Narod besan u Severnoj Koreji, većina shvata da je sve laž (FOTO) (VIDEO)

Tanja Branigan, novinarka britanskog "Gardijana", srela se sa stanovnicima Severne Koreje koji više ne veruju u diktatorsku propagandu. Posle više od 60 godina apsolutne vladavine, građani su otvoreno počeli da kritikuju vlast

Ako bude imala sreće, odnosno, ako njen suprug i deca uspeju da se prišunjaju do obale reke u blizini kineskog odašiljača mobilne telefonije, Čae Un-e (50) može da razgovara sa svojom porodicom svaki dan. "Razgovor" možda i nije prava reč. Naime, njeni najbliži završavaju poziv i pre nego što počnu da pričaju, a sve to preko prokrijumčarenog mobilnog telefona.

Preporučujemo

- Moraju da budu vrlo kratki. U suprotnom bi poziv mogao da se locira, a za to sledi teška kazna. Uglavnom poziv traje samo toliko da im čujem glas i da znam da je sve u redu. Kada ih nema, zabrinem se, jer je situacija u Severnoj Koreji u poslednje vreme vrlo napeta - objašnjava Čae Un-e koja radi u Kini da bi prehranila porodicu.

Severna Koreja je i posle šest decenija ostala totalitarna zemlja, koja kontroliše mišljenje i svaki pokret svojih građana, od njihovih prihoda, navika, pa čak i frizura.

Mediji iz Pjongjanga prikazuju Koreanci kao naciju koja je opsednuta neprijateljskim snagama, ali i ujedinjenu u svojoj odanosti prema svom apsolutnom vođi Kim Džong Unu. U stvarnosti je vera naroda u propagandu "vođe" napokon izbledela, rekli su njihovi građani koji su intervjuisani u Kini.

- Pre 20 godina, Severna Koreja je bila bolja za ljude. Život je bio ugodniji i ljudi nisu imali ružne misli. Sada su svi besni - priča Čae.

Niko u Severnoj Koreji se ne bi usudio da priča ovako nešto nekom strancu. Ali, proteklih godina je oko 25 miliona stanovnika otputovalo u Kinu. Najčešće da bi tamo ilegalno radili, nakon čega bi se vraćali porodicama s novcem s kojim mogu koliko toliko normalno da žive. Ponekad se nadaju da će uspeti da pobegnu u Južnu Koreju.

Neki su za rad u Kini uspeli da dobiju vize, dok su neki prešli granicu preko reke. Većina njih ostaje u gradu Janjiju, gde se već nalazi veliki broj Severnokoreanaca. Ako ih slučajno uhvate u tom prestupu - ne piše im se dobro.

Radeći kao sluškinja, Čae zaradi oko 240 evra mesečno. A to je dovoljno za pristojan život njene porodice za sledeća četiri meseca. Intervjuisani su rekli da zavide Kinezima na bogatstvu, modernim kuhinjama, mnoštvu pirinča i na neprekidnom dotoku plina i strujom.

- Mogu da se tuširaju kod kuće kad god požele - oduševljena je Čae Joung-he (50), koja radi kao medicinska sestra.

Najveći šok za njih je sloboda, jer Kinezi mogu bez ograničenja da koriste internet, da gledaju strane filmove, da se oblače kako žele i da putuju u inostranstvo.

- Najveća razlika između njih i nas jeste to što oni poštuju ljudska prava. Tamo nema stroge kontrole - kazala je Čae Joung-he.

Druga žena, koja je takođe stigla u Kinu, rekla je da se osećala kao da je oduvek imala zatvorene oči, a da ih je sada najazad otvorila.

Šezdesetih godina Sever je bio bogatiji od svog Južnog suseda. Stariji stanovnici sećaju se da su se osećali blagosloveno, jer su Severnokoreanci. Ali, privreda je bivala sve gore, a devedesetih je zemlju pogodila strahovita glad, koja je ubila stotine hiljada ljudi i srušila nadu u bolje sutra.

Prema izveštaju UN, čak četiri od pet domaćinstva živi na rubu gladi. Ali, ipak su se neke stvari malo poboljšale.

- Nekada su leševi ležali po ulicama, sada su u Pjongjangu saobraćajni kolapsi - kazao je Andrei Lankov sa Univerziteta u Seulu i dodao da veruje da su "poboljšanja" povećala razočaranje na ljudskim licima, jer sada ljudi imaju vremena da razgovaraju i da razmišljaju umesto da, kao nekad, sve vreme fokusiraju na preživljavanje.

- Pre 6-7 godina je postalo vidljivo da se stav ljudi promenio. Pre su ljudi pričali grozne stvari o Severnoj Koreji, sada to više nije tako. Takođe, ljudi su masovno počeli da nestaju, što najčešće znači da su napustili zemlju. A sada imaju priliku da međusobno izraze svoje mišljenje - priča Čae.

Ona kaže da su ljudi počeli da shvataju kako to izgleda život u inostranstvu.

- Mnogi su se vratili u zemlju i pričali su kakav je život napolju - priča Čae prisećajući se da je jednom pogledala južnokorejsku dramu od 40 epizoda za samo tri dana tako, a morala je da prekrije zidove i prozore daskama da niko ne bi video svetlo.

Ali, sva ta događanja dovela su do novih restrikcija, pa zbog toga u njenom susedstvu više nema struje.

- Državni mediji počeli su da izveštavaju da je Južna Koreja nasilnički nastrojena, da su prava stanovnika narušena i da su američki tenkovi svuda i da gaze ljude - kazala je za "Gardijan" još jedna žena u svojim tridesetim.

- Kada živiš u Severnoj Koreji, pola tebe misli kako je Južna Koreja razvijena, da je tamo dobar život i želiš da odeš tamo. Ali, druga polovina, jer dobijaš ovakve informacije, se pita da li je to zaista grozno mesto - nastavlja priču severnokorejska žena.

Ona kaže da je vlada obećala da će biti bolji život do 2002. godine.

- Kako je došlo, tako je i prošlo. A onda su govorili do 2008, pa do 2012. Već 2008. većina je shvatila da je sve laž. Kritična tačka bila je reforma 2009. godine koja je bila pogubna za valutu. Naše ušteđevine su izbrisane, a cena hrane se vinula u nebesa - dodaje ona.

- Nakon toga sve kao da je poludelo. Život je postao vrlo težak i ljudi su otvoreno počeli da kritikuju vlast. Ljudi su spaljivali bezvredan novac i bacali ga. Vlast je izgubila autoritet - kazala je Song Eun-bajl.

Potom je došao novembar i dramatično smaknuće teče Kim Džong Una.

- Nešto takvo bilo je za nepoverovati. Obični ljudi su bili prestravljeni, jer je visoki zvaničnik bio ubijen - rekla je Kim.

UN je prošlog meseca optužio Severnu Koreju da je krivac za ubistva, ropstvo, mučenja, zatočeništvo, silovanja, prisiljene abortuse i druge seksualne prestupe. Severnokorejski ambasador je na to poručio drugim državama da se ne petljaju u tuđa posla. Do tad, obični ljudi samo mogu da gledaju i čekaju neki bolji život.

Pogledajte video:

(Telegraf.rs / Izvor:theguardian.com)