ALBANSKA VERZIJA KOSOVSKOG BOJA: Albanskog vlastelina Miloša Kopilića izdala baba Srpkinja!
U knjizi "Kosovska bitka u albanskom epu" političke analitičarke i sociološkinje Ane di Leljo pored objašnjenja zašto Albanci smatraju Miloša Obilića albanskim vitezom i junakom, autorka u celosti iznosi i albansku verziju epa o Kosovskom boju koju vam ovom prilikom prenosimo
U kontroverznoj knjizi "Kosovska bitka u albanskom epu" sociološkinje, novinarke i političke analitičarke Ane di Leljo, pored tvrdnje brojnih albanskih istoričara da je Miloš Obilić zapravo bio albanski vitez i junak Miloš Kopilić, autorka u celosti donosi i albansku verziju epa o Kosovskom boju.
Prikaz je zapravo zasnovan na Bojkuovoj pesmi čiji je tekst objavljen 1923. godine. Deset godina kasnije, čuveni srpski etnolog i folklorista Tihomir Đorđević kao dokaz popularnosti ovog epa među Albancima objavio je skraćenu verziju slične pesme koju mu je preneo Asan Dema Ćufićević (1934).
Ekipa Telegrafa vam u celosti prenosi albansku verziju Kosovskog boja iz knjige Ane di Leljo "Kosovska bitka u albanskom epu".
- Ep koji je u centru naše pažnje je priča o Muratu, sinu prvog osmanlijskog sultana Ohrana. Murat je pobožan čovek koji živi u skladu sa zakonom islama. Jedne noći on se trgne iz nemirnog sna. Majci kaže da je sanjao kako mu dva orla sleću na desno rame, kako zvezde padaju na zemlju, a Sunce i Mesec tonu u more. Dvorski tumač mu objasni da san najavljuje bitku i smrt: orlovi znače da će Murat sakupiti vojsku za osvajanje Kosova gde će on i mnogi njegovi ljudi izginuti kao mučenici.
Sultan pozove sve gradove da pošalju trupe za ratni pohod i 70.000 vojnika odgovori na poziv. On zatim da dozvolu za povratak kući svakome ko nema srca da napusti svoju porodicu ili nije dovoljno pobožan. Na dugačak marš prema Kosovu pođe samo polovina ljudi.
Kad stignu do mora sultan moli Boga da razdvoji vodu i propusti vojsku da prođe suvom zemljom. Pošto pređu na drugu stranu, sultan se opet obraća vojnicima. On ih poziva da za sobom ostave svako kajanje ili da se vrate kući, ali i da se ponašaju kao vernici ili odustanu od zadatka.
Njih 12.000 obnovi zavet da će se boriti do smrti i krene ka Solunu i Skoplju. Vojska se zatim zaustavlja pored reke da bi se odmorila. Sledi bitka u Kačaničkoj klisuri koja odnosi velike žrtve. Od prašine i dima niko ne vidi bojno polje. Tek kad se sultan pomoli Alahu, vazduh se raščisti i moguće je prebrojati mrtve. Sultan se zaklinje na osvetu. Pošto zamoli Boga za pomoć, sultan udara udara pesnicom o kamen i iz njega potekne izvor bogat vodom. U sledećoj bici koja se odigrava kod Uroševca, Bog opet usliši sultanove molitve i podari mu pobedu.
Kad vojska stigne do Prištine, Murat ugleda sedam kula na brdu Čičavica. Veliki vezir mu kaže da tamo živi sedam baljoza koji stalno ratuju između sebe. Sultan tada pošalje lokalnom vlastelinu Milošu Kopiliću poruku sa zahtevom da mu preda ključeve gradova kako bi izbegao bitku. U prvom trenutku Kopilić ne zna šta da radi. Kad njegova žena pokuša da ga uveri da im sultan neće nauditi, Miloš izgubi strpljenje, udari je po licu i slomi joj zube. Zatim ode u Peć da razgovara sa kraljem.
Kralj je spreman da se preda, ali Miloš na to odgovori zavetom da će se boriti. Kralj onda naredi Kopiliću da pošalje trideset devojaka u neprijateljski logor kako bi privukle pažnju vojnika i uhodile ih. Suprotno očekivanjima, devojke nisu opljačkane ni obeščašćene. Po naredbi sulatana čak su i lepo ugošćene. Po povratku, one opišu Kopiliću dobar prijem na koji su naišle, ali mu kažu i da snaga neprijateljske vojske daleko nadmašuje domaće snage.
Kad sve to čuje, Kopilić odluči da potpuno drugačije predstavi situaciju kako se kralj ne bi demoralisao i predao. On naredi devojkama da se žale na loše postupanje i osmanlijsku vojsku opišu kao iscrpljenu i pogođenu bolešću.
Takva vest natera kralja da okupi vojsku za borbu. Kopilić traži da mu se da malo vremena i objavljuje svoj plan da se sretne sa sultanom nasamo kako bi ili uspostavio ravnopravan savez ili ga ubio. Kad stigne do sultanovog šatora, Kopilić kaže stražarima da traži prijem i oni ga puste unutra.
Šehislam savetuje sultanu da ne da ruku posetiocu, nego da mu pruži nogu jer će tako ovaj ostati pod njegovim nogama. Ovom odlukom zapečaćena je Muratova sudbina. Kopilić ga udari handžarom, ubije ga i počne da beži. Mnogi osmanlijski vojnici pokušavaju da ga uhvate, ali ne uspevaju sve dok ne sretnu jednu staru Srpkinju koja im otkrije tajnu Kopilićeve tobožnje neranjivosti: metalni pancir štiti i ratnika i konja, a ključ je skriven u Kopilićevim brkovima.
Po staričinom savetu, vojnici polože svoje sablje na zemlju, poseku konju noge i uhvate Kopilića. Pre nego što mu odrube glavu, ispunjavaju mu poslednju želju: on traži da mu dovedu staricu kako bi za njega obavila posao koji će joj dobro platiti. Kad mu starica priđe, Kopilić je ščepa zubima i zavitla kilometrima daleko.
Pošto mu vojnici odrube glavu, Kopilić je stavi pod pazuh i krene prema Salabanji. Tada ga ugleda devojka koja s majkom pere rublje u reci i on ispusti glavu. Pre nego što umre, proklinje dve žene: "Ja bez glave, a vas dve bez očiju da bi ostale." One oslepe. Sveštenici okupljeni da ga ožale treba pre zore da sagrade crkvu kako bi Kopilić mogao da oživi. Oni u tome malo uspeju, ali kada petlovi zakukuriču, nedostaje im jedan crep. Kopilića sahrane tamo gde je pao i na tom mestu potekne lekovita voda.
Vest o sultanovoj smrti stiže na dvor. Njegova majka proklinje Kosovo i narod Kosova, a zatim umire. Na Kosovu ljudi oplakuju gubitak svojih domova. Majka i kći beže odande i sa žaljenjem kažu da će se vratiti tek kad Turci budu pobeđeni.
(Katarina Vuković)