VEROVALI ILI NE: Srbija je nekad mamila ljude kao Amerika! (FOTO)

Pre nešto više od sto godina, naša zemlja je posle SAD imala najveći procenat useljavanja u svetu. Najveći priliv imigranata u Srbiju zabeležen u periodu od 1903. do 1914. godine

Pre 100 godina cele porodice Sondermajer, Krakov, Roš, Deroko stale su u odbranu Srbije. Rame uz rame sa Šturmovima i Kirhnerima... U uniformi vojnika ili medicinara bilo je i muško i žensko, od najstarijeg do najmlađeg. Tek punoletni dečaci iz ovih porodica su 1914. godine bili iskusni ratnici i podoficiri, pošto su od 1912. ratovali kao dobrovoljci srpske vojske u balkanskim ratovima, pišu "Večernje novosti".

Preporučujemo

- Danas, kada se mnogi Srbi odriču sopstvenog identiteta, teško je zamisliti da je neko želeo dobrovoljno da bude Srbin. Međutim, to je bila česta pojava u drugoj polovini 19. i prvoj polovini 20. veka kad je, statistički, Srbija, posle SAD, imala najveći procenat useljavanja u svetu. Kao što su u Americi svi imigranti želeli da budu Amerikanci, tako su ljudi doseljeni u Srbiju želeli da postanu Srbi - kaže istoričar dr Miroslav Svirčević.

On ističe da je, za razliku od Srbije u koju se masovno useljavalo, Austrougarska bila zemlja iz koje se iseljavalo.

- U nemogućnosti da ostvare svoju egzistenciju, Srbi i ostali Južni Sloveni napuštali su tu "prosperitetnu habzburšku carevinu" kako se često ističe u zapadnoj nauci i publicistici. Srbija kao mala kraljevina sa političkim slobodama u zapadnoevropskom smislu, naročito posle pobeda u balkanskim ratovima, postala je uzor i nada za mnoge ljude koji su tražili svoje mesto pod suncem - priča dr Svirčević i dodaje da su tako i mnogi stranci postali Srbi, na primer Đorđe Vajfert, Pavle Jurišić Šturm i drugi.

Ugled Kraljevine Srbije je bio toliko visok u svetu, naročito za vreme Velikog rata, da je i čuveni čehoslovački političar i državnik Tomaš Masarik posedovao srpski pasoš.

Najhrabrijim braniocima Beograda, četnicima Sremskog dobrovoljačkog odreda u Velikom ratu je komandovao Ignjat Kirhner, bivši austrijski oficir. Setio se srpskog porekla i došao da brani otadžbinu koju nikada ranije nije video i o kojoj je slušao sve najgore.

Legendarni srpski general Pavle Jurišić Šturm rođen je u Pruskoj kao Paulus Šturm, po ocu Vend, što je nemački naziv za Lužičke Srbe. On je ostavio karijeru odlikovanog pruskog oficira i u balkanskim ratovima postao Srbin. Njegov rođeni brat Evgenije Jurišić Šturm takođe je postao srpski vojnik. Šturmov sinovac Pavle Jurišić mlađi je u Velikom ratu postao srpski major. U aprilskom ratu 1941, pridružio se Jugoslovenskoj vojsci u otadžbini. Kad ga je Gestapo uhvatio zbog nemačkog porekla, nuđena mu je milost u zamenu za lojalnost okupacionim vlastima. Pavle mlađi je odbio govoreći da je srpski oficir, posle čega je streljan.

- Srbija je bila uređena zemlja u kojoj je čovek mogao da živi od svog rada i da uspe, što je bilo veoma privlačno, naročito za stručnjake raznih profila. Pogledajte stara prezimena lekara, apotekara, inženjera u svakom srpskom gradu i biće vam jasno koliku je popularnost uživala Srbija. Ona je bila jedina otadžbina tim ljudima, koji su se dobrovoljno opredelili da budu Srbi i bili spremni da daju život za svoju zemlju - objašnjava istoričar dr Mile Bjelajac.

Priliv imigranta u Srbiju neprestano je rastao od dobijanja statusa autonomne kneževine, a vrhunac je nastupio u periodu 1903-1914. godine, kad je vojska postala značajan politički faktor. Strani izvori tog doba navode da su oficiri koji su doveli Karađorđeviće na presto pomno pazili da oni ne počnu da se ponašaju diktatorski, kao poslednji Obrenovići. Međutim, nisu mogli da se ponašaju kao vojna hunta jer su trpeli pritisak političkih stranaka, koje su se žestoko borile za parlamentarizam i demokratiju. U tom sukobu i ravnoteži sila Srbija je postajala sve poželjnija za život.

- Tadašnji ustav je proklamovao političku slobodu i uveo skoro opšte pravo glasa koje je omogućavalo gotovo svoj radnoj muškoj populaciji da izađe na birališta. Bilo je pet modernih političkih stranaka i desetak samo dnevnih listova, a o periodici da ne govorimo. Intelektualna elita bilo je veoma snažna, pa se početkom 20. veka u Srbiji prevodi čak i japanska haiku poezija - priča dr Svirčević.

Prosvetni sistem koji se širio, prihvatajući moderne ideje tadašnjeg Zapada, dovodio je do uspešne integracije različitih manjina koje su živele u Srbiji. Beograd je postao kulturni centar pod vođstvom nove generacije intelektualaca koja se zalagala za "francuske" ideje o političkoj slobodi. Zato je za imigrante iz polufeudalne Austrougarske Srbija bila kao Amerika.

On naglašava da je slika Srbije kao zemlje nepismenih krvožednih divljaka i zaverenika kreirana u Beču, kao habsburška ratna propaganda. Ona je prihvaćena i u Evropi, jer je Beč bio centar iz koga su crpljena obaveštenja o Balkanu, iako je stvarna slika bila je drugačija.

- Zaboravljeno je da je Srbija imala jak parlamentarizam, da je neverovatnih 70 odsto birača izlazilo na izbore!  Razlog je "seljačka demokratija" u kojoj je srpski seljak bio svoj gazda, a ne kmet kao u polufeudalnim srednjoevropskim monarhijama. Srbi su bili slobodni ljudi, stvaraoci svoje države, pa su smatrali da imaju pravo da odlučuju o njoj. Danas Srbija nema svest o tom vremenu. Nju je izbrisala kominternovska ideologija koja je Srbiju označila kao smrtnog neprijatelja - naglašava dr Svirčević.

Ideologija je tako izbrisala uspomene na ljude koji su svojom voljom odabrali da budu Srbi i bili spremni da za svoju otadžbinu polože život i da svoju imovinu ulože u očuvanje srpske baštine. Simbolom zaborava može se smatrati Đorđe Roš, sin Nemca i Slovenke, heroj ratova 1912-1918. godine. Kao đak-narednik on je teško ranjen 1915. u poslednjoj odbrani Beograda pod komandom majora Gavrilovića. On je sačuvao od zaborava najpotresniju naredbu Velikog rata:

- Vojnici, junaci, Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz svog brojnog stanja. Vi nemate više da se brinete za vaše živote koji više ne postoje. Zato napred u slavu! Živeo kralj! Živeo Beograd!

Roš je 1944. godine pobegao je iz Srbije pred komunističkim režimom koji ga je unapred osudio na smrt. Nikada nije zaboravio da je Srbin. Kada je saznao da je Hilandar ostao bez ikakve pomoći iz Srbije i da se pretvara u ruinu, on se preselio u ribarsko seoce na Atosu i nemanjićku svetinju spasao svojim novcem. Danas malo ko u Srbiji zna da su hilandarski monasi u znak zahvalnosti dozvolili da Đorđe Roš bude jedino svetovno lice koje je ikada sahranjeno u porti Hilandara.

(Telegraf.rs)