ZAMALO JE IZBRISALI: Kako je spasena muzika iz filma "Maratonci trče počasni krug"!

Ukoliko se što pre ne realizuje inicijativa za otvaranje institucije koja bi na jednom mestu čuvala celokupno audiovizuelno nasleđe, ostaćemo bez antologijske filmske muzike, spotova, reklama, emisija, koncerata, jednom rečju bez istorije, kulturnog blaga i identiteta. O ideji za osnivanje Mediateke, ali i tome kako je sačuvao od brisanja muziku iz "Maratonaca" za Telegraf priča kompozitor Zoran Simjanović

Srbiji nedostaje mnogo toga. Toga smo svi svesni... No, kada god na red dođe priča o tome šta sve fali, "šupljine" vezane za kulturu nekako budu - poslednja rupa na svirali!

Preporučujemo

Čini se kao da za kulturu uvek ima vremena, a malo kome pritom pada na pamet da ćemo ukoliko se zapostavi kulturno nasleđe, koje se mahom ostavlja po strani, izgubiti ono što je nenadoknadivo - identitet!

Vodeći se pre svega ovom stavkom, jedan od najvećih srpskih kompozitora Zoran Simjanović pokrenuo je još pre 20 godina inicijativu za otvaranje neke institucije koja bi na jednom mestu čuvala celokupno audiovizuelno nasleđe: tonske zapise svih vrsta bez obzira na vrstu nosača, audiovizuelne magnetne ili optičke zapise, filmske zapise slike i tona, fotografske materijale, muzičke partiture.

U Mediateci (prim. aut. naziv je osmislila oformljena komisija pri Ministarstvu kulture) bi se svi ti materijali čuvali, restaurirali, konzervirali i stavljali na raspolaganje stručnoj, naučnoj i široj javnosti. U tu svrhu, u njoj bi se, tokom vremena, digitalizovalo celokupno audiovizuelno nasleđe i na odgovarajući način učinilo dostupnim.

- Ma koliko poražavajuće zvučalo, milion puta mi se dešavalo da ne mogu za neki film da nađem snimke koji mi trebaju, ili što je još gore da shvatim da su vredni snimci koji mi trebaju izbrisani - počinje priču za Telegraf Simjanović ističući podatak da Televizija nema dve trećine njegovih emisija, iako je, dodali bismo u 40-godišnjoj karijeri komponovao prepoznatljiva muzička remek-dela za više od 60 filmova, gotovo isto toliko TV ostvarenja i serija i stotine drugih primenjenih kompozitorskih radova razasutih po crtanim, reklamnim, kratkim i ostalim filmovima.

- Jedan od problema bio je i taj što su studijske video trake 70-ih i 80-ih bile veoma skupe za naše uslove. Koštale su u proseku oko 300 dolara, te je praksa bila da se nakon "upotrebe" izbrišu! - objašnjava Simjanović i nastavlja - Primer "najčuvenijeg" brisanja iz tog perioda svakako je koncert Djuka Elingtona u Beogradu, za koji je sam legendarni džezer u intervjuu britanskoj televiziji rekao da "ga smatra najboljim nastupom na turneji". Nakon tog intervjua nema ko iz sveta nije zvao ne bi li došao do tog snimka. A, znate li kako je glasio odgovor naših? "Pa, mi smo to obrisali"! - priča Simjanović.

O tome gde i kako su nestali brojni snimci filmske muzike, pak, kaže:

- Osim mene i Vokija Kostića ne znam nijednog kompozitora koji se bavio svojim trakama. Svako bi snimio muziku i predao produkciji nadajući se da će je neko čuvati. Nažalost stvari tako ne funkcionišu... Filmska muzika se snimala tako što je "Košutnjak" iznajmljivao studijsku traku. Potom bi se ta muzika prepisivala na takozvanu "perfo traku" (za film), nakon čega bi se ona prva, studijska brisala. A, nikome pritom nije padalo na pamet da je originalni snimak koji se briše duplo kvalitetniji od "perfo trake" (koja je poređenja radi išla do 8.000 herca visine, dok je originalni snimak išao i do 15.000 herca i više) - kaže Zoran sećajući se kako je svojevremeno sasvim slučajno spasio muziku koju je pisao, iz kultnog filma - "Maratonci trče počasni krug".

- Praksa je bila takva da u "Košutnjaku" prodaju trake koje su malo starije. Jednom prilikom pozvali su me da me pitaju da li sam zainteresovan. Ja odem da kupim nekoliko, prisustvujući uzgred činu brisanja, kad odjednom sasvim slučajno ugledam kako spremaju da obrišu dve trake iz filma "Maratonci trče počasni krug". U šoku sam uspeo da procedim: "Šta će ove trake ovde"?! Na šta su mi odgovorili: "Nemamo pojma". Zgrabio sam ih obe istog trenutka shvativši naposletku da sam ih verovatno dao nekom dizajneru zvuka (kako se to danas kaže), a on ih je greškom stavio sa ostalim odbačenim snimcima... Da nisam to uradio, danas ne bi bilo snimaka muzike iz "Maratonaca".

Prema sopstvenom svedočanstvu, Simjanović je shvatio da država što pre mora da uzme stvar u svoje ruke, jer je na njoj dužnost da, ako ništa drugo, bude u stanju da čuva kulturno blago.

U vreme ministrovanja Nebojše Bradića, pre šest godina, a na inicijativu Simjanovića i režisera Gorana Markovića formirana je komisija za Mediateku. Na mestu predsednika Radne grupe našao se Aleksandar Luj Todorović, dok su se među članovima obreli: Stanko Crnobrnja, Goran Marković, Zoran Hamović, Bojana Andrić, Zoran Simjanović, Tomislav Peternek, i predstavnici Ministarstva kulture - Jagoda Stamenković, Ivana Garić i Luka Mirković. Ustanovljeno je da institucija slična Mediateci pod nazivom INA postoji u Francuskoj. Stupilo se u kontakt sa nadležnima iz te ustanove, koji su bili više nego voljni da pomognu. Napravljen je i statut i plan finansiranja projekta, a onda je Bradić smenjen. Kako god dođe novi ministar kulture, priča se ponovo pokrene i na tome, prema Zoranovim rečima, sve ostane.

- Kako bi obezbedila trajno čuvanje i novonastalih audiovizuelnih materijala, Mediateka bi prikupljala svu tekuću audiovizuelnu proizvodnju, osim filmova za koje je nadležna Jugoslovenska kinoteka. Otud bi na visokom nivou kvaliteta snimala kontinualno tekući program svih TV i radio stanica sa nacionalnim pokrivanjem, čuvala te snimke u svojim arhivama. Regionalne i lokalne radio i TV stanice imale bi obavezu da sopstvene snimke dostave tri dana nakon emitovanja na istom nivou kvaliteta na kome su i originalno snimljene - priča Simjanović dodajući da se dosta materijala nalazi i u privatnim arhivama.

Takođe nekad je bila zakonska obaveza svake produkcije ploča da sve što izda u određenom broju dostavlja SOKOJ-u i bibliotekama. Nažalost, to više ne postoji i ako se to ne sredi zakonom opet ćemo ostati bez prošlosti ili "gde si bio - nigde šta si radio ništa".

Prema Simjanovićevim rečima fotografije u velikim novinskim kućama maltene ne postoje. Ili su im izgoreli magacini, ili procurele cevi. Dakle, naša foto-prošlost zasniva se na novinama koje postoje u Narodnoj biblioteci i privatnim zbirkama.

Situacija sa audio-snimcima podjednako je tragična.

- Da li vam je ikad palo napamet da preslušate nekoliko verzija neke Bahove, Betovenove, Vagnerove ili bilo čije kompozicije? Skoro je neizvodljivo, jer niko ne poseduje sve to - objašnjava srpski kompozitor nastavljajući - U Mediateci bi mogli da preslušate sve moguće što je snimljeno od strane raznih orkestara i dirigenata. Domaća ozbiljna, filmska i džez muzika... Nema mesta gde biste mogli da je slušate. Možda će jednog dana to moći da se sluša na Internetu, ali neko to mora da sačuva da bi se tamo postavilo. Ideja je bila da se Mediateka poveže sa svim bibliotekama u Srbiji i da svako može da pogleda sve što ga interesuje. Za amatere bi to bilo uz neku članarinu, a profesionalci bi dobijali ono što požele uz adekvatno plaćanje autorskih i drugih prava.

Evidencija onoga što se emituje na radiju i televiziji praktično ne postoji. U Srbiji postoje tri organizacije koje se bave kolektivnom zaštitom autorskih prava, ali su osuđeni da veruju onima koji im pošalju šta su i u kojoj meri emitovali. Sa Mediatekom bi počela jedna ogromna kontrola tako da se niko ne bi usuđivao da falsifikuje košuljice emitovanja. Nešto slično postoji u RRA, ali oni posle izvesnog vremena brišu, jer im je potrebno samo da bi mogli da provere ono na šta se neko žalio.

- Poznajem čoveka koji ima sve ploče snimljene u Jugoslaviji nakon Drugog svetskog rata, a koji bi bio rad da ih za određeni iznos ustupi Mediateci. Tako bismo dobili audio-bazu. Slično stvar stoji i sa još jednim mojim poznanikom koji poseduje lične snimke svih mogućih koncerata. Mislim da bi većina onih koji poseduju ploče i ostale audio pa i video zapise bili srećni da ih daju nekom da ih sačuva zauvek, jer je pitanje šta će sa njima biti kad vlasnici budu opravdano odsutni.

- Ja sam uradio oko 600 reklamnih spotova. Stotinak njih sam sredio. Dakle, imam 300 sati reklama sa RTS-a koje treba da se srede - navodi Simjanović dodajući - Molio sam Ministarstvo kulture da se plate ljudi da to urade, ali... Pritom sam naglasio da bi u Mediateci snimci stajali na hard-diskovima i digitalnim trakama, nakon čega bi se najvažnije stvari prebacile na filmove, ili već na nešto novo što se izmisli. A, noviteti se dešavaju svaki dan jer današnja digitalizacija nije pouzdana na "duge staze" - završava priču za Telegraf Simjanović nadajući se da priča o važnom kulturnom projektu neće i ovoga puta ostati samo mrtvo slovo na papiru.

(Katarina Vuković)