SRPSKI MORIKONE: Kako sam pisao muziku za Maratonce, Balkan ekspres, Grlom u jagode... (FOTO) (VIDEO)

Jedan od najvećih srpskih kompozitora Zoran Simjanović, koji stoji iza muzike u ostvarenjima "Nacionalna klasa", "Balkan ekspres", "Maratonci trče počasni krug", "Bure baruta", "Turneja", "Tito i ja", "Grlom u jagode", za Telegraf priča o odrastanju, rokenrolu 60-ih i saradnji s kultnim srpskim glumcima i režiserima

Najkreativniji i najzastupljeniji kompozitor vizuelne ere Zoran Simjanović posedovao je glavne adute za uspeh u poslu svojih snova - mnogo hrabrosti i malo sreće.

Sreće da se za početak, kako je svojevremeno o njemu napisao režiser Goran Marković, "rodi polovinom dvadesetog veka, taman na vreme da postane roker i da se bavi primenjenom muzikom, verovatno jedinim pravim muzičkim pravcem našeg vremena".

Uz sve to imao je i dva neophodna talenta - za shvatanje tehnologije i filozofije rokenrola.

Kombinujući ove samo na prvi pogled različite sposobnosti, Simjanović je u 40-godišnjoj karijeri stvorio prepoznatljiva muzička remek-dela za više od 60 filmova, gotovo isto toliko TV ostvarenja i serija i stotine drugih primenjenih kompozitorskih radova razasutih po crtanim, reklamnim, kratkim i ostalim filmovima, koje su vremenom postale deo kolektivnih sećanja i osećanja.

Prva asocijacija u prostranom muzičkom studiju profesora primenjene muzike, počasnog građanina Valensije, člana Evropske Akademije za film i televiziju i Udruženja kompozitora Francuske sama se nameće.

Kroz glavu prolazi misao: "Ko li je sve od buntovnih rokera, genijalnih režisera, glumaca, pevača, sedeo među zidovima prvog digitalnog studija na Balkanu?"

Ovde su nastajali zvuci - one dobre iz filma "Tito i ja", uz koju svaki čas očekujemo da će iza nekog ćoška iskrsnuti Maršal lično, nostalgična tema iz serije "Grlom u jagode", koja nas odmah podseti na godišnje retrospektive Baneta Bumbara, dinamični hit "Flojd" uz koji poželimo da kao Dragan Nikolić raspalimo stotku na otvorenom uz opasku:"Ajde, bre, vozite te krševe"!

Da ne pominjemo hitove poput "Zašto" iz filma "Nacionalna klasa", "Poslednji tango" iz "Balkan ekspresa", "Tango Argentino" iz istoimenog ostvarenja, "Cveta trešnja" iz "Sabirnog centra", muziku iz kultnih filmova: "Miris poljskog cveća", "Maratonci trče počasni krug", "Jagode u grlu", "Bure baruta", "Turneja"...

- Voleo bih u dogledno vreme da napišem knjigu "Kako sam postao i prestao da budem kompozitor filmske muzike" - počinje priču za Telegraf Simjanović, nonšalantno zavaljen u omiljenu fotelju, sistematično na naše insistiranje otvarajući fioke svoje prošlosti.

Rođen u Beogradu 1946, u jeku radnih akcija i proruskih pesama, koje su se pevale na svakom koraku, Zoran uz osmeh kaže da ga je majka još u kolicima uhvatila kako mumla "Druže Tito, mi ti se kunemo". Tek posle toga je progovorio. Otac mu je bio ugledni advokat, a on je na uglu ulica Svetozara Ćorovića i Ivankovačke kupio utiske iz interesantnog umetničkog okruženja.

Svaki dan je slušao raspevavanje svoje prve komšinice, operske pevačice Zore s korepetitorom, a preko puta stanovao je njegov drug Dule Pavlović, koji će ostati upamćen i po tome što je prvi u prestonicu doneo čuvenu ploču "Tuti fruti".

- Nikad neću zaboraviti kako sam stavio radio "Kosmaj" 1949. na prozor i do daske odvalio neki rok s "kartoline ke kanta" koji sam dobio od roditelja iz Italije. Drugar Dule, koji je živeo preko ulice, hteo je da pukne od muke. No, ubrzo mi se osvetio. Jedva da je prošlo mesec dana, kad se s njegovog prozora, meni u inat, začuo "Tuti Fruti". Išao je s ocem u Nemačku da kupe "bubu" i doneo je ploču. Bili su to muzički dvoboji za pamćenje - seća se Simjanović.

U kraju su živeli i spikerka Vesna Nestorović, kostimografkinja Zorica Ružić, režiser Srđan Karanović, a i danas se živo seća kako bi se svi dečaci iz ulice skupili da čežnjivim pogledima otprate na probu najlepšu beogradsku balerinu Dušku Sifnios.

Već u šestoj, Zoran je u Mokranjcu svirao klavir, koristeći svaki slobodan trenutak da sa drugarima izađe na ulicu gde je bilo središte svih važnijih dešavanja. Bilo je tako, barem, dok se 1956. nisu pojavili prvi televizori. Jedan, i to ekran 43, kupila je na kredit i njegova tetka.

- Čim bi otkucalo sedam sati, znalo se šta nam je činiti. Spremamo se da kod tetke gledamo televizor. A, tamo - soba puna komšija i familije, koja se tiska da baci pogled na vesti ili neki folklor... I tako do pola jedanaest, a onda svako svojim putem. Na tramvaj, pa kući - objašnjava s blagim osmehom na licu beogradski kompozitor.

Ubrzo je zabavu kraj tehnološkog čuda zvanog televizor zamenila ona na legendarnim kalemegdanskim igrankama, na kojima je svirao Mile Lojpur. Zoran, kaže, nije išao, jer je bio klinac, ali se zato s drugovima, posle košarkaškog treninga na Zvezdinom stadionu tuširao duže, ne bi li iz prikrajka uhvatili bar neki takt hita "Mile broj jedan, Mile broj dva" ili bacilli pogled na majstore tvista i legendarne (za današnje vreme džentlmenske) tuče Dorćolaca i Bulbulderaca.

Prvu pop stvar, koju je kao klasičar odsvirao na klaviru bila je "Dajana" Pola Enke, uz muziku iz filma "Razbojnici". Bilo je to vreme kada je u gluvo doba noći hvatao slabe, ali nasušne vibracije radija Luksemburg i sanjario o pločama. Luksemburg su slušali svi stariji od dvanaest godina, a muzičari su morali da prate top-listu, kako bi za sledeću igranku pripremili najpopularnije stvari. Niko nije znao dovoljno engleski da bi dobro skinuo tekst, ali se slušaoci nisu bunili. Otud je često umesto tuti-fruti moglo da se čuje ture-bure.

- Uopšte nismo razumeli o čemu zapadni rokeri pevaju. Zato nam se muzika još više sviđala. Zamislite samo da smo znali da se čuvena Elvisova "Blue suede shoes" prevodi "Volim plave švedske cipele"... Pa, bilo bi nam ispod časti da je pevamo.

Kasnije dolaze svirke na Tašmajdanu, u Taš kafeu, Domu omladine, Euridici, Domu kulture Vračar, Gradskom podrumu. A gimnazijalci su prevrtali poslednju stranu "Politike" ne bi li saznali gde će te večeri nastupati njihov omiljeni orkestar.

Zoran kaže da nije poput svojih drugova bio opčinjen holivudskim zvezdama, iako je više od deset puta gledao filmove "Crveni gusar" i "Holivud ili propast". Ostvarenje "Bal na vodi" se, kaže, gledalo s notnim sveskama i baterijskim lampama u ustima. Bio je to jedini način da se skinu aranžmani. I dok su njegovi vršnjaci obožavali Ester Vilijams, jedini bogovi koje je on priznavao bili su neprikosnoveni Rej Čarls i Mahalija Džekson.

Prvo okupljanje i svirke počele su sasvim spontano i to još posle male mature. Pošto su se raspustili u maju, a nije bilo prijemnog, počeli su iz ličnog zadovoljstva da sviraju u najlepšem dvorištu u Makedonskoj - kod druga Ljube Đorđevića, koji je svirao harmoniku.

Kasnije društvo prelazi kod Zorana, jer je imao klavir, a onda je u međuvremenu na sešne počeo da dolazi, u to vreme basista Zoran Miščević i prvi srpski gitarista Ika Stanić. Ubrzo im se pridružuju Branko Gluščević i Miroslav Minić Mine i po uzoru na čuvene Šedouze formiraju bend Siluete. Bilo je to pre nego što su se pojavile Bele strele, Crveni Korali, Iskre, Zlatni dečaci... Prvu igranku su svirali 1961. u Ekonomskoj školi.

- Bilo je krcato, kao na Bitlsima! Na opšte oduševljenje publike, svirali smo repertoar Šedouza Klifa Ričarda, Reja Čarlsa - nešto što do tada nije moglo da se čuje uživo. Bio je to početak ere rokenrol igranki, koje su pobedile Mileta Lojpura - objašnjava kompozitor.

Posle još nekoliko personalnih promena i svirke u Makarskoj, na kojoj upoznaje bubnjara Vladimira Furduja, Zoran 1963. prelazi u Elipse. Tadašnji članovi bili su: pevač Slobodan Skakić, gitarista Radomir Dmitrović Đura, inače konstruktor prve eho mašine u Beogradu, ritam gitarista Momčilo Radovanović-Moma, basista Bojan Hreljac, bubnjar Vladimir Furduj i saksofonista Kosta Ignjatović-Gule.

Elipse su u početku bile bit bend na tragu Šedouza, a kasnije i britanskih i američkih grupa Bitlsi, Holisi, Mankisi. No, posle ulaska crnca Edija Dekenga u grupu, uz nekoliko duvača, grupa se okreće sve popularnijem crnom ritam i bluz i soul zvuku. Reakcije publike su, kao što uvek biva kada se dese promene, bile različite.

Interesantno je, međutim, da su novi zvuk odmah prihvatili Romi. Na čuvenoj igranci u Lazarcu, 90 odsto publike bili su Romi, koji su se ponašali kao crnci. U jednom trenutku, Zoran se osetio kao da je u samom Harlemu.

- Pored svirke u Lazarcu, nikada neću zaboraviti nastup u Bugarskoj 1966. - seća se Simjanović.

- Išli smo na snimanje emisije Beograd-Sofija. Tamo smo bili velike zvezde. Naše slike su prodavali na crnoj berzi. Osećali smo se kao Amerikanci! Imali smo i dobre dnevnice, ali problem je bio u tome što nije bilo ništa da se kupi. Sve smo spiskali na neke ploče. U Bugarskoj smo prvi put probali koka-kolu. Ni danas mi nije jasno kako su Bugari imali automate za koka-kolu pre nas? Svejedno, ispostavilo se da za 10 para možemo da pijemo koka-kolu do mile volje.

To vreme će pamtiti i po iscrpljujućim spotovima, koje su pod rediteljskom palicom Jovana Ristića snimali u peskom prekrivenom Novom Beogradu. Izgledalo je kao da tumaraju pustinjom, a sve je ustvari snimano pored Toplane. Kasnije je utvrdio da su oni ustvari bili lokatori. Naime, u NATO bombardovanju gađana su sva mesta gde su snimali - Toplana, Avalski toranj i dr. Posle jednog spota ne bi tri dana mogli da speru pesak.

Dve godine kasnije, 1968, dolazi do konačnog razlaza benda. Svi su se složili da je došlo krajnje vreme da se napravi izbor: profesionalno bavljenje muzikom ili završavanje studija. Iako su imali zakazane svirke u Nemačkoj, pa čak i plaćene karte, enigmu je rešio Kornelije Kovač. Stigavši iz Sarajeva u Beograd u svoj bend Korni grupu regrutuje Furdu i Bojana. Ostali su se vratili na studije.

Na nagovor Zorana Hristića, po raspadu Elipsi Zoran upisuje Akademiju i u roku daje sve ispite, kako bi uhvatio poslednji voz za odlazak u vojsku. Odmah su ga, naravno, upozorili da u vojsci ubedljivo najgore prolaze oni koji znaju da sviraju. Od pola pet su obavljali redovne vojničke zadatke, a onda kada svi ostali legnu, oni bi morali da sviraju.

No, plan da svima kaže kako ne zna da svira u startu je propao. U vojsci ga je dočekao stari drug, bubnjar Jovan Miščević iz Silueta, saopštivši mu da ništa ne brine i da je već sredio da osnuju orkestar, u kojem se na mestu basiste našao Slobodan Šijan.

Od 1975. Simjanović se bavi scenskom muzikom, sarađuje s televizijom, filmskim produkcijama i pozorištima u tadašnjoj Jugoslaviji i svetu. Kaže da snimanje za televiziju i film ni iz daleka nije tako jednostavno kako se čini i da je često u studiju ostajao i po 16-17 sati dnevno.

Najviše filmova je uradio s Goranom Markovićem, žao mu je što nije radio s Lordanom Zafranovićem, a najluđe se zabavljao na snimanju "Balkan ekspresa". Jedina filmska scena, kojoj se smejao na snimanju, u montaži i svaki put kada bi je kasnije gledao je iz "Balkan ekspresa".

I to kada Bora Todorović i Dragan Nikolić udare drvetom po glavi Bogdana Diklića, koji igra nemačkog mlekadžiju, ubeđujući ga da su ga, zapravo spasili. Ono Diklićevo:"Ich bin komunnist!" ga je na snimanju dovodilo do suza. Jedva se suzdržavao da usred kadra bukvalno ne pukne od smeha.

S Emirom Kusturicom je uradio dva televizijska filma "Nevjeste dolaze" i "Bife Titanik", kao i filmove "Sjećaš li se Doli Bel" i "Otac na službenom putu". Saradnju su prekinuli u vreme kada se Simjanović prihvatio rada na Paskaljevićevom filmu "Anđeo čuvar". Kusturica je taman završio scenario za "Dom za vešanje", te je požurio da ga pročita Zoranu.

- Rekao sam mu:"Imaš isti scenario kao Paskaljević", jer su zaista, u toj osnovnoj fazi bili veoma slični. On je samo ljutito promrmljao:"Kako, bolan isti?!" Izgleda da mu se nije svidelo to što sam rekao i tako smo prekinuli saradnju - seća se Simjanović.

Paskaljevićev film "Anđeo čuvar" radio je sa Šabanom Bajramovićem. Pošto mu je dao radni snimak dogovorili su se da Šaban napiše tekst i da se nađu na snimanju u Beogradu. On je, naravno na snimanje stigao bez teksta. Ništa nije objašnjavao, samo je zatražio od Zorana olovku.

Tu, pred njim, napisao je neku svoju priču iz cuga, bez ijedne rime. Kad su taj plej-bek snimali na železničkoj stanici u Nišu, statisti Romi su plakali kao kiša. Šabanove reči su na njih delovale baš onako kako deluju bluz tekstovi na crnce.

- Sećam se kada sam s nekim engleskim producentom snimao reklamu u kojoj nam je tekst čitao Entoni Hopkins, pustim mu ja Šabana. Kad će on oduševljeno: "Šta je, čoveče, ovo"? A ja mu kažem: "To ti je kineski sindrom od bluza"! - seća se beogradski kompozitor.

U filmovima čiju je muziku radio Simjanović mnogi glumci su se oprobali kao pevači. U "Balkanskoj braći" Petar Božović je u stilu Žaka Brela na francuskom otpevao pesmu "Moja zemlja se zove"; u dve pesme iz filma "Urnebesna tragedija" Sonja Savić je na svoj način otpevala narodnjake, a u "Kaži zašto me ostavi", naciju je predivnim glasom iznenadila u to vreme mlada glumica Ana Sofrenović.

Inače, režiser Oleg Novković i scenarista Srđan Koljević došli su kod Simjanović sa predlogom da glavna pesma u filmu "Kaži zašto me ostavi" bude "Čamac na Tisi".

- Odmah sam se pobunio - priča Simjanović.

- Zašto tu pesmu? To je vesela ljubavna numera. Treba nam nešto mračnije. Pošto sam pročitao scenario rekao sam im da bi idealno bilo da uzmemo pesmu "Kaži zašto me ostavi". I na kraju je i film dobio naslov po toj pesmi.

No, često se dešavalo da se probiju svi termini, te je u filmu "Specijalno vaspitanje" sam Simjanović otpevao pesmu koja parodira zapomagajući falšerski pevački stil Miše Kovača, baš kao što je i u "Tajvanskoj kanasti" svirao usnu harmoniku.

Međutim, malo je poznato da je Zoran želeo da čuveni sentiš "Zašto" u "Nacionalnoj klasi" otpeva Davorin Popović iz Indeksa ili Oliver Dragojević. Pošto je bio u nekoj gužvi, a i verovatno ga je mrzelo da putuje u Beograd, odbio je. Oliver je pristao, došao i iz cuga snimio pesmu.

- Posle premijere filma otputujem ti u Sarajevo, kad tamo sretnem Davora. Spopadne on mene kako mi je dobra ona pesma "Zašto", a ja mu kažem da je on trebalo da je peva. Ćutao je nekoliko minuta, a onda samo promrmljao:"E, mene, budale!"

Većinu tekstova na Simjanovićevu muziku pisala je Marina Tucaković, međutim, Zoran nikada neće zaboraviti kako su napisali pesmu slovenačkoj pevačici Lidiji Kodrič za Beogradsko proleće. Sve je počelo tako što je Kodričeva pevala u filmu "Balkan ekspres II" umesto Ene Begović, koja je izjavila da ne zna da peva. Plej-bek je bio toliko dobar da je Simjanović rekao producentima da joj dobro plate, što oni, naravno nisu uradili.

I tako, kada ga je Lidija posle izvesnog vremena zamolila da joj uradi pesmu za Beogradsko proleće, Simjanović nije imao kud. Nazove Marinu i kaže joj da mu treba tekst za juče. Ona ga pozove kod sebe, jer je bila u nekoj frci.

- Bio je to prizor i po! Ja pustio muziku na kasetofonu, a Marina kuva ručak, vitla kutlačom i smišlja reči u cugu. Završili smo pesmu za pola sata, koja je pritom na tom Beogradskom proleću dobila nagradu za najbolji tekst - priča Simjanović.

Ideja za knjigu "Kako sam postao i prestao da budem roker" rodila se još krajem sedamdesetih, u vreme kada je Zoran radio na filmu "Boško Buha" Branka Bauera. Nikada neće zaboraviti kako su se vraćajući se sa snimanja u jednim kolima vozili članovi ekipe, a u drugim Titovi prvoborci.

Na nekom odmorištu kraj puta iz ovih drugih kola razularen je istrčao jedan čovek:

"Ne mogu da izdržim! Oni se tamo non-stop prepiru ko je gde poginuo. Jedni tvrde da je Sava Kovačević poginuo, ovde, drugi, tamo"... Tad je Zoran shvatio da i rokeri pomalo liče na te prvoborce. Neki od njih su tvrdili na primer da su na Gitarijadi 1966. pobedile Siluete, a ne Elipse. Tako je rešio da zapiše sve, da sutra ne bi ispalo sve naopako.

Uz osećaj da smo jedva zagrebli površinu bogatog opusa Zorana Simjanovića rastajemo se s kompozitorom, koji nam obećava da će sledeći povod našeg sastanka biti priča o knjizi "Kako sam postao i prestao da budem filmski kompozitor". Mora kaže to da uradi, baš kao što je pre više od tri godine morao da napiše prethodnu knjigu.

Ova tema, dodaje, postaje sve aktuelnija. Para nema, pa ni filmova, a kada će biti - ne znamo. Njemu, međutim, nije loše. Vrte se stari filmovi, ali ne može to tako.

- Moraju da se prave dobri novi filmovi. Reditelji s kojima sam uradio naše najbolje filmove polako posustaju u borbi za mogućnost da ostave ovoj zemlji još neki kulturni biser. I sam sam na ivici da ostavim sve. Trebalo je povodom 100-godišnjice smrti Stevana Stojanovića Mokranjca da napišem balet. Nema para. Možda ću iduće godine... Spremno je 13 CD-ova radio i televizijske muzike. Nema para. Trebalo je da se uradi nekoliko interesantnih filmova. Nema para. Ima više para za festivale nego za ono što treba da se prikazuje na tim festivalima. Valjda ćemo preživeti ovu akumulaciju kapitala i formiranje bar nekog pristojnog kapitalizma pa da nešto i radimo - završava priču za Telegraf Simjanović.

(Katarina Vuković)