ZAŠTO OKREĆEMO GLAVU OD NJIH: U Srbiji 1.200 mališana nema roditelje!

Na debati koja je okupila predstavnike institucija, nevladinih organizacija i medija tema je bila položaj mališana iz ranjivih grupa u našem društvu. Učesnici skupa su se saglasili da su ova deca marginalizovana, a da svi zajedno snosimo odgovornost za to – i sistem, i društvo i mediji

Oko 1.200 mališana bez roditeljskog staranja u Srbiji živi u institucijama. Oni imaju iste potrebe kao sva deca, ali različite mogućnosti.

Preporučujemo

U borbi za jednakost različitih socijalnih grupa u našoj zemlji, nažalost, nije ostvaren veliki napredak. Pa ni kada je u pitanju ova kategorija, bez obzira na to što smo svi osetljiviji kada su u pitanju deca. Poražava činjenica da i danas pojedini roditelji gotovo da kriju decu koja imaju određene smetnje u razvoju ili probleme sa invaliditetom, a da ljudi na ulici od njih okreću glavu ,piše B92.

Na debati koja je okupila predstavnike institucija, nevladinih organizacija i medija tema je bila upravo položaj mališana iz ranjivih grupa u našem društvu. Učesnici skupa su se saglasili da su ova deca marginalizovana, a da svi zajedno snosimo odgovornost za to – i sistem, i društvo i mediji.

Naše društvo nema dovoljno svesti i senzibiliteta za decu ometenu u razvoju ili sa nekim oblikom invaliditeta, ocena je psihologa, pedagoga, defektologa koji svakodnevno provode vreme sa ovim mališanima. Tome u prilog govori i činjenica da tu decu, ali i romsku, gotovo da ne usvajaju. lli to da čak postoje i lekari koji savetuju roditelje da daju dete u Zvečansku...

Ovi stručnjaci sa tom decom dele sva gorka iskustva: od onog da neki frizeri ne žele da šišaju "decu iz doma, jer se boje da imaju vaške", do tog da na ulici ljudi okreću glavu kad ih spaze. Šta mislite, za koga je ta situacija traumatičnija?

Što se tiče osoba sa invaliditetom, iako se stalno govori o tome da se radi na poboljšanju njihovog položaja, one i dalje imaju iste prepreke. Kako možemo da kažemo da su institucije otvorene za njihove probleme, ako i dalje nema rampi za ulazak i izlazak ispred brojnih zgrada, pa i onih gde bi trebalo da potraže pomoć ili uslugu? Iz dečje perspektive problemi uvek izgledaju još veći - mališanima mnoge škole, naročito u unutrašnjosti, nisu lako pristupačne, a imaju i teškoće prilikom korišćenja javnog prevoza...

Stalno se govori o deinstitucionalizaciji dece bez roditeljskog staranja, ali i tu su problemi veliki – hranitelji nemaju dovoljnu podršku, a važan je i materijalni momenat: za sve potrebe jednog deteta država mesečno izdvaja 25-30.000 dinara. Vrlo često to nije dovoljno za jednog školarca, adolescenta...

Učesnici ovog panela rekli su da je njihovo iskustvo pokazalo da hranitelji nemaju ni dovoljno znanja za obrazovne potrebe dece ometene u razvoju. Mnogi nemaju kapacitete da se nose sa tim, a izostaje i potrebna podrška, koja bi im pomogla da savladaju zadatke pred kojima se nalaze, piše B92.

Ukazano je i na to da pojedini hranitelji ne mogu da odgovore na promene u ponašanju koje idu sa adolescencijom, pa nije redak slučaj da, kad dođu problemi, decu jednostavno vrate. Jasno je kakve to posledice ostavlja na njih.

Kada institucije završe sa svojom ulogom, ne prati se dovoljno, nekada čak ni uopšte, šta te mlade osobe rade, kako žive kad izađu iz domova... Prepušteni su sami sebi, u ovoj državi, gde je teško sastaviti kraj s krajem i uz punu podršku najbližih.

(Telegraf.rs)