MOŽETE LI DA VERUJETE? Pravilno je reći - idem na kapučino s Al Pačinom!

- Kapućino je greška koja se postepeno raširila. Jedini izuzetak koji je priznat u pravopisu, to je ono "ćao! - kaže Ivan Klajn. Pročitajte šta je još neispravno reći po mišljenju ovog lingviste

Žena ulazi u kafić i naručuje kapučino, a zatim se obraća prijateljici i pita je da li je možda videla novi film Al Pačina "Divlja Saloma". Konobar pomisli da ima posla s "gospodžom" folirantkinjom. Međutim, ona se samo trudi da govori po pravopisu srpskog književnog jezika, želi da pokaže da je i to moguće, uprkos opštem zgražavanju.

Preporučujemo

Verovali ili ne, kad naručite kapučino, bićete po pravopisu sasvim u pravu, bez obzira na to što je izgovor "kapućino" opšteprihvaćen - i pogrešan. Isto važi i za Al Pačina, lamborgini. Da je tako, posvedočio je za "Politiku" akademik Ivan Klajn, naš poznati lingvista, romanista i istoričar jezika. Na zapažanje da Italijani izgovaraju nešto između naših glasova „č” i „ć”, Klajn daje objašnjenje:

- Apsolutno sam za "č", za izgovor kapučino, kao i za izgovaranje prezimena Pačino. "Kapućino" je greška koja se postepeno raširila, a pravopisci su je kasno primetili. Italijani, Englezi i Španci imaju afrikatu koja nije tako tvrda kao naše "č", a nije ni tako meka kao naše "ć", ali u pravopisu se jasno kaže - nije bitno zvukovno najvernije moguće imitirati glas, niti meriti da li je izgovor bliži jednom ili drugom, nego je bitna naša tradicija. Kod nas se uvek govorilo i Čelini, Beatriče i Kroče, dakle, to mora ostati "č".

Međutim, kako kaže akademik Klajn, ima i izuzetaka od "č".

- Jedini izuzetak koji je priznat u pravopisu, i ja se slažem s tim, to je ono "ćao", koje je već toliko rasprostranjeno da ga ne treba menjati u "čao". Ali, kad je u pitanju kapučino, i kad je reč o imenima – Monika Beluči, Guči, Bertoluči, onda se moramo držati norme. Pravopis se mora poštovati - dodaje akademik.

Pored toga, često imamo problem da transkribujemo inostrana imena koja sadrže apostrof. Prema Klajnovom objašnjenju, imena s apostrofom treba i da ga zadrže u našoj verziji – D`Artanjan, O`Mali, kao i naziv francuske izdavačke kuće L`Až D`Om.

Nisu nam problem samo Italijani. I Englezi znaju da "pomrse račune". Šekspiru nije dovoljno što je najveći dramski pisac svih vremena, njegovo ime kod nas još uvek nije standardizovano, pa tako često postoje nedoumice da li je on Vilijam, Viljem ili Vilijem. Neobično je, međutim, što takve nedoumice uglavnom ne postoje kad se spominje mladi princ Vilijam, vojvoda od Kembridža.

- Kako to? - pita naš poznati lingvista i profesor Vlado Đukanović, koji je na Radio Beogradu 2 vodio već trideset emisija na temu transkripcije i izgovora stranih reči u srpskom jeziku.

- Osnovni problem je to što kod nas ne postoji način da određena jezička norma bude do kraja poštovana. Drugo, sama jezička norma nije konzistentna. Dakle, postoji više gramatika srpskog jezika, na nesreću postoji samo jedan rečnik i više pravopisa srpskog jezika, i niko vas ne tera da koristite samo jedno pravopisno rešenje, iz samo jednog pravopisa. To dovodi do situacije da, kad je reč o transkripciji stranih reči i imena, nemate nikakva obavezujuća pravila. U konkretnom slučaju kapučina i Al Pačina, to je intervencija profesora Ivana Klajna, našeg poznatog romaniste i našeg najpoznatijeg normativiste, koji je u jednom trenutku osetio potrebu da standardizuje to pitanje i da preporuči da ono što ljudi inače izgovaraju kao "ć" u stvari bude "č" - ističe Đukanović, dodajući:

- Međutim, ni ove preporuke nisu obavezujuće, to je lični stav profesora Klajna. Imate normativnu preporuku, ali nema ko da je poštuje, to je posledica niskog civilizacijskog nivoa. Svi govore kapućino i čovek ispada smešan ako u društvu govori kapučino.

Da li da začuđenom konobaru ipak kažemo da želimo kapučino, pitanje je za Đukanovića. Njegov odgovor je da oni koji smatraju da treba da poštuju jezičke standarde treba da poštuju i preporuku profesora Klajna.

- Takvih je, naravno, vrlo malo - smatra Đukanović, ali kao rešenje predlaže izradu transkripcionih rečnika, makar za najveće svetske jezike, kao i formiranje dogovora o standardima transkripcije stranih imena i naziva.

Tvrtko Prćić je, na primer, za engleski jezik napravio transkripcioni rečnik imena, ali već deset godina ne možete da kupite ovu vrednu knjigu.

Koga je u ovoj zemlji briga za jezik, primećuje Đukanović, izražavajući nezadovoljstvo i povodom toga što i nekoliko jezičkih saveta (a i sam je član jednog) postoje samo formalno.

Dobri prevodioci najpre su poznavaoci sopstvenog jezika, ali i oni često imaju nedoumice u vezi s tim kako nešto prevesti.

- Ponekad se na jednom pasusu radi čitavo popodne - kaže Arijana Božović, prevodilac Ijana Makjuana, ekskluzivnog autora izdavačke kuće "Paidea". Njen drugi jezik je italijanski i pre bi u kafiću poručila kapučino nego kapućino. Ali, kako kaže ona, u govoru ne poštuje pravila po svaku cenu:

- Moje koleginice koje prevode sa italijanskog Elizabet Vasiljević i Ana Srbinović poštuju u transkripciji "č". Treba biti elitista i poštovati pravopisna pravila, ali ako svi kažu Al Paćino i ja bih tako rekla.

Prema Klajnu, pravilno se kaže lanča umesto lančija, Lučano umesto Lučijano, Vespuči a ne Vespući, Mačado umesto Maćado, Campa a ne Zampa, kao i lamborgini umesto lambordžini.

(Telegraf. rs / Politika / Marina Vulićević)