NA KLINICI ZA KARDIOHIRURGIJU: Ovde se život i smrt prožimaju, a ljudi dobijaju nova srca! (FOTO)

Ekipa Telegrafa boravila je na Klinici za kardiohirurgiju, jedinoj ustanovi u Srbiji u kojoj se vrši transplatacija srca. U samo tri operacione sale, uz skormne uslove rada i veliku požrtvovanost osoblja, ovde se godišnje obavi oko 1.500 operacija

Život i smrt. Dan i noć. I tako u krug, 24 sata dnevno, 365 dana u godini. Tokom radnog vremena gotovo da nema pauze, a nema odmora ni za Novu godnu, Božić, ili Vaskrs, jer "pitanje srca" ne sme da čeka.

Preporučujemo

Na Klinici za Kardiohirurgiju svakodnevno se odvija prava filmska akcija. Reanimacija, transplatacija srca, ugradnja valvula i pumpi... Doktori i sestre jure kroz hodnike, znajući da je svaki minut od suštinske važnosti za nečiji život. Pacijenti se neprekidno smenjuju u nekoj od tri sale.

Dnevno se na ovoj klinici, inače najmanjoj pri KCS, obavi između 6 i 8 operacija, u izuzetnim slučajevima i do deset. Godišnje oko 1.500. 

Ekipa Telegrafa boravila je jedan dan u ovoj ustanovi i uverila se koliko je znanja i energije, ljubavi i humanosti potrebno da bi se spasavali životi.

Već na samom ulazu dočekala nas je specifična situacija. Pacijent, bez uputa, iz unutrašnosti  "zapucao" je pravo na Kliniku. Ima problema sa srcem. Sestre i lekari, gledaju se, znaju da u bolnici inače nema dovoljno mesta. Posle kratkog vremena, primaju dokumentaciju i odvode ga na preglede.

Ovo je kako kažu, skoro svakodnevna situacija. Ne mogu da vrate pacijenta "sa vrata" kad već pređe toliki put. Zbog toga u sobama često ima dodatnih kreveta. No, sve je to manje bitno ako se nekome ukaže pomoć.

Posao kardiohirurga nije lak, a uslovi rada ne olakšavaju. Ustaje se jako rano, radi se u smenama, za vreme dežurstva dogodi se i po više hitnih slučajeva, a operacije zanju da traju i do osam sati, bez pauze..... Postoji samo jedna doktorska soba, u kojoj između operacija borave svi doktori, nekada njih 15. Jedna je i sestrinska soba. Operacione sale su male i skučene.

Uprkos svemu tome, tim ljudi koji ovde radi se ne žali. Znaju da trenutno ne može bolje i trude se da pacijentima, koji su najvažniji olakšaju boravak, umanje strah, a pre svega da im spasu živote.

Stres je konstantno prisutan, a izazivaju ga brojne emocije sa kojima se tokom dana suočavaju doktori.

- I hirurzi su ljudi, imaju emocije i dele brigu porodice koja dolazi tu. Međutim, u trentku kada se uđe u operacionu salu, skoncentrisani smo na posao i na to da se operacija završi najbolje što je moguće. Tek kada se sve završi, vraćanje emocijama je moguće - kaže direktor Klinike za Kardiohirurgiju prof. dr Miljko Ristić.

Iako je svaki život nemerljiv, ponekad je teško nositi se sa "nepravdama" koje sudbina nameće.

- Najviše emocija je svakako prisutno kada radimo transplatacije srca. Jer, donori su najčešće jako mladi ljudi, koji su stradali u saobraćajnim nesrećama i kod kojih je nastupila moždana smrt. Tada ste suočeni sa činjenicom da imate nekog od 19, 20 godina, čiji je život tek trebalo da počne i njegovo srce treba da date nekom od 50 godina. Umesto da bude obrnuto. Ali život uvek tako nekako udesi - kaže dr Ristić.

Koliko god emocije bile jake, transplatacija srca je jako zahtevna operacija, na čije izvođenje su na ovoj klinici ponosni.

Načelnicu odeljenja za transplataciju srca LVAD i ECMO Emiliju Nastorović zatekli smo dok je pregledala Kostu, pacijenta koji je pre mesec dana, "ponovo oživeo". Ponosna na njega i njegovo stanje na snimku nam je pokazivala kako "radi novi organ". 

Na klinici smo zatekli još jednog pacijenta sa ugrađenom srčanom pumpom, Dragana Drajića. Iako još uvek zabrinut za svoje zdravlje, kaže da mu je boravak u ovoj ustanovi ostao u dobrom sećanju.

- Bio sam ovde dva meseca, nikakv problem nisam imao ni sa sestrama ni sa doktrima, sve je bilo sjajno. Danas se osećam odlično, nemam nikakvih bolova - kaže Dragan.

U trenutku našeg boravka na Kardidiohoirurgiji, dve operacione sale bile su zauzete. Da bismo ušli u odeljenje sa salama, morali smo da obučemo sterlnu odeću od glave do pete. Bez toga se ni ne proviruje na ovo odeljenje. Zatim smo ušli u mini hodnik koji je zajednički za obe sale. Brojno osoblje boravilo je u obe prostorije, a veliki reflektori, bacali su jake snopove svetla. Operacije su u toku...

Iako je doktor taj kod koga sepacijent uputi kada krene u bolnicu, medicinska sestra je osoba sa kojom se prvo susretne. Ova klinika broji 116 ovih umilnih dama koje za vreme boravka na klinici brinu o svakom bolesniku. 

- Sestra je ta koja pacijenta dočeka kada ulazi na kliniku, koja svakog od njih mora da razume ponaosob, da shvati njegove strahove i želje. Morate ih razumeti jer dolaze iz različitih sredina, različitih slojeva, sa različitim navikama i morate sve to da snimite i da se upravite prema njemu. Dok boravi na klinici, sestra je pacijentu sve - i negovateljica i prijatelj i neko sa kim će da porazgovara, neko ko će ga ohrabriti... - kaže gčlavna sestra klinike Draginja Marković.

Srbi imaju srca

Na pitanje kako se naši pacijenti najčešće zahvaljuju, doktor Ristić kaže da mu je najveći čin zahvalnosti kada ga neko zovne posle 20 godina i kaže: "Doktore, danas je tačno dve decenije od kada ste me operisali!" Kada se zna da ste nekome promenili život i to na bolje.

Skupi pokloni nikada ne znače kao kada vam neko ko je skromnih mogućnosti pokloni neku sitnicu, za koju znate da je od srca. To su stvari koje se pamte i ostaju urezane. Sestra Draginja pokazala nam je jedan od najlepših poklona koji je ikada dobila. to je dirljivo pismo naslovljeno za "čarobnjake i čarobnice". Takve stvari, kako kaže, ispunjavaju život i pokazuju vam da ste na pravom putu.

O važnosti ove klinike suvišno je govoriti. O uslovima u kojoj stvaraju čarolije "novog početka" takođe ne treba pričati. Teško je. Naporno. Često se ne spava noćima. Stresno. Emotivno. Ipak svakom pacijentu pristupa se sa entuzijazmom da će se odavde izvući i da će pobediti bolest koja ga je snašla.

(Milica Batinić)