PRAUNUK STJEPANA RADIĆA: Političari nas teraju da se mrzimo, a oni se provode s ku*vama!

Stjepan Krznenić, praunuk hrvatskog političara Stjepana Radića koga su ubili Srbi, u ekskluzivnom intervjuu za Telegraf priča o mržnji Hrvata i Srba, kako je pomagao ljudima tokom poplava, zašto će opet doći u Obrenovac, kako je svoj automobil dao žrtvama poplava i još mnogo toga

U vreme poplava koje su zahvatile Balkan, društvenu mrežu Fejsbuk je uzburkao status hrvatskog muzičara i blogera, Stjepana Krznarića, poznatijem pod blogerskim nazivom Drito Konj.

Preporučujemo

Stjepan iznosi stavove protiv nacionalizma i religijskih organizacija, a na kraju naglašava da poplave vidi kao faktor ujedinjenja koji bi sve narode na području bivše Jugoslavije mogao pomiriti i ujediniti.

Stjepan je za kratak vremenski period organizovao veliki broj humanitarnih akcija u Srbiji i Bosni, a da situacija bude još zanimljivija on potiče iz stare hrvatske porodice. Praunuk je hrvatskog političara Stjepana Radića, koji je na današnji dan davne 1928. godine ubijen od strane srpske ruke!

Stjepan Radić je upucan s nekoliko hitaca nakon žučne rasprave u Narodnoj skupštini, a preminuo je mesec dana kasnije. Ove godine se obeležava 84. godišnjica od atentata na Radića koji je ubijen zbog navodnog brukanja hrvatskog naroda.

Kako je izgledalo odrastati u okruženju koje ne trpi Srbe?

Nisam odrastao u okruženju koje ne trpi Srbe, pre bih rekao da je moje okruženje oduvek bilo "oprezno" sa Srbima. Koliko se sećam,moja porodica je bila daleko opreznija prema Vladi i državi. Znam da je u familiji vladala totalna paranoja, prisluškivali su nam se telefoni i tome slično. E, ako su Srbi za to krivi, onda sam ja slon.

Bio sam dete, meni su svi ti sukobi bili jako apstraktni jer sam tokom detinjstva upoznavao i Srbe i Slovence i sve žive narodnosti, a nisam uspeo da vidim nekakvu razliku. Država, tj. Vlada, s druge strane, je bila vrlo jasno okarakterisana kao zla u mojoj porodici.

Šta te je motivisalo da dođeš u Srbiju i da počneš sa pružanjem pomoći?

Isti razlog koji me motivisao da odem u Bosnu ili Slavoniju, iako u Slavoniji nismo bili mnogo od pomoći jer su nas volonterke Crvenog Krsta praktično oterale svojom nezainteresovanošću. U ovoj poplavi stradali su ljudi. Ne Srbi, ne Bosanci, ne Hrvati, već ljudi!

Prva ideja je bila da odemo prijatelj i ja i odnesemo pomoć koju smo sakupili na humanitarnom koncertu koji smo radili, a onda je onaj moj prvi tekst buknuo i došao sam u priliku skupiti mnogo više pomoći i organizovati više ljudi.

Prvo sam bio ljut na senzacionalistički naslov "Praunuk Stjepana Radića...", a onda sam shvatio da to nije važno, već je važno samo da pomognemo što većem broju ljudi, iako je tekst bez mog pristanka preuzet sa mog Fejsbuka. No, to je moderno novinarstvo.

Ukradi i skupljaj klikove na tuđem radu. U svakom slučaju, uskoro opet idemo u Obrenovac, a čuo sam da ima još sela okolo koja možda kao Šamac nemaju mehanizaciju, pa bi bilo dobro da mi se jave ljudi koji znaju gde treba da idem.

Dobili smo informaciju da si novac za lični auto dugo sakupljao, a da si na kraju taj isti auto poklonio u humanitarne svrhe. To je retko humani gest. Kako si se odlučio za to?

Ma nije to uopšte nešto super humani gest, to bi trebalo da bude sasvim normalno. Ljudi su i za mene radili lepe stvari, na taj način karma ide u krug. Evo recimo, dva dana pre nego što je trebalo da  odvezem auto u Bosnu, javila mi se prijateljica i rekla da ima mali teretni auto koji ne vozi i ako ga popravim da ga mogu koristiti kao sopstveni auto. Instant karma.

Neki moji prijatelji isto imaju aute, a ja imam bicikl. Snaći ću se. A ljudi kojima je poplava sve odnela se ne mogu snaći tako lako. Zadržati taj auto samo radi vrednosti koju ima na papiru bi bilo jako glupo. Meni je samo žao što više ljudi tako ne razmišlja.

Obišao si Bosnu,Hhrvatsku, Srbiju, da li se ljudi zaista mrze ili je ta mržnja proizvod loše politike i medija?

Ma kakva mržnja?! Nikako. Tu i tamo se pojavi nekakav glupan (bilo koje nacionalnosti) pa mi objašnjava istoriju naroda, ratove i slično, ali mene to ne zanima. Ljudi misle da je jako bitno znati tačne podatke u istoriji, ali nije. Mi smo ti koji stvaramo istoriju. Ne treba da se oslanjamo na ono što je bilo. Da, nekad davno su se tukli neki ljudi. Oni su bili nekih nacionalnosti. I šta da ja sad radim s tim? Apsolutno ništa.

Gledam budale kako se tuku svako malo tu u šoping centru blizu kojeg živim, pa su svi Hrvati. Pričao sam sa masom ljudi, tu nema nikakve mržnje. Ali svi se slažu da nas sve tri vlade vrlo jako, s oproštenjem, jebu u guzicu.

Zatvoreni smo, odrezani od ostatka sveta koji nas percipira kao balkanske glupake uvek spremne za neki rat. I što je najgore, uvek su takvi oni koji su najglasniji i oni koji nam vode države. Meni je sad u Srbiji i Bosni odlično, volim činjenicu da mogu da putujem i upoznajem ljude, nema onog hermetičnog osećaja koji je tu bio 20 godina.

Šta ti misliš o večitoj mržnji između Hrvata i Srba?

Mislim da ta mržnja ne postoji. Opet se naslanjamo na tu jebenu istoriju koju je isto tako krojila šačica ljudi zbog ličnih interesa. Zavadi pa vladaj, oduvek je bio najbolji način. Nas nateraju da se mrzimo, a oni fino na svojim jahtama i u svojim avionima putuju u neke tople krajeve sa hula-hula golim mulatkinjama pa posle pravdaju to bitnim političkim sastancima.

Tako i glupi majmun zna da vodi državu. Oh wait, pa i vodi. Čak tri u našoj blizini. Nema mržnje, samo manipulacija. Ako glupan odgaja sina glupana da mrzi nekog kog nikad nije video, šta možemo da očekujemo?

Da li misliš da postoji nada za miroljubivu budućnost između Srba i Hrvata?

Kao što sam već napisao, kad ova starija generacija ode na večna lovišta, a mladi liberali shvate da moraju imati malo više muda i da svako može promenit puno toga. Treba puno vremena, apsolutno, ali može se. Što se mene tiče, već je miroljubivo. Sad samo treba da to shvati još dosta ljudi.

Samo ne smemo dopustiti retardiranim, nacionalistički orijentisanim egoistima da budu glasniji od nas. Samo to. Pazi sad, da mene kad dođem u Beograd udari Srbin, mene ne bi udario Srbin, udarila bi me budala. Ista takva budala bi me udarila i u Zagrebu i u Sarajevu. I u Londonu. Svuda ima glupana, nemojmo naciju svoditi na njih.

Šta se sve promenilo u tvom životu od kako si počeo da sprovodiš akcije pružanja pomoć unesrećenim Srbima i da se baviš aktivizmom za ujedinjenje Balkana?

Nisam spavao skoro mesec dana, nemam vremena ni za ništa, fali mi pola mozga i nemam auto. Al' mi je drago, stvarno jeste.

Šta sve planiraš da još uradiš kada je u pitanju ujedinjenje Balkana?

Nemam pojma. U planu je kratak film u kojem stanovnici čitave bivše Jugoslavije govore kako ne mrze nikoga, misleći pritom na državljane susedne države. Biće jedan narativni deo koji objašnjava kratku istorije manufakturisane netrpeljivosti i onda sve te izjave. I to na domaćem nam i stranom jeziku, vreme je da pokažemo i ostatku sveta da nismo baš ratoborni kriminalci kakvima nas smatraju. Ima tu još toga, ali ne znam tačno.

Koliko si uspeo svojim aktivnostima preko drustvenih mreža da pomogneš ljudima koji su nastradali u poplavama?

Pa, prilično. Mislim, možda nekome to nije puno novca, ali ja i ljudi koji su slali donacije i išli sa mnom u poplavljena područja mislimo da je odlično. Možda nismo popravili neku školu ili dom zdravlja ili kuće ljudi ali smo dali sve od sebe da mnogim porodicama olakšamo ove teške dane.

Velika mi je želja da skupim što više ljudi da dođe opet u Obrenovac, ne samo zato jer je tako lakše raditi, nego i da stvarno pokažemo da ne postoji nikakva mržnja ili ljutnja. Mi nismo oni koji raspravljaju o istoriji i njome maskiraju svoj nedostatak argumenata, mi smo oni koji stvaraju istoriju.

Koliko god nas malo bilo. Usrećiš li jednog jedinog čoveka i vratiš li mu nadu u to da može biti bolje i pokažeš da može biti bolje, puno si učinio. Mi se trudimo da to pokažemo velikom broju ljudi.

(Mihajlo Pavić)