ROMAN KOJI JE UZBURKAO FRANCUSKU: Muslimanski predsednik dolazi na vlast 2022. godine (FOTO)

Mišel Uelbek je najkontraverzniji francuski pisac u poslednjih dvadesetak godina, ali roman koji je izašao na dan napada na redakciju "Šarlija Ebdoa" korak je dalje, a istovremeno neverovatno relevantan za sam taj teroristički akt

Sve do 7. januara ujutru, do 11:30, do trenutka kada su uz povike "alahu akbar" mentalno poremećeni islamistički teroristi izvršili masakr u prostorijama satiričnog lista "Šarli Ebdo", događaj nedelje trebalo je da bude izlazak novog romana najkontraverznijeg i najčitanijeg francuskog pisca današnjice Mišela Uelbeka, i to upravo na dan masakra. Šta više, upravo se ovaj pisac našao na naslovnoj strani poslednjeg broja "Šarlija Ebdoa" koji se na kioscima pojavio nekoliko sati pre napada; poslednjeg broja u kome autori ubijeni od strane islamista ismevaju Uelbeka zbog islamofobije.

Preporučujemo

"Potčinjavanje", kako bi verovatno trebalo da se prevede sa francuskog naslov "Soumission", smešten je u 2022. godinu u kojoj Francuskom vlada muslimanski predsednik koji počinje da uvodi islamski zakon.

O čemu se zapravo radi? Pred vama je prevod teksta koji je kritičar Pjer Asulin objavio u ponedeljak na svom uticajnom književnom vebsajtu "La République des Livres”, odnosno "Republika knjiga".

"Dakle, Uelbek. Ne možeš ga zaobići, ignorisati ili preći preko njega. Šta god ko mislio o Mišelu Uelbeku i njegovim knjigama, on je tu, drži svoje pozicije i dominira francuskom književnom scenom već skoro 20 godina. U inostranstvu, on je francuski pisac par ekselans; najprevođeniji, najkomentarisaniji, iako često zbog pogrešnih razloga. Legenda o njemu dolazi pre njega, a svaki njegov roman je događaj pre nego što je objavljen, što mu je donelo status "društvenog fenomena".

'Potčinjavanje', roman iz domena političke fikcije i okretnog predskazanja koji treba da se pojavi u francuskim knjižarama u sredu ali je već sada dostupan besplatno putem ilegalnog daunlouda, odigrava se u Francuskoj 2022. godine. Fransoa, glavni lik i narator, 44-godišnji je akademik koji predaje književnost 19. veka, profesor je i autor teze na Sorboni pod nazivom "Žorž-Šarl Ismans, ili, Van tunela", koja se bavi ovim piscem, kritičarem umetnosti i ushićenim preobraćenikom u rimokatolicizam sa kraja 19. stoleća.

Fransoa ne voli mlade ljude, veruje kao i Nabokov da je suma piščevih knjiga dovoljna za shvatanje intelektualne biografije, gubi poene na vozačkoj dozvoli i uzima 11 dana za oporavak od susreta sa lepom devojkom koja fantazira o desničarskom političaru Žan-Fransoi Kopeu. Često vodi ljubav, ali bez zamora ili užitka, čak ni kada praktikuje analni seks. Njegova devojka, koja se sve više oseća nelagodno u društvu u kome anti-semitski govori postaju stvar svakodnevice, ostavlja ga i emigrira u Izrael, što ga čini tužnim i usamljenim; 'Ne postoji Izrael za mene', on kao ne-Jevrejin joj priznaje to i oprašta se, a to je možda i ključna rečenica u romanu.

Njegova samoća ga ubija. Njegov život kao čoveka sagrađen je oko zdravstvenog osiguranja i poreza. Roditelje nije video godinama. Kada čuje da mu je otac umro, shvata da sa njim nikada nije pričao; kada do njega dopru vesti o majčinoj smrti, otkriva da će biti sahranjena na sirotinjskom groblju. Dno dodiruje u Rokamaduru, utočištu u Dordonji koje je poznato kao citadela vere posvećena Bogorodici. U ključnoj sceni, odlazi ka parkingu kapele uz osećaj duhovne napuštenosti nakon što se uzalud molio Crnoj Madoni za pomoć.

Muhamed Ben Abes je predsednik Republike Francuske. Vlada je formirana od strane alijanse desnog centra i Muslimanskog Bratstva, koji su udružili snage da bi ekstremna desnica pod vođstvom Marin le Pen bila zaustavljena na izborima. Ben Abes ne smatra Francusku zemljom nevernika, kao što to čine salafisti, već kao plodno tle za Dar-al-Islam, državu islama. Velikodušno, barem se tako čini, veliki pobednik izbora daje ministarska mesta u kabinetu drugima kako bi mogao da uspostavi potpunu kontrolu nad stvarnom agencijom promene, ministarstvom prosvete, jer se tu prave stvari dešavaju, tu se menja demografija, a ne u ministarstvu privrede. Obrazovanje kontroliše prenos vrednosti i oblikuje duh pre nego što počne da dominira dušom.

Islamizirano školstvo vraća devojke nazad u domove kako bi mogle da stupaju u brakove i vrše kućne poslove, i postaje isključivo mesto za dečake. Školske kafeterije su halal, program je skrojen po učenjima Kurana, postoji pet molitvi svakog dana, od žena se očekuje da nose pantalone a ne suknje. Šta više, svaki nastavnik mora da bude musliman bilo po rođenju ili po preobraćenju.

U toj državi u tom trenutku, katolici su praktično nestali. Oni koji su ostali su svedeni na status dimija, drugorazrednih građana, tretirani onako kako su Jevreji i hrišćani vekovima tretirani u zemljama u kojima je Kuran bio ustav. Ali, neprijatelji novih emira nisu ni Jevreji ni hrišćani već bezbožni militantni branitelji sekularizma. Drugim rečima, slobodni mislioci koji brane slobodu misli.

Predsednik republike, vešt u glumljenju umerenog čoveka, ima velike planove za jedan istorijski projekat: da čitav svet konvertuje u islam. Sebe vidi kao prvog muslimanskog predsednika Evrope.

Otpor ovome je otelovljen u pokretu koji sebe zove 'Evropski urođenici': prvi stanovnici Starog kontinenta koji se, svi zajedno, suprotstavljaju muslimanskoj kolonizaciji. Oni se, barem tako izgleda, pripremaju za građanski rat, i formiraju 'Beli Tabor'. Putem njihovog aktivizma, narator doživljava oštar prekor, pošto je ubeđen da su svi Francuzi rezignirani i apatični baš kao i on sam.

'Potčinjavanje' se lako čita, čak i ako postepeno osećate sve veću i veću nelagodu u svetu koji se prikazuje na njegovim stranicama. Ko bi u Francuskoj želeo takvu Francusku? Odgovor naratora je jasan: muslimani. Dođavola sa umerenima, prosvetljenima, uglađenima!

A šta sam autor misli o svemu tome? Fikcija je veoma prikladan zaklon od svega, a u ovom slučaju, shodno napetom okruženju koje se razvilo oko pitanja identiteta u našoj (Francuskoj) zemlji, Mišel Uelbek ostaje nedostižan i neosetljiv u susretu sa nadolazećom katastrofom, kao da ga se uopšte i ne tiče. On posmatra tela koja plutaju rekom, vadi svoju cigaretu sa podsmehom. Iz ovakvog ponašanja dolazi njegova jedinstvena duhovita i literalna moć. Ipak, na kraju, iz ove knjige čovek izlazi tužan, turoban, razočaran, barem ako je uzmemo za ozbiljno.

Uelbek sam sebe naziva akceleratorom istorijskih čestica, onim koji sažima ono što će doći. Ovo ga ne sprečava da se nesmotreno igra strahovima Francuza time što ukazuje na moguće užasavajuće posledice islamske vlade.

Ovo je komedija bazirana na hladnom humoru, izdvojena, eufemistična, lišena svake velikodušnosti. Pojedine stranice su neodoljivo duhovite. Vidimo to i čujemo to kada piše: 'Kromanjonac je lovio mamute i jelene; ovi današnji imaju izbor između Ohana i Leklera' (lanci supermarketa).

Nema ničega da ga spasi od njegovog nihilizma, mizantropije i mizoginije koja je sve izraženija: 'Žena je svakako čovek, ali predstavlja tip čovečanstva koje je blago različito; ona donosi u život čoveka izvesni parfem egzotičnosti'.

Uelbek pokazuje da je savršeno zgađen čovečanstvom, ali je napravio očiti progres u odnosu na septembar 2001. godine kada je rekao da je "islam najgluplja religija". Njegov diskurs je sada detaljniji: potčinjavanje, jedno od značenja reči islam na arapskom, pruža mu izvesno zadovoljstvo. To je vrh ljudske sreće: predaja čoveka Bogu, žene muškarcu, više žena jednom muškarcu.

Sve je ovo rasuto u ničeizmu a la Mišel ne bi li pokazao koliko je Evropa degenerisana, koliko se raspada zbog napuštanja svojih suštinskih vrednosti, koliko u svojoj smrti boluje kao i Rimsko Carstvo 476. godine. I da budemo potpuno jasni, ovo nije pitanje islamizma već islama. Na kraju romana, Belgija pada posle Francuske, a potom su i ostale zemlje Evrope postaju predodređene da osete nežni bič šerijatskog zakona.

'Potčinjavanje' je manje roman ideja nego politička knjiga, i to od one najsubverzivnije vrste. Neko bi mogao da dovede u pitanje Uelbekovu iskrenost i da denuncira njegovu proračunatost i oportunistički um. Što se tiče njegovog očajanja, naglašene stvarnom melanholijom i spoljnim izgledom koji je sve trošniji, teško je suditi.

Po njegovom mišljenju, pisac ima samo jednu dužnost: da bude prisutan u svojim knjigama. On svakako jeste, na svim stranama. A ako neko počne da priča o odgovornosti, njegovoj ili bilo kog drugog pisca, tvrdiće da je pravo svakog umetnika da bude neodgovoran. Ali, šta je neodgovornije od igranja vatrom imaginarnog građanskog rata u današnjoj Francuskoj?"

Podsetićemo vas, poslednja rečenica u ovom trenutku, nakon svega što se dogodilo u prethodnih nekoliko dana, odzvanja mnogo snažnije nego što je odzvanjala u ponedeljak kada je napisana i objavljena, dva dana pre masakra u redakciji "Šarlija Ebdoa".

(V. V.)