SESTRA PABLA EKOBARA TRAŽI OPROST: Ostavlja poruke na grobovima njegovih žrtava (FOTO)

Pablo i njegov medeljinski kartel započei su krvavu eru ubistava i surovih odmazdi, zbog čega je stopa ubistava iznosila šokantnih 381 na 100.000 stanovnika, a te godine je, samo u tom gradu ubijeno više od 7.500 ljudi

Prošla je 21 godina od kada je Pablo Eskobar ubijen u kiši metaka na jednom krovu u Medeljinu, prestonici svog narko-carstva. Time se završila vladavina najvećeg svetskog kralja droge, odgovornog za hiljade smrti. Pablovi gresi čine se neoprostivim, a njegova sestra i dan-danas ostavlja poruke izvinjenja na nadgrobnim spomenicima žrtava koje su stradale od surove ruke njenog brata.

Preporučujemo

- Svakoga dana razmišljam o tim ljudima koji su stradali od ruke moga brata. Mislim i na njihove porodice, koje i danas pate i osećaju posledice Pablovih zlodela, iako je on više od dve decenije pod zemljom - započinje svoju priču Lus Marija Eskobar.

Osamdesetih godina prošlog veka, Pablo i njegov medeljinski kartel započeli su krvavu eru ubistava i surovih odmazdi. U Medeljinu je 1991. godine stopa ubistava iznosila šokantnih 381 na 100.000 stanovnika, a te godine je, samo u tom gradu ubijeno više od 7.500 ljudi.

Eskobarova meta bili su političari, policijski zvaničnici, pripadnici specijalnih jedinica, novinari i članovi sudstva. To je bio njegov način borbe protiv države, borbe protiv donošenja zakona o ekstradiciji narko-dilera iz Kolumbije u SAD. Bombe u automobilima, otmice, mučenja i ubistva bili su Pablova svakodnevica.

Na vrhuncu svoje moći, samoproglašeni kralj droge je bio sedmi najbogatiji čovek na planeti, a njegov kartel je kontrolisao neverovatnih 80 procenata svetskog tržišta narkotika. Lus Marija kaže da osamdesetih godina nije znala ništa o bratovljevim poslovima sa drogom, sve dok jednog dana nije okupio porodicu i rekao da je napravio testament.

- Majka je bila jako uznemirena. Upitala ga je: "Sine, šta ti je? Da li si smrtno bolestan?", na šta joj je on odgovorio: "Ja sam mafija. Mafijaši nikada ne umiru prirodnom smrću. Mi umiremo od metka" - rekla je sestra ovog narko-bosa.

- Tada nismo znali ni šta je mafija. Te noći, majka i ja smo tu reč tražile u rečniku, ali je nismo pronašle - nastavlja svoju priču Pablova sestra.

Pokušavala je da ga razuveri, da ga nekako ubedi da skrene sa puta kojim je pošao, zajedno sa majkom, ali Pablo je uvek uspevao da ih ubedi u suprotno.

- Ili mi ili oni - često je govorio.

Lus Marija ni u najgorim košmarima nije mogla ni da pretpostavi da će on, njen brat, ostaviti trajan, tužan i bolan ožiljak u svetskoj istoriji. Zato se ona i dan-danas izvinjava za bratovljeve grehe. Prošle godine, na dvadesetu godišnjicu Pablove smrti, održala je misu u katoličkoj crkvi na groblju Hardines Montesakro u Medeljinu.

Molim za oproštaj!

Ispred crkve, na nadgrobnom spomeniku svog brata, najvećeg kriminalca kojeg je Kolumbija ikada videla, ostavila je papiriće i hemijske olovke. Moli sve da joj ostave poruku oproštaja za grehe koje je Pablo počinio.

- Sedam ili osam ljudi čije su porodice stradale od Pablove ruke su došli - priseća se Lus Marija.

- Zagrlili su me, jako. Dok sam plakala, govorili su mi da ne osećaju gorčinu i mržnju prema meni zbog onoga što je Pablo uradio - rekla je.

I sama je ostavljala poruke izvinjenja na grobovima svih nevino stradalih žrtava. Oproštaj je nešto što nikada neće prestati da traži. Iako ona na svojoj duši ne bi trebalo da nosi strašne grehe svog brata, porodična istorija i prezime su nešto što je proganja i što se usadilo u njenom srcu. Sram, tuga i pokajanje.

Želim pravdu!

Bratska ljubav je nešto što najviše nedostaje Felipeu Mehiji, bratu jedne od Eskobarovih žrtava. Haime Ernan Mehija, njegov rođeni brat, imao je svega 18 godina kada je smaknut od strane Pablovih ljudi. Išao je u školu, želeo da postane pilot, ali njegov mladi život ugašen je u jednoj sekundi, kada je greškom označen kao pripadnik kartela Kali, koji je bio u ratu sa Eskobarovim. Izrešetan je i ostavljen na krvari na ulici.

- Neki od ljudi koji su ubili mog malog brata su još uvek na slobodi, žive ispunjenim životom, dobili su decu, unuke...a ja i dalje nemam svog brata - s bolom govori ovaj Kolumbijac.

- Četiri meseca nakon ubistva mog brata, svi u kući smo spavali u istoj sobi, na dušecima, na podu. Moji roditelji su rekli: "Ako hoće da nas pobiju, pobiće nas sve zajedno" -  Felipe otkriva jedan mali detalj koji oslikava život u vremenu Eskobarove strahovlade.

On svakoga dana na ulici sreće one koji su povezani sa ubistvom njegovog brata. I ne može im ništa, dok mu se pakosno smeju u lice. Posle toga dođe kući, sedne i plače.

I Lus Marija plače svakog dana. Plače jer istovremeno voli i mrzi svog brata, svog "malog Pablita."

(Telegraf.rs/ Izvor:bbc.com)