DRAŽA PROPAO ZBOG ŠLJIVOVICE U CRNOGORSKOJ ZABITI? Zašto su mu Englezi okrenuli leđa? (FOTO)

Neverovatan događaj navodno se odigrao 28. februara 1943. godine u Gornjem Lipovu u današnjoj opštini Kolašin, gde je đeneral Mihailović, na proslavi krštenja sina seoskog kmeta i u prisustvu šefa britanske misije pukovnika Bejlija, pod uticajem alkohola rekao nešto što nije smeo

Tri stvari u vezi četničkog pokreta su praktično opštepoznate: prvo, da su vršili kolaboraciju sa nemačkim i italijanskim okupatorom, drugo, da nisu želeli njihovu konačnu pobedu te da nisu iskreno sa njima sarađivali već da su to radili zbog treće stvari, a to je da su partizane videli kao glavne neprijatelje.

Preporučujemo

Uzalud su Britanci i jugoslovenska izgnanička vlada ukazivali đeneralu Dragoljubu Mihailoviću da je takav način razmišljanja poguban, da jedino bespoštedna borba protiv spoljašnjeg neprijatelja može da ujedini narod, da ga borba protiv unutrašnjeg cepa, da treba prestane sa legalizacijom četnika kod okupatora, da konačno treba da se u punom kapacitetu uključi u savezničku borbu protiv sila Osovine. Nije vredelo.

Pukovnik Stenli Bejli, šef britanske misije u Dražinom štabu koji se 25. decembra 1942. godine padobranom spustio na Sinjajevinu, tražio je da se vrše ozbiljne sabotaže kako bi se presekle balkanske linije snabdevanja za nemačke trupe u Severnoj Africi gde su se tada vodile odsudne bitke koje su presudno uticale na savezničku (pa i našu) pobedu nad Hitlerom, a Draža je to prihvatao ali potom naređivao svojim podređenima da ne čine ništa i da odugovlače.

Bejli je sugerisao vođi JVuO i da smeni crnogorske komandante Blaža Đukanovića, Baja Stanišića i Đorđija Lašića zbog kolaboracije sa Italijanima, ali je Draža to otvoreno odbio.

Kako se navodi u javno dostupnom i činjenično dokazanom "Zborniku NOR-a, tom XIV, knjiga 2, strana 976", njihov sukob je kulminirao 28. februara 1943. godine na krštenju sina kmeta (u tom delu Crne Gore: seoski prvak) Gornjeg Lipova u današnjoj opštini Kolašin, gde je bio Dražin štab.

Tada je Draža pred okupljenim četnicima, seljacima i činovnicima marionetske italijanske Kraljevine Crne Gore održao čudesno otvoren govor koji je trajao skoro pola sata. Na pomenutom mestu u "Zborniku NOR" se citira zvanični izveštaj šefa britanske vojne misije svojim nadređenima u Londonu.

Draža je tom prilikom rekao da su Srbi sada potpuno bez prijatelja, da se Englezi bezosećajno bore u Jugoslaviji do poslednjeg Srbina bez ikakve štete po sebe (što je i logično jer Engleza nije bilo u Jugoslaviji; ginuli su u Severnoj Africi tada), da su četnici primili bednu pomoć od njih, da ga Englezi ponižavaju jer uvek traže potvrde njegovih tvrdnji iz nezavisnih izvora, da su kralj Petar II i vlada u Londonu u stvari zarobljenici, da je BBC odvratno ciničan, i tako dalje. Konačno, Draža je rekao sledeće:

- Sve dok Italijani budu naš jedini pravi izvor pomoći i opšte podrške, saveznici neće uopšte moći uticati na mene da izmenim svoj stav prema njima. Moji neprijatelji su partizani, ustaše, muslimani i Hrvati. Kada se s njima budem obračunao, onda ću krenuti protiv Italijana i Nemaca a zatim uspostaviti sopstvenu iskrenu demokratiju u Jugoslaviji - rekao je to prilikom Mihailović.

Potom je dodao da mu je žao što se nije pokazao boljim pan-Slovenom te da će posle rata raditi za pan-slovensko jedinstvo tako da se Sloveni mogu osvetiti zapadnim demokratijama za njihovo sadašnje eksploatisanje i prolivanje slovenske krvi.

Naravno, Bejli je to odmah preneo Čerčilu, a nakon Drugog svetskog rata je u svojoj knjizi "Britanska politika za vreme rata prema Jugoslaviji i Grčkoj" napisao o ovom događaju i sledeće:

"Mihailovićevo razočaranje nedostatkom potrebne podrške, saznanje da je istina o njegovoj relativnoj neaktivnosti i bratimljenju njegovih crnogorskih komandanata sa Italijanima dospela do spoljneg sveta i stalno pominjanje partizana u emisijama BBC, sve to zajedno dovelo ga je do javnog ispada 28. februara 1943.

To se desilo prilikom krštenja najmlađeg deteta kmeta iz Gornjeg Lipova gde je u to vreme bio Mihailovićev štab. Moram da napomenem da je Mihailović izgubio kontrolu nad sobom zahvaljujući dobrim delom šljivovici koju su pili svi prisutni izuzev novorođenčeta."

Isti dokument britanske vlade objavljen u "Zborniku NOR" pokazuje da je Mihailović odmah potom priznao da je preterao u svom govoru, a i svi ostali su tako mislili, sa izuzetkom Dragiše Vasića i Mirka Lalatovića koji su bili protiv Britanaca. Mihailović je, čim je završio govor, porekao da ima nameru da uspostavi posleratnu diktaturu u Jugoslaviji.

U izveštaju britanske misije takođe se kaže: "Starešina britanske misije održao je odlučan, ali pomirljiv go­vor, koji je baš kada je došlo pogodno izazvao nesvesticu kod Mihailovića, te se tako sastanak zgodno završio".

Ovo se odigrava gotovo istovremeno sa Bitkom na Neretvi, tokom koje su četnici u kolaboraciji sa Italijanima i većinom posrednoj kolaboraciji sa Nemcima i ustašama (Voja Lukačević je imao direktnu kolaboraciju sa Nemcima kod Konjica, pa im čak navodno izdavao i naređenja) pokušavali da unište partizane, i da to sakriju od Britanaca u svom štabu; nažalost, Britanci su već čuli glasine šta se dešava, a čuli su i topovsku grmljavinu sa severozapada.

Nešto kasnije, 6. marta 1943. godine, starešina britanske misije šalje sledeći izveštaj o Mihailovićevom zdravlju (str. 979. istog toma i knjige "Zbornika NOR-a"): "Đeneralovo zdravlje zadaje brige. Iako je žilav on nije snažan; dve godine u brdima proizvele su svoj efekt; on je potpuno iznuren i nedavno je imao srčanu bolest; on pogoršava stvari time što odbija da delegira vlast; ovo odbijanje je u stvari posledica njegove svesnosti svojih sopstvenih nedosta­taka, naročito u političkom pogledu, i svoga straha da će ga, ako bude raspodelio kontrolu, njegovi počinjeni nadmudriti i eksploatisati.

Ako se M. nervno skrha ili ako on umre, nastaće grabež oko vlasti i njegova će se organizacija kao celina raspasti, pošto mesni komandanti sigurno neće priznati autoritet makoga koji bude došao na njegovo mesto."

Zbog svega toga, Mihailović 28. maja iste godine dobija poruku od predsednika jugoslovenske vlade u Londonu, Slobodana Jovanovića, i od britanskog zapovednika Bliskog istoka generala Vilsona. Obojica traže da prioritet bude borba protiv okupatora i izbegavanje sukoba sa partizanima. Šta više, Vilson mu traži da Bosnu i Crnu Goru prepusti NOV i da otpočne borbu protiv Nemaca u Srbiji.

Kako u svojoj knjizi "Bojovna planina, II deo", navodi Vilijam Dikin, a citiraju autori knjige "Draža za početnike", Vilson je tvrdio da "Mihailović ne predstavlja borbenu snagu od nekog značaja zapadno od Kopaonika. Njegove jedinice u Crnoj Gori, Hercegovini i Bosni već su uništene ili tesno sarađuju sa Osovinom... Partizani predstavljaju dobru i efikasnu borbenu snagu u svim krajevima, gde jedino kvislinzi predstavljaju generala Mihailovića.

Zato je odlučeno: obavestićete Mihailovića da britanska Glavna komanda Srednjeg istoka zahteva da on, kao saveznik, prekine svaku saradnju sa Osovinom i da krene na istok, u Srbiju... ako je potrebno, neka se probija silom, oružanim snagama."

Draža je odgovorio da ne može da se povlači sa teritorije bez dozvole kralja i vlade, a negirao je i da sarađuje sa okupatorom.

Uprkos svemu, i dalje su ga u britanskim vojnim i obaveštajnim krugovima moćne frakcije svim silama podržavale, što pokazuje memorandum SOE poslat iz Kaira 6. marta 1943. (str. 981), gde se konstatuje da Mihailovića loše savetuju velikosrbi, te da mu treba ukazati da bude diskretniji u kontaktu sa Italijanima, da otkloni nepoželjne elemente iz svog okruženja, da prihvati liberalniju politiku i da pruži ruku Hrvatima (koji su protiv ustaškog režima). "Partizanima treba da ukažemo poverenje jedino ako Mihailović zataji pošto mu pružimo materijalnu pomoć", kaže se u memorandumu.

Odluku o konačnom raskidu sa Dražom je doneo Čerčil na proleće 1944. godine. Tako se pokazalo da je onaj događaj u Gornjem Lipovu, ako je zbilja istinit a sva je prilika da jeste, prekretnica u odnosu Engleza i ravnogorskog pokreta. Posledice su bile dalekosežne i dramatične, ne samo po Dragoljuba Mihailovića već i po čitavu zemlju. Konačno, i za nas koji danas živimo.

Da je Draža drugačije vodio rat, i da je ujedinio sve narode Jugoslavije u beskompromisnoj borbi protiv okupatora, verovatno nikada ne bismo postali komunistička država. Gorenavedeni i linkovani memorandum SOE lepo kaže da nisu svi partizani bili komunisti i da su mnogi bili u njihovim redovima samo zbog aktivnosti partizana u borbi protiv sila Osovine koje su "imale i imaju znatne probleme zbog njihovih aktivnosti". Pametnom dosta.

(Telegraf.rs /// Izvor: "Draža za početnike" / "Zbornik NOR", tom XIV, knjiga 2, prilog II, dokumenti Velike Britanije 1943. / "Draža Mihailović", knjiga Nikole Milovanovića)