NAJHUMANIJI SRPSKI GENERAL: Preko 100 puta dao krv, odrekao se velikog stana i vozača! (FOTO)

Vojnički posao po svojoj prirodni nije human. Upravo iz tog razloga je brigadni general Dragosav Lacković odlučio da se na neki drugi način iskupi, jer smatra da je ljudski život najvredniji i upravo ga to duhovno obogaćuje

Brigadni general Dragosav Lacković je čovek velikog srca. Dao je krv više od 100 puta i kao civil i kao vojno lice, a vlasnik je i donorske kartice. Zbog svoje skromnosti odbio je da dobije veći stan koji mu kao generalu sleduje, ali i ličnog vozača koji bi ga vozio od kuće do posla i natrag. Iako važi za veoma humanu osobu, on za sebe smatra da nije preterano plemenit, jer, kako on kaže, to je nešto što leži u svakom čoveku i samo je pitanje vremena i prilike kada će biti eksponirano.

Preporučujemo

- Vojnički posao po prirodi nije human. U osnovi vojničkog posla je rat, međusobno ništenje. Naša delatnost podrazumeva da u borbenim situacijama uzimamo tuđ život, a ja sam osetio potrebu da kompenzujem prilično destruktivnu profesiju sa nečim što bi trebalo da pomogne i sačuva život nekome, jer je život nezamenljiv i najvredniji na svetu - ovako je general Lacković počeo priču za naš portal.

Iako je bio na samom početku svoje vojničke karijere 1978. godine, prvi put je u civilnoj zdravstvenoj ustanovi dao krv i tom prilikom spasio život jednoj ženi koja je bila teško povređena.

- Ni na jedan sekund nisam razmišljao. Rekao sam prisutnima koji su zajedno sa mnom čekali pregled da kada me prozovu, kažu da ću doći kasnije jer sam otišao da dam krv. U pitanju je bila saobraćajna nesreća u kojoj je bilo više povređenih i jednoj ženi su bile smrskane obe noge. Urađena je urgentna operacija, a mene niko ništa nije pitao, samo su mi preko nekog aparata uzeli krv - istakao je general Lacković i dodao:

- Svi smo bili u istoj prostoriji i ja sam je delimično video iza nekog paravana. U trenutku dok sam joj davao krv, učinilo mi se kao da joj se boja vraća u lice. Divan je osećaj kada vidite vraćanje života u nečije telo.

Nakon toga više nije imao dileme o davanju krvi zbog čega se raspitao o fiziološkim normama, i sledeći put je to učinio u vojnoj bolnici u Zagrebu 1979. godine, dok je bio na školovanju u Karlovcu u Hrvatskoj. Kasnije je usledilo davanje krvi na svaka tri meseca, a nekoliko puta je dao i namenski. Zahvaljujući nepostojanju jedinstvene evidencije davalaca krvi u civilnim i vojnim ustanovama za transfuzju, u par navrata je dao krv čak i onda kada je od poslednjeg davanja prošlo samo petnaestak dana, iako je bio svestan mogućih štetnih posledica po vlastito zdravlje.

- Za 36 godina, dao sam ukupno 106 puta krv. Međutim, propustio sam nekih 40-ak puta, što bi bilo nekih desetak godina. Znajući da je tih petnaestak litara koje sam mogao da dam, a nisam dao, moglo da spasi još nečiji život, osećam se ponekad i potišteno jer nisam bio dovoljno uporan i odgovoran da iskoristim svaku priliku koju sam imao - rekao je on i dodao da će nastaviti sa davanjem krvi sve dok mu to zdravlje bude dozvoljavalo.

Ovim putem je želeo da apeluje na sve mlade ljude koji su zdravi da iskoriste svaku priliku da pomognu nekom i da ne dozvole da ih lenjost spreči u tome.

Sa druge strane, njegova vojna profesija je veoma surova. Ratovi i bombardovanje kroz koje je naša zemlja prolazila su ostavili dubok i mračan trag u sećanjima svih nas, pa tako i na generala Lackovića, ali kao i svaka delatnost, sve ima svoje dobre i loše strane.

- Neposredno spasavanje života u realnim borbenim situacijama, bilo da se radi o artiljerijskoj ili vartri pešadijskog oružja, o granatama ili avio bombama, čije su posledice teška ranjavanja, sakaćenja tela i deformiteti su sve one negativne strane moje profesije. Upravo one su osnov da je kod svakog oficira Vojske Srbije briga za borca dominantna - istakao je on, pa nastavio:

- Nažalost, svesni smo da izlažemo borce riziku i velikoj opasnosti da pretrpe teške traume, da budu ranjeni ili da poginu. To od oficira zahteva da svi moramo da imamo jasnu predstavu o tome šta znači ljudski život i kako ga spasiti.

On je takođe istakao da vojnozdravstvene ustanove sarađuju sa mnogim institucijama i preduzećima u Srbiji, pružajući zaposlenima u tim subjektima zdravstvenu zaštitu ali i na polju dobrovoljnog davanja krvi. Ukazao je da svugde postoje ljudi dobre volje, pa čak i u kazneno-popravnim ustanovama, jer iako se tamo nalaze osobe koje su sa druge strane zakona, i njihova krv može pomoći i spasiti nečiji život, a to je u stvari ono što je najvažnije.

- Na kraju krajeva, naša vera pravoslavna proklamuje da je iskupljenje i oprost grehova nešto što treba zaslužiti, pa je možda i ovo prilika da neko na taj način zasluži da mu se oproste sva nedela učinjena voljno i nevoljno, zbog kojih su i dospeli u zatvor.

Osim krvi, general je vlasnik i donorske kartice, ali je istakao da smatra da bi broj donora bio znatno veći kada bi ljudi bili bolje informisani i kada ne bi imali bojazan da bi informacije o tome mogle biti zloupotrebljene, jer nisu usamljeni slučajevi da, ne samo u Srbiji već u celom svetu, neko nasilnim putem oduzme nečiji život upravo zbog činjenice da raspolaže informacijama o potencijalnom donoru nekog organa.

Svoju dobrotu i nesebičnost je ispoljio kroz još dve situacije, koje bi mnogi na njegovom mestu iskoristili. Naime, on se odrekao većeg stana i službenog vozila za dolazak i povratak sa posla, na koje general ima pravo.

- Ja sam svoje stambeno pitanje rešio tako što sam još devedestih godina prošlog veka uzeo kredit od države i napravio kuću. Zaključio sam da bi bilo potpuno nekorektno da ja koji sam sebi rešio stambeni problem, tražim i proširenje koje mi po pravilniku pripada, dok istovremeno ima dosta pripadnika Vojske, mojih kolega oficira i podoficira, koji nemaju nikakav stan - rekao je general Lacković i dodao:

- Materijalne vrednosti menjaju vlasnike, a na kraju je najbitnije da ostane ono što nas najviše vezuje, a to je ljubav prema drugima. Sve drugo je prolazno i ne treba nam ništa osim onog što već imamo. Mnogo je bitnije ono što čovek nosi u srcu, jer kada postoji ljubav, nađe se i način da pomognemo jedni drugima, a samim tim se i ti materijalni problemi lakše rešavaju.

Kada je reč o ličnom vozaču, njega koristi isključivo za službene potrebe u toku radnog vremena, trudeći se da ga ne angažuje van radnog vremena, jer se na taj način stvaraju dodatni troškovi Ministarstva odbrane i Vojske u vidu naknade zbog prekovremenog rada.

- Moj radni dan počinje mnogo rano i završava se kasno. Ne želim da neko zbog mene svaki dan ostaje 5-6 sati duže, kada ja mogu da mu priznam i isplatim samo 40 radnih sati u toku meseca. Veoma retke situacije su kada vozaču kažem da ostane duže, a i tada je to isključivo u službene svrhe i uglavnom onda kada izvršavam zadatke izvan garnizona Beograd, a ne mogu da ih završim u toku radnog vremena.

Ono što je najzanimljivije, a i činjenica po kojoj se vidi velikodušnost ovog čoveka, je što i kada vozač ostane nakon radnog vremena, u najkraćem vremenskom roku mu obezbedi da iskoristi slobodne dane, kao kompenzaciju za prekovremeni rad.

(Marina Bojić)