Zapad sprema tajno oružje za Novi svetski poredak!

Glavno današnje pitanje glasi: da li iz ukrajinske krize može da izraste krupni regionalni ili globalni sukob?

U julu 2014. pojavila se publikacija, moguće je da je to bila "aktivna operacija" jedne od ruskih specijalnih službi, koja otkriva jedan od najbitnijih ciljeva februarskog prevrata u Kijevu – likvidacija autonomije Krima, uklanjanje iz Krima ruskih vojnih objekata i smeštanje na poluostrvu vojne infrastrukture SAD već 2014-2015. godine.

Preporučujemo

Drugi izvori potvrđuju adekvatnost te informacije. Zato je razumljivo nezadovoljstvo jer je osujećena jako bitna i obuhvatna geostrateška operacija!

Posebna tema je totalni informacioni rat protiv Rusije. On se vodi ostrašćeno prema standardima ratnog doba: svuda, svim dostupnim sredstvima među svim starosnim, socijalnim i profesionalnim grupama, od elitnih struktura vlasti do dečijih vrtića – i postignuti su ozbiljni rezultati.

Kad tvrdi da Ukrajinci nikada nisu bili tako jedinstveni kao sada, Petar Porošenko ima pravo, ali, na žalost, to se jedinstvo gradi na antiruskom raspoloženju. Međutim, informacioni rat ne treba doživljavati tako lako - agresivni rusofobski mentalitet, ubačen u svest velikog procenta stanovništva, sa odrazom u praktičnim akcijama unutar i van Ukrajine.

U Ukrajini je u avgustu 2014. došlo do toga da su se Kijevom kretali automobili sa natpisom "Tražim kilera da ubije Putina" na zadnjem staklu.

Kampanja protiv Putina se vodi ne samo u ukrajinskim, već i u širim dimenzijama, u čitavoj Evropi, SAD i svuda gde to mogu da obezbede. Njena ideja vodilja i cilj su da se u masovnu svest ubaci misao da su lider Rusije i sama Rusija - van zakona, protiv njih, u bliskoj i daljoj budućnosti, su opravdana sva dejstva.

Blagosiljajući Kijev na rat u Donbasu pod devizom „suprotstavljanja ruskoj agresiji“, organizatori svakako nisu računali na pobedu ukrajinske vojske nad narodnom vojskom ili izmišljenim ruskim trupama, već na to da Rusija neće ostati ravnodušna prema sudbini ljudi koje istrebljuju metodima genocida i da će izvršiti humanitarnu intervenciju kako bi ih zaštitila.

Izjavama Baraka Obame, američkih političara i pripadnika vojske o tome da SAD nemaju nameru da se mešaju u vojni sukob sa Rusijom u vezi sa ukrajinskom krizom, ne treba verovati – operacije u Ukrajini se izvode u duhu koncepcije "savremenog obuzdavanja" što znači da se uzlaznom linijom organizuju sve veće provokacije da bi Rusija bila primoravana na poteze koje u normalnoj situaciji ne bi povlačila (pitanje poverenja prema američkoj administraciji -je tema za posebnu priču).

Cilj provokacija je da se konfrontacija svaki put podigne na novi nivo sa novim paketom kazni i nanete štete.

Uspon po lestvici eskalacije, prema zamisli, treba da dovede do direktnog sukobljavanja oružanih snaga bivših bratskih slovenskih zemalja, a zatim – u ovom ili onom formatu – do konflikta Rusija-NATO sa mogućim prelazom sa nivoa lokalnog na regionalni i sa perspektivom, koliko god to danas nezamislivo izgledalo, globalnog oružanog sukoba, kada će početi odbrojavanje vremena drugog projekta.

Konflikt, ako se dogodi, verovatno neće ličiti na ratove prethodnih generacija. Nije toliko bitno, u koju od postojećih vojno-naučnih kategorija će biti svrstan, niti kako će se zvati taj rat – svetski, Treći, Četvrti ili neki drugi rat. Može da bude atomski ili ne-atomski, ako se, naprimer, u oružanim snagama SAD do njegovog početka pojavi nenuklearno oružje nazvano "Munjeviti globalni udar", na čijem se razvoju trenutno radi, a čije će karakteristike dozvoliti da se u najkraćem roku po strateški važnim objektima nanose udari koji će po razornom dejstvu biti jednaki nuklearnom naoružanju, ali bez nuklearnog punjenja i posledica nuklearne eksplozije.

Pojačavanje i slabljenje ukrajinske krize, njeno osciliranje između agresivnosti i poziva na diplomatsko rešenje, što se vidi u izjavama političara SAD i NATO, može da budu povezano, između ostalog, za ubrzanjima ili, naprotiv, zastojima u realizaciji projekta "Munjevitog globalnog udara" ili neke druge vrste naoružanja.

Kako se naziva neki konflikt – to nije od principijelne važnosti, naziv može da se izmisli. Stvar je u drugom.

Medijske tehnologije pretvaraju mali rat u veliki i obrnuto, čine virtuelno - realnim a realno - virtuelnim i igraju, kao nikada do sada, veliku ulogu u svetskim događajima.

Prema prohtevima naručilaca, svetski mediji mogu da pridodaju konfliktu dimenzije koje u stvari ne postoje, a da se za pobednike ili žrtve proglase oni, koji to nisu - pored primera političkog manipulisanja lažnim medijima u Siriji, a pre toga u Iraku i drugim zemljama, ukrajinska kriza potvrđuje da zapadne zemlje sve češće koriste medijske prevare za zvanično obrazloženje svojih spoljno-političkih akcija.

Glavno današnje pitanje glasi: da li iz ukrajinske krize može da izraste krupni regionalni ili globalni sukob? Jer, smisao krupnog sukoba, kao i u prošlim stolećima, jeste pobeda jednih država, poraz drugih, zbog čega se ili kardinalno menja, ili ostaje u svojoj osnovi, ali se usavršavaju svetski poredak i njegove vrednosti, norme i pravila života i ponašanja ljudi, društava i država.

Odgovor je jednoznačan – bezuslovno, da.

Ako bankarsko-birokratski vrh Zapada bude smatrao da mu računice obećavaju pobedu i da je sad trenutak – vojni sukob ovih ili onih dimenzija može da se dogodi. Finansijski, ekonomski, geopolitički, vojno-strateški i drugi razlozi i motivi SAD da provere sreću u vojnom sukobu sa Rusijom su poznati – dobitak, u slučaju uspeha bio bi ogroman.

Govoreći 30. septembra ove godine u njujorškom Savetu za međunarodne odnose, zamenik ministra odbrane SAD Vork pojasnio je da američki vojni potencijal, koji je u principu jedinstven po svojim mogućnostima, može već danas da bude iskorišćen u svako doba i u svakoj tački zemaljske kugle, ali da oružane snage SAD za takvu misiju još nisu dovoljno spremne. Obećao je da će taj "nedostatak" biti otklonjen u narednih od 2 do 4 godine, za šta će biti izdvojena odgovarajuća sredstva.

Ako današnja ili buduća američka administracija bude smatrala da ima dovoljno snage da počne sa konkretnim potezima, to može da se desi - jer je baš taj rok (od 2 do 4 godine) predviđen "mapom" na kojoj su ukrajinska i(li) odmah nekoliko kriza.

Zaista, toliko decenija za ratne ciljeve se trošilo onoliko novca – možda je došlo vreme da ratna mašina proradi? Međutim, nije sve tako jednostavno – globalna zamisao za naručioce i izvršioce znači globalne i čak egzistencijalne rizike. Ne mogu se izbrojati ratovi koji se nisu završavali onako kako je planirano.

Realisti u političkim i vojnim strukturama vašingtonske administracije shvataju da je lako isplanirati i započeti rat, ali da niko ne može da garantuje pobedu, a krah zamisli bio bi ne samo neuspeh u ratu, regionalnom i čak globalnom. Na karti bi u ovom slučaju stavi neizmerljivo više – globalna budućnost, način daljeg života na planeti i svetski poredak za čovečanstvo, dakle – nova slika sveta.

Viši cilj konflikta sa Rusijom u pobedničkoj za SAD i NATO varijanti – ne bi bili toliko materijalni faktori (kontrola nad teritorijama, energetskim resursima, tehnologijama, odlaganje finansijske katastrofe i sl.) koliko uklanjanje Rusije kao sile, koja sprečava uspostavljanje Novog svetskog poretka.

U Vašingtonu odavno smatraju da Rusiji sa njenim ponašanjem treba pokazati mesto, zato su razrađivane mere uticaja na nju. Sam po sebi, kurs Rusije u ukrajinskoj krizi, prema američkom mišljenju, zaslužuje najsuroviju kaznu. Ne samo zato što se Rusija odlučno opirala potpisivanju sporazuma Ukrajina-EU koji joj nanosi osetnu štetu. Moskva nije dozvolila linč Kijeva nad Krimom i ekspanziju Pentagona u vodama Crnog mora, a još podržava stanovništvo Jugoistoka Ukrajine u borbi za njegova prava.

Sve nabrojano samo po sebi bilo bi dovoljno za kažnjavanje, međutim sve je to bilo još i zadiranje u nevidljivu ali sasvim realni plan kretanja prema Novom svetskom poretku.

Njegovi naručioci koristili su kriznu situaciju u Ukrajini i oko nje, koju su sami i stvorili, u duhu popularnog danas postulata – "kriza nije samo kriza, već i mogućnost rešavanja problema" za njeno projektovanje na Rusiju. Zato je bilo odlučeno da se oštrina i razmere krize povećaju nekoliko puta. Verovatno da su takve ideje nastale početkom 2013. kada se potpuno iskristalisalo rusko neprihvatanje sporazuma o pristupanju Ukrajine EU.

(Telegraf.rs / Web tribune/Fakti)