Evo zašto se Srbi sve više ubijaju u lovu! (FOTO)

Lovac mora jasno da vidi šta cilja, a ne da puca zato što „nešto šuška u žbunju”. Ali, nepažnja da se puška ne zakoči i oružje ne isprazni kad to obavezno treba učiniti, donosi tragedije

Minuli vikend doneo je, po ko zna koji put, tragediju u lovu, kada je u selu Zakuta, u blizini Kraljeva, Z. J. (60) nehotično opalio iz puške i smrtno ranio jednog dvadesetogodišnjeg Kragujevčanina.

Preporučujemo

To delo je, shodno zakonu, okvalifikovano kao nehatno lišenje života.

Tim tragičnim događajem, nažalost, samo je nastavljen crni niz da širom Srbije lovci, ili u nekim slučajevima, krivolovci stradaju u lovu. Domaćoj javnosti je, nažalost, u gorkom sećanju i vikend 24. i 25. novembra 2013. godine, kada su poginula tri lovca. To je bio najcrnji vikend u istoriji srpskog lovstva. Sve je počelo u selu Gornja Gorevnica, kod Čačka, kada je lovac D. T. (51) ušao u gustiš obrastao šibljem. Po rečima očevidaca, puška je slučajno opalila… Tragični niz je nastavljen je istog dana na jugu Srbije, kod Bojnika, kada je prijatelj ubio prijatelja: Dobrivoje P. (69) opalio je iz puške i pogodio svog dugogodišnjeg lovačkog saborca Stevana S. (60). Nesrećni čovek je podlegao povredama na licu mesta pre dolaska Hitne pomoći.

Dve stvari u svim tim tragedijama upadaju u oči: uglavnom je reč je o relativno starijim, iskusnijim lovcima, od kojih se manje očekuje da budu nesmotreni i(li) neodgovorni, ali i činjenica da je u dve pogibije uzrok bio opaljenje puške u trenucima kada bi morala da bude zakočena.

Glavni uzrok nesreća u lovu je, naravno, ljudska nepažnja. Osnovno pravilo bezbednog lova je da puška bude zakočena dok se divljač ne pojavi na vidiku. Lovac mora jasno da vidi šta cilja, a ne da puca zato što „nešto šuška u žbunju”. Ali, nepažnja da se puška ne zakoči i oružje ne isprazni kada to obavezno treba učiniti, donosi tragedije.

Alkohol je, naravno, zabranjen, ali pošto se u lovu mahom svi poznaju, često će prijatelj prijatelju da oprosti višak maligana, tako što će sve jednostavno prećutati. To se ponekad vrati kao bumerang.

Poznato je i da se među lovcima u Srbiji teže formirala navika nošenja fluorescentnih obeležja. Dugo su slabo prolazila uveravanja da divljač ne razlikuje boje i da nošenje naranyastih prsluka ne smanjuje šanse za dobar ulov, ali to se poslednjih godina promenilo, naročito u Vojvodini, gde su mnoga udruženja „obukla” sve svoje lovce u dobro vidljive prsluke, zahtevajući da fluorescentno obeležje ima svaki učesnik u lovu.

Očigledno, preporuka lovnih stručnjaka te dugogodišnji evropski trend da lovci preko svoje klasične odeće nose naranžaste prsluke ili kačkete koje se vide i na udaljenosti od 200 metara, u Srbiji je slabo zaživela. Uzalud stručnjaci tvrde da flourescentnu narandžastu boju divljač vidi isto kao i kamuflažnu… Dugogodišnje navike, teško prihvatanje novina ili, jednostavno, nemar i ravnodušnost u stilu „neće se to meni desiti”, ponekad se pretvaraju u tragični košmar.

(Telegraf.rs / Dnevnik)