TRAGIKOMEDIJA: Kako sam herojski volontirao u svinjcu hrabrog koordinatora!

Pisac i novinar Duško Domanović na duhovit način zabeležio je volontersko iskustvo u sanaciji štete nastale poplavama. On se dobrovoljno prijavio da pruži pomoć Kraljevčanima, a šta se na terenu dogodilo, pročitajte ovde

"Malo me sramota ovo da ispričam", podnaslov je priče kojom je pisac i novinar Duško Domanović zabeležio svoje volontiranje tokom poplava koje su pogodile njegovo rodno Kraljevo.

Telegraf Vam prenosi ovu tragikomičnu priču:

"Sinoć, nešto pre ponoći, a usred ove vodurine koja po vasceloj Srbiji davi sve živo i neživo, naleteh na informaciju sa “Južnih vesti”, u kojoj se veli kako “Vranje zove dobrovoljce za odbranu Kraljeva” (http://www.juznevesti.com/Drushtvo/Vranje-zove-dobrovoljce-za-odbranu-Kraljeva.sr.html).

Budući da i sam poslednje mesece provodim u tom (rodnom) gradiću u centralnoj Srbiji, dakle u Kraljevu, tačnije u (rodnom) selu Adrani neposredno uz njega, pokušah da nekako iščačkam gde i šta treba raditi, pa da i ja, ko svaki pošten pesnik-stokilaš, lopatu do’vatim, ne bih li kako pomogao da mi detinjstvo i mladost râna niz Moravu u Stalać i Rumuniju ne otplivaju.

Za “dobru organizovanost” Kriznog štaba u Kraljevu znao sam još od onih smehotresnih dana, kad mi je, u istom ovom selu, 3. novembra 2010, zemljotres nabio gu*icu u frižider, oduvao dimnjak dva’es metara niz livadu, a sestri i zetu, te još desetinama komšija i meštana okolnih sela, kuće maltene do temelja sravnio.

Velim, za “dobru organizovanost” sam znao, ali nisam znao za njihovu još bolju sakrivenost, valjda zbog tajnosti zadatka koji obavljaju, da ne čuju pakosni Mađari da se Srbendama opet smrklo. Sakrivenost, kažem, zbog koje sam nešto više od pola sata pokušavao da dođem do broja telefona narečenog Štaba kriznog. Naposletku, zahvaljujući još neizvetrelom instinktu novinarčića-čeprkala, uspeh nekako i do top-secret broja da dođem, a, da iznenađenje bude veće, na isti broj mi se javi dežurni muški glas.

“Kamo i kome pomoći treba?”, pitam.

“Nemam pojma”, veli glas.

“Kako nemaš pojma, je*em mu mušmulu, mislio sam da je debelo dogorelo, čim Vranjance neuhranjene zovete u pomoć gradu od stotinu i kusur hiljada naočite čeljadi, od koje je bar svaki peti nezaposlen muškarac moje konstitucije?!

“Ne znam”, veli glas, “dođi sutra u Opštinu, pa će ti portir reći.”

Dobro, de, mislim, aj’ doći ću, da me portir zapiše, i on, mukica, dnevnicu mora opravdati. Navijem ja tako sat za jutros, prvi put posle petnaestak godina kliznog radnog vremena, te rekoh da još jednom, ipak, telefonom probam, da ne idem do centra, ako baš ne moram, no da direkt otpedalam do unesrećenog mesta, te da zapnem onoliko koliko zapeti mogu i umem. A ima me, velim, bar zapeti mogu.

Opet mi se javi dežurni glas, kolega onog noćašnjeg, ja mu kažem “taj i taj, iz tog i tog sela, hteo bih da pomognem koliko mogu”. “Odlično”, veli glas, “taman skupljamo dobrovoljce za Adrane, treba hitno nekom narodu nesrećnom kuće raščistiti, da ima gde prespavati.”

Mašala, mislim ja, znam da je nesreća i da ništa lepo nije, ali je ipak bar malo lepo što se prvi put u životu mogu naći na raspolaganju selu svom, od Pariza lepšem. Izdiktira mi glas broj “organizatora akcije”, a organizator mi kaže da dođem do zbornog mesta ispred jedne kafane na drugom kraju sela, gde će me čekati “koordinator akcije”.

Napravim sendvič, natočim flašu vode sumnjivog kvaliteta, spakujem u kesu i malo duvana, nabodem čizme na noge, pa krenem da pedalam, osećajući se ko kakav Bycicle Man moravski, super-heroj u najavi. Šta je sedam-osam kilometara pedalanja, za ovako plemenitu nameru?! Pih! Petnaest minuta, i stigoh do kafane zborne, a tamo stoje dve devojčice od oko šesnaest godina i jedna baba što čeka autobus za grad.

Nakon manje od cigare i po, eto i koordinatora, negdanjeg poštara seoskog, a danas uglednog građanina i, verovatno, uspešnog aktiviste neke od naprednih stranaka koje su mu ukazale čast da živalj od Morave brani. Al’, ne lezi vraže, ni koordinator nema pojma gde bi trebalo da me transportuje, on je, veli, znao za one dve devojčice što treba da “čiste kujnu jednoj ženi”.

Najzad se smilovao nad mojim molećivim pogledom, te pristao da vozi ispred mene, dok ja za njim pedalam, ne bismo li našli nekog ko bi se obradovao mojoj snazi. Elem, pi*i koordinator, ja za njim, već me podno mu*a malo žiga od silnog motanja, al’ se ne dam.

“Ne budi pi*da”, govorim sebi, “valja ljudima pomoći”. A koordinator pred svakom kućom zastaje i kroz prozor hrabro pita: “Treba li vam pomoćnik?” Odgovori variraju, od “ne treba, hvala” do “je*o te pomoćnik”. A ja, šta ću, kad sam već tu, verglam i dalje za njim, a sve se više (iako to sebi ne smem da priznam) osećam ko rumunski nadničar što veselih devedesetih za makroom svojim potrčkuje.

Najzad, nakon nepunih pet-šest kilometara, stigosmo i do table sa imenom susednog sela. Tu koordinator stade, prosto čoveku neprijatno. “Izgleda da ne treba nikome”, zaključi mudro, a bez ijedne logički upotrebljive premise, ko što i dolikuje ljudima koji umeju da rade i donose zaključke u dinamičnom okruženju i pod stresom.

Ja ga pitam “je l’ to mene neko zaje*ava?”, a on kaže “jok, majke mi, mislili smo da treba”. Onda, valjda opet videvši moj tugaljiv pogled, dodade: “Ako hoćeš, možeš kod mene, i meni su dve kuće pod vodom, ljudi mi pomažu, a ja, eto, idem da pomažem drugima.” Nešto kao onaj sa silikonskim ustima, kad se žali na sudbinu što mu je podvalila da diktator bude.

Da me sad neko pita, ne bih imao pojma zašto, valjda zbog tradicionalne zbunjenosti i tupavosti svoje, ali rekoh mu: “Dobro, aj’ kod tebe, ako već ima šta da se radi i ako pomoći treba.” Opet ja otpedalam za njim, on mi, sa ulaza u jedan sokak, pokaže na svoju kuću, kaže mi da “slobodno kažem da me je on poslao”, te nastavi čovek da juri i koordinira, kako bi ostale volontere rasporedio tamo gde je najneophodnije.

Dođem ja pred njegovo dvorište, unutra predsednik Mesne zajednice i njegov pomoćnik sa fasciklom pod miškom razgovaraju sa komšijom, koji još od kapije na džibru miriše. Raspravljaju ozbiljno o nečemu, prosto mi neprijatno da ih prekidam. Naposletku se ohrabrih, te rekoh da su me iz “Kriznog štaba ovde rasporedili”, a opet me malo sramota, i opet to sebi priznati ne smem, jer bih se, znam, ako priznam, ko kreten osećao.

Rukujem se ja s ljudima (i sa PREDSEDNIKOM, JE*OTE!), a džibromirišljavi mi reče da sačekam, “sa’ će gazda, pa da mi kaže šta treba da radim”. Usput mi kaže i da se “opustim”, da je “lepo” što sam došao, te da se niko na mene “ne ljuti”. (Sreće mi moje grbave, baš tako mi kaže.) Ispušim ja još jednu cigaru, kad gazda-koordinator upravo pristiže, te uparkira svoju muku pred dvorište.

Upotrebivši sve svoje organizacione sposobnosti, za manje od dva minuta me je odveo iza kuće, do svog brata i sinovca, koji će mi, kaže, reći šta treba raditi. I ja, opet, ko tele, kažem “dobro, aj’ da radimo, kad sam već tu i kad već pomoći treba”. Dođem ja do brata i sinovca, a oni u štali, nešto se zaje*avaju i usput lopataju slamu i balegu.

“Aj’ ti ostani ovde, a nas dvojica ćemo”, tu pokaže na mene, “svinjac da očistimo”. I sad, opet (ovo je već previše “opet” za jedan ovako kratak period u životu), velim OPET, ja mislim “dobro, kad sam već tu, tralala…” A, iskreno, malo me i sramota odmah kući da se vratim, jerbo sam najavio da me celog dana neće biti, čak i jaknu poneo, “ako uveče zahladni”.

Usput, doduše, pitam “zar je moguće da me je*ete ovako, sad kad krš ljudi ne može u kuću da uđe i kad sam nekome bar sobu za spavanje očistiti mogao?”, a “nadređeni” mi mirno odgovaraju da je to “stvar organizacije” i da oni s tim ništa nemaju. Da ne dužim više, očistim ja svinjac koordinatoru, te najzad eksplodiram i odlučim da se kući vratim.

Zapalim cigaru, te prošetam da malo vode potegnem iz one kese što sam je “za ceo dan” poneo, čisto da je ne vraćam nenačetu. A u kesi stoji flaša s vodom i duvan, sendvič ni da zamiriše. I TO oćutim. Tada. Sednem na bicikl, otpedalam svojih petnaest minuta u rikverc, te pomislim kakva sam kreten*ina i kako je trebalo onu go*njivu lopatu svakome od mojih malopređašnjih “nadređenih” o glavu da polomim. Rekoh, tada oćutah, ali sad ne mogu, koliko god kasno bilo, no…"

Kako je ovaj autor završio svoj tekst možete pročitati na njegovom blogu.

(Telegraf.rs)