DOBRICA ĆOSIĆ: Krcun i UDBA izabrali su Germana za patrijarha! (FOTO)

- Krcun je voleo umetnike, glumce, pisce, voleo je ljude koji kritički misle. Kao predsednik vlade imao je jedno patriotsko osećanje za Srbiju i za srpski narod - ispričao je pokojni pisac

Politički testament Dobrice Ćosića koji je zabeležio njegov prijatelj i izdavač Slobodan Gavrilović i dalje izaziva pravu buru u javnosti. Gavrilović u ekskluzivnom feljtonu za Nedeljnik prenosi te razgovore, kao i privatne razgovore koje vodio s Dobricom Ćosićem u poslednjih 36 godina. U poslednjem broju Nedeljnik objavljuje njegovo svedočenje o sukobu s Titom i partijom, kao i kontroverznom izboru patrijarha Germana u kojem je i Dobrica Ćosić imao svoju ulogu.

Preporučujemo

Telegraf uz odobrenje Nedeljnika prenosi ekskluzivne delove Ćosićevog svedočenja:

- Krcun je čudan čovek u policiji, u Udbi posebno. Prosto je neverovatno kako je Ranković, ili ko je odlučivao o tome, odlučio da Krcuna koji je bio komunista i komesar 1941. godine usmeri u obaveštajnu službu. Možda je tako odlučeno zbog njegove inteligencije, zbog pronicljivosti, zbog odanosti. A bio je melanholik, sentimentalac, sklon niskim psihičkim stanjima, vrlo često u depresiji. Valjda se i družio sa mnom što je našao prijatelja s kojim je mogao da bude tužan, da kritički i slobodno misli, da se žali na život. Imao je vrlo jako osećanje pravičnosti, nekoruptivan čovek. Imao je trenutke slabosti, dobrote, ali je bio i fanatik. Taj spoj fanatizma, mekote, dobrote u njemu, to je prava drama. On je otpatio svaki svoj težak čin u službi. On je učestvovao u raznim teškim akcijama, organizovao je hvatanje Draže Mihajlovića, bio je šef Udbe za vreme takozvanog crvenog terora, kada je vršena nesrećna i istorijski neminovna likvidacija saradnika okupatora. Ali on nije bio čovekomrzac. Sve što je radio, radio je u ime nekog višeg cilja, u ime dobra, slobode. On je i sebe smatrao žrtvom.

Krcun je voleo umetnike, glumce, pisce, voleo je ljude koji kritički misle. Kao predsednik vlade imao je jedno patriotsko osećanje za Srbiju i za srpski narod. Želeo je da drugi grad u Srbiji bude Niš, da se Niš izgrađuje. Da Sremski Karlovci budu srpski Oksford, da se tu presele humanistički fakulteti. Mislio je o putevima i o izgradnji Srbije u svakom pogledu. Tako je mislio i o Srpskoj crkvi i veri. Njemu nije bilo svejedno kakva je Srpska crkva i vera.

Jednom prilikom pozvao je i mene.

- Šta ti misliš o vladiki Germanu?

- On je izvanredna ličnost za patrijarha. To je jedan obrazovan čovek. Francuski đak. Vrlo kulturan, poreklom iz centralne Srbije, iz Velike Drenove. Otac mu je bio učitelj, brat mu je narodni lekar. German je bio oženjen, ima dva sina i ćerku, dakle i porodičan čovek. Jak, nepodmitljiv, čvrst u veri i u stavu. Čovek sa dostojanstvom. Nemojte očekivati da će vam on biti poslušni patrijarh, da će on slušati direktive ministara i vlade. On je čovek jake vere, on će da učvrsti našu vericu.

Na to Krcun oštro reaguje sa odgovarajućim domaćim izrazima tebi dobro poznatim i svima Srbima dobro poznatim:

- Nemoj ti meni da srpsku veru proglašavaš vericom kao što si Srbiju nazvao Srbijicom. To nije verica, nego vera! I to nije Srbijica, nego Srbija!

Gavrilović: Je li moguće da je tako reagovao Krcun?

Ćosić: Da, moguće je, ja ti pričam istinu.

I on mi je rekao: Vladike su se pocepale oko raznih kandidata na crkvenom saboru. Važan je iguman manastira Mileševe. Njega treba ubediti da podrži Germana.

Preporučio sam mu da pošalje Voju Đurića, koji je znao sve manastire i sve igumane, da ga pošalje u Mileševu, da razgovara, ako zavisi izbor od tog igumana Mileševskog.

Posle nekog vremena on je pozvao mene da kažem Voji Đuriću da ide. Pošao sam i ja sa Vojom u Mileševu. Nisam učestvovao ni u kakvim razgovorima sa tim igumanom. Bila je tada restauracija fresaka, uživao sam u tim freskama, čudio se, divio se. Voja Đurić mi je objašnjavao i stručnjaci iz Zavoda za zaštitu spomenika. Voja je vodio neke razgovore. Taj iguman nije bio za Germana, nije bio oduševljen. On je imao svog kandidata. Eto, i to je bila neka moja mala misija.

(Telegraf.rs)