji reagovali tek nakon izjave Noama Čomskog.

- Više je "Šarli Ebdo" RTS nego što je to "Šarli Ebdo". I ja sam "Šarli" i svi ljudi koji su radili na RTS-u tokom bombardovanja. Tamo su zaluđeni teroristi na zločinački način odgovorili na uvrede proroka i oni imaju izgovor pred sobom iako pred životom nemaju. Ubili su ljude koji su radili svoj posao, ali su radeći to rizikovali svoje živote i platili svoj zločin glavom. Naš "Šarli Ebdo" je bio suočen sa ljudima koji su u letelici i kao na video-igricama pritisnuli dugme i pobili one koji su prenosili sliku o stradanju svog naroda. Ti koji su ih poslali gledali su na ekranu ljude ka kojima leti bomba. Oni su gledali Bobana Kovačevića, koji je u tom trenutku vodio Dnevnik, a niko njega ne pita: "Da li si ti 'Šarli Ebdo'" - kaže bivši direktor RTS-a.

Bivši direktor RTS-a ne krije da ga najviše boli to što niko nije postavio pitanje prave odgovornosti za pogibiju novinara. Čudi ga što niko ne želi da podseti na to da je predsednik SAD Bil Klinton priznao da je svesno bombardovao RTS i da nije pogrešio.

- Objektivno sam bio odgovoran za sve što se zbivalo u RTS-u i prema 8.000 zaposlenih, ali u ovom slučaju nisam bio čak ni to, bila je to viša sila. Vlast nije znala, kako je mogla da zna kada će neprijatelj da gađa i šta - priča Milanović.

I dalje tvrdi da radnici RTS-a nisu imali gde da se sklone i da bi ih gađali gde god da su bili, te da je on samo mogao da se moli bogu da ih ne zadesi nesreća. Na pitanje da li misli da će neko ipak zapaliti sveće za poginule, on kaže da ih on pali stalno.

- Palim sveće u svakoj prigodi, i u crkvama i na grobljima, za te ljude. Nažalost, ne mogu da odem na sve grobove. Da sam odlazio na spomenik koji su tako gnusno podigli na Tašmajdanu, pljuvali bi me, ali bih voleo i tamo da odem i da upalim sveću - priznaje Milanović.

Milanović  ističe da je Srbija bila nemoćna pred silnom mašinerijom i globalnim medijima.

- Ne znam kako neko može da kaže da smo mi izgubili bitku. Kakvu smo to bitku izgubili kad su oni bombardovali novinare da ih ućutkaju. Izgubili smo živote i to je moja rana, ja sa tim moram da živim. Ne mogu da mirno da spavam kada znam da je šesnaest nevinih ljudi ubijeno, od kojih sam više od pola ja lično primio i koje sam voleo. Kako ja da budem miran i kako može iko da me pita da li se ja osećam krivim za to - kaže Milanović.

(Telegraf.rs / Naše novine)