SVE VELIKE, BOLESNE DRŽAVNE IDEJE: Albanci, Srbi, Hrvati, Mađari, Rumuni, Bugari i Grci sanjaju o istim teritorijama! (FOTO)

Skoro da ne postoji ćošak našeg poluostrva o koga se ne otimaju barem dve "velike ideje", a o neke se otima i više od toga. Narodi su mnogo propatili kroz istoriju zbog onih koji sede u salonima i vuku konce, a izgleda - ništa nisu naučili

Balkan, bure baruta! Evropska regija u kojoj je smeštena naša zemlja i koja se danas popularno i neutralno naziva Jugoistočnom Evropom, poslednjih je dve stotine godina bojno polje na kome narodi pokušavaju da stvore velike nacionalne države koje će u sebe inkorporirati sve predele u kojima ti narodi ili žive ili na njih polažu istorijsko pravo.

Preporučujemo

Koliko je ovo besmisleno, možda najbolje ilustruje podatak da se o gotovo svaki ćošak našeg podneblja nadmeću barem dva suprotstavljena koncepta, a ponekad i više od toga.

Pošto je uvek najbolje poći od sebe, prvo ćemo vam izložiti koncept Velike Srbije, premda smo sigurni da njegovu suštinu i obim i sami znate.

Iako se obično povezuje sa politikom Vojislava Šešelja, on nikako nije njen tvorac. Prvi obrisi ove ideje mogu se naći u delima Dositeja Obradovića, Jovana Rajića i Save Tekelije, koji su živeli i stvarali krajem 18. i početkom 19. veka. Potom dolazi "Načertanije" Ilije Garašanina, koji je potpuno u skladu sa vremenom u kome je živeo razradio plan o pripajanju Kosova, Metohije, Bosne, Hercegovine i Crne Gore ondašnjem Knjaževstvu Serbskom. Na istoj, lingvističkoj liniji bio je i Vuk Stefanović Karadžić, koji je opravdano ili ne sve one koji pričaju štokavskim dijalektom smatrao za Srbe.

Nisu naravno svi rodoljubi na ovo pozitivno gledali, pa su tako Svetozar Miletić, Svetozar Marković i Dimitrije Tucović ukazivali na užasne posledice (do kojih je i došlo) poput sukoba sa drugim narodima koji bi u Veliku Srbiju bili inkorporirani i mržnje, te predlagali Balkansku konfederaciju.

Elem, plan je počeo da se ostvaruje sa Balkanskim ratovima i nadasve sa Prvim svetskim ratom na koncu kojega je postojala istorijska prilika da Kraljevina Srbija anektira sve prostore naseljene Srbima (i drugim narodima), ali se kralj Aleksandar I Karađorđević odlučio da oformi SHS, odnosno Jugoslaviju. Tokom Drugog svetskog rata četnici, a pre svega njihov politički ideolog Stevan Moljević, obnovili su ovu ideju koju su želeli da otelotvore genocidom i etničkim čišćenjem, o čemu postoje brojni dokazi. O devedesetim godinama prošlog veka nećemo pričati, o tome već sve znate.

Nekako nam deluje logično da sada pređemo na Veliku Hrvatsku, čiji su idejni tvorci protofašisti iz sredine 19. veka, Ante Starčević ("Otac Domovine", veliki mrzitelj Srba i svega srpskog, konačno i sin pravoslavne Srpkinje) i Eugen Kvaternik. Njihov posao je nastavio Josip Frank koji je delovao na prelazu iz 19. u 20. vek.

Svima im je bilo zajedničko to što su svoju ideologiju zasnivali na nizu falsifikovanih dokumenata poput "Pakta konvente" kojima su zamršenim pravnim putem dokazivali da postoji hrvatski državni kontinuitet od srednjeg veka do danas te da od Ugarske nisu pokoreni nego da su u njen sastav dobrovoljno ušli. Zbog toga im pripadaju sve teritorije koje su navodno sa sobom doneli u mađarsku državu a potom i u Austriju.

Koje su to teritorije, možete da vidite na karti iznad, premda moramo naglasiti da je Starčević polagao pravo na sve "od Alpa do Timoka" skupa sa severnom Albanijom, u skladu sa tvrdnjom da na Balkanu postoji samo hrvatski narod. Pogrdan naziv "Slavosrbi" je korišćen za sluge tuđinskih vlada, a Srbi su u stvari po njemu samo pravoslavni Hrvati.

Koliko je opasno igrati se istorijskim pravima mogli smo da vidimo tokom Drugog svetskog rata, kada su duhovna deca "pravaša" činila neviđena ludila nad srpskim stanovništvom; zato nije pametno ni to sami da radimo. To smo takođe mogli da vidimo i tokom ratova devedesetih, kada je u Hrvatskoj na vlast došla HDZ čiji je predsednik Franjo Tuđman govorio o stvaranju "Hrvatske u povijesnim i prirodnim granicama" a na TV čak i ukazao na to da je oblik ove tada jugoslovenske republike neprirodan.

Kada je nezavisna Albanija proglašena koncem 1912. godine veliki broj pripadnika ovog balkanskog naroda ostao je van teritorije koja je određena od strane velikih sila (među kojima su bile i naše saveznice, Rusija, Britanija i Francuska) kao zemljište nove države. Pretpostavlja se oko polovina populacije. Razume se, ovo je albanske nacionaliste ostavilo isfrustriranim, baš kao što je slična situacija to učinila srpskim nacionalistima, hrvatskim, a videćemo i mađarskim, bugarskim i grčkim.

Međutim, koreni ideje "etničke Albanije" su u proklamovanim ciljevima Prizrenske lige koja je 1878. godine tražila od Stambola i Berlinskog kongresa ujedinjenje svih krajeva u kojima su Albanci većina u jedan jedini albanski vilajet. Velike sile su ih tada ignorisale, baš kao i Turci. Italijanski fašisti i nemački nacisti ih međutim nisu ignorisali tokom Drugog svetskog rata, i to je jedini slučaj u istoriji da je Velika Albanija kao ideja sa papira u dobroj meri preneta u realnost. Nakon rata, Tito je ignorisao odluke kosovskometohijskih albanskih komunista o pripajanju Albaniji i ova teritorija je ostala u sastavu Jugoslavije, kao i krajevi u Makedoniji.

Nesrećne Makedonije, ako smemo da kažemo, pošto je ona integralni deo čežnji i velikobugarskih nacionalista, kao da velikosrpske i velikoalbanske nisu dovoljne.

Koren ideje Velike Bugarske, koju sami pripadnici ove nacije često zovu i "Bugarsko zemljište", Carigradska je konferencija na kojoj je Rusija pokušala da natera Tursku da stvori istočni i zapadni bugarski vilajet u čiji sastav bi ušle teritorije od Vidina i Niša do Ohrida i od Tetova do Tulče u delti Dunava. Stambol je odbio, pa je Rusija ratom naterala Osmanlije da prihvate još goru varijantu, Sanstefansku Bugarsku.

Sanstefanski ishod nije ispunio rusku želju i nije u sebe uključio Niš, Leskovac i Prokuplje (pošto je knez Milan rekao ruskom ambasadoru da će Srbija dati Niš Bugarima samo ako njegovu glavu Rusi stave na Ćele-kulu) i nije uključivao Severnu Dobrudžu, ali je otišao još dalje ka Jadranu i još dalje na jug ka Solunu, čime se stvorila kompaktnija teritorija.

Srećom je Austrija držala našu stranu, pa je Berlinskim kongresom ispravljeno ovo i Bugari nisu dobili ono sa čime nemaju veze. Tokom Prvog svetskog rata, kada smo napustili savezništvo sa Habsburškom monarhijom pa je sada Kraljevina Bugarska bila prijatelj Beča umesto nas, kao i tokom Drugog svetskog rata, Velika Bugarska je ponovo išla do Ohrida, Sera, Prištine, Prizrena, ali i do Požarevca, pošto su oni smatrali da je celo Pomoravlje etnički bugarsko.

Ako mislite da u našem istočnom susedu niko više o ovome ne sanja, grešite. U pitanju su marginalne grupe kao i kod nas, ali nikada ne bi trebalo potceniti moć suludih, zapaljivih, velikih ideja.

Upravo je "Velika ideja" naziv za grčku verziju iredentističkog nacionalističkog koncepta koji je za cilj imao, a kod nekih ima i danas, da obuhvati sve prostore naseljene Grcima ili one koji su istorijske drevne grčke oblasti. Nastala je već sredinom 19. veka, nakon što su se Heleni oslobodili turskog ropstva, a za prestonicu bi imala Konstantinopolj (nikada Grcima nemojte reći Istanbul, posebno ne ako su iz Tesalije), nalazila bi se na dva kontinenta, Evropi i Aziji, i izlazila bi na pet mora: Jonsko, Egejsko, Mramorno, Crno i Libijsko.

Velika ideja je dominirala grčkom unutrašnjom i spoljnom politikom sve do duboko u 20. vek, ali je počela da gubi na snazi nakon što su Jelini izgubili rat sa Turskom 1919-1922, posle velikog požara u Smirni i nakon razmene stanovništva između Grčke i Turske 1923. godine, zbog čega tamo više ne postoji značajna helenska manjina. Danas ovaj koncept podržava samo Zlatna zora. Koja raste iz dana u dan, iz meseca u mesec, iz godine u godinu.

Pređimo sada na Veliku Rumuniju, naziv koji se koristio za Kraljevinu Rumuniju između dva svetska rata, kada su se u jednu državu ujedinili svi krajevi koje je ovaj narod nastanjivao.

Začudo, Rumuni su u celoj priči "najbolje" prošli, pošto trenutno drže 80 odsto tog tla na koje polažu pravo. Nedostaje im istočna polovina Moldavije koju su zauzeli Sovjeti i stvorili posebnu republiku iako je u pitanju drevna rumunska kneževina koja je njima ono što je nama u nacionalnom smislu Kosovo (iako, istina, Rusi su držali tu oblast još od 1812. godine), a koja je i dalje posebna država, i nedostaje im Južna Dobrudža koja je u Bugarskoj.

Mađari nisu bili te sreće, srećom po sve ostale. Velika Mađarska je ono što traži neofašistički pokret "64 županije", a to je povratak ove države na njene granice kakve su bile pre Trijanona.

Naime, Trijanonskim sporazumom je 1920. godine razbijena Kraljevina Ugarska koja se sastojala od 64 županije, ali u kojoj Mađari nisu činili ni polovinu stanovništva već samo 48 odsto pa je ovaj istorijski događaj zapravo Mađare sveo na njihove etničke granice bez većih oblasti naseljenih nemađarskim življem. 64 županije su tako zemljište koje zauzima skoro celu današnju Hrvatsku, Vojvodinu, Transilvaniju, delove Austrije, čitavu Slovačku, ukrajinsko Zakarpajte, i čak manje delove Poljske i Češke. Tokom Drugog svetskog rata delimično je obnovljena, ali samo delimično, da bi se potom vratila na one granice kakve poznajemo danas, na granice koje nikada više ne treba da se menjaju, baš kao ni naše. Bilo je dosta!

Iskreno se nadamo da ste izvukli neke pouke iz ovoga. Svako gleda svoje, svako misli samo na sebe, niko ne razmišlja o drugim narodima, svako na svoj način tumači istorijske i druge činjenice, svako misli da baš on ima pravo na sve i da je on na kraju oštećen.

Na kraju svako izgubi svoju dušu, otimajući ono što pripada ljudima a ne narodima. Narodi postoje i važni su istorijski entiteti, ali su ujedno i apstrakcije, i nikada ne treba zaboraviti da je uvek pojedinac taj koji pati. Nečiji otac, majka, brat, sestra, baka, deka. Vi.

(S. P.)