NA PRAGU TREĆEG SVETSKOG RATA: Ko je s kim, ko je jači i kako će rat da teče! (FOTO)

Ako svet zaista ludački korača ka novom globalnom sukobu, ako ljudska vrsta zbilja ništa nije naučila kroz patnje koje su nam priređene već dva puta u zadnjih sto godina, pokušaćemo da odgovorimo na pitanja ko su mogući saveznici, ko je jači i kako će se novi globalni rat voditi

Istorija nas izgleda baš ničemu nije naučila! Premda su i Prvi i Drugi svetski rat počeli kada je jedna moćna evropska zemlja pokušala sebi da pripoji teritoriju druge, neki nemirni megalomanski duhovi ne mogu da se zadovolje onim što imaju iako je to što imaju najveće na svetu.

Idemo li ka Trećem svetskom ratu ili ne, nije pitanje na koje ćemo ovde pokušati da odgovorimo, ali ćemo reći samo toliko da su i bivši ukrajinski predsednik Kravčuk kao i Donald Tusk, poljski premijer, upozorili da je ovo mogući scenario. Dodaćemo i to da su ovo upravo meseci u kojima je Adolf Hitler završio okupaciju i razbijanje Čehoslovačke, pre nego što je septembra iste godine krenuo da "brani" nemačku manjinu od "zlih" Poljaka koji su ih "diskriminisali, napadali, terorisali i mučili": prema tome, sve ono što sada ukrajinski "fašisti" rade dobroćudnim Rusima koji samo žele da žive u normalnoj zemlji.

Nadamo se da do rata neće doći ni u Ukrajini a kamoli u svetu, i da će se ceo problem rešiti mirnim putem, ali ako se to ne desi, ako Amerikanci i Rusi počnu da pucaju jedni na druge i ako izbije novi globalni sukob, ovako bi mogao da izgleda.

MOGUĆA SAVEZNIŠTVA

Rusija nema ni jednog nesumnjivog prijatelja na svojoj strani. Premda se Kina nameće kao logičan saveznik Kremlja u Trećem svetskom ratu, premda su zajedno deo Šangajske organizacije za saradnju, to nije ni izbliza tako jednostavno: ne samo što su Amerika i Evropa najbitniji trgovinski partneri Pekinga, već je moguće i da lideri najmnogoljudnije zemlje sveta bacaju pogled na nenastanjeni ruski Sibir, pa postoji šansa da iskoriste datu situaciju. Moguće je i da će isprva biti neutralni, sačekati da vide kako se stvari na bojištima odvijaju te na kraju pregovorima - kao Italija u Prvom svetsku ratu - stati na stranu jedne od zaraćenih strana. Realna i proračunata politika koju Peking forsira već decenijama upućuje na to.

Iran, Severna Koreja i Belorusija su verovatno najsigurniji ruski saveznici (iako Lukašenko ima neutralan stav povodom ukrajinske krize, verovatno se i sam plašeći aneksije), a ne treba isključiti ni ostale zemlje koje pored Rusije i Kine čine BRIKS: Brazil, Indiju i Južnu Afriku, premda je ova potonja najmanje verovatna. Koliko su verovatni Brazil i Indija je takođe upitno, iako Indija ima posebne bezbednosne odnose sa Rusijom i drugo je najbitnije tržište ruskog oružja; jer, premda ove države žele drugačiju preraspodelu političke moći u svetu koja bi više odgovarala njihovim rastućim ekonomijama, ostaje da se vidi koliko su daleko spremni da idu.

Pored toga, centralnoazijske države - a posebno golemi Kazahstan - bi mogle da odluče da okrenu leđa Rusiji iz straha od aneksije njihovih teritorija koje naseljavaju etnički Rusi.

U najgorem mogućem scenariju, Rusija će se naći između čekića i nakovnja. U najboljem, imaće uz sebe čitavu Aziju, kao i delove Afrike i Južne Amerike. Najrealnije je međutim da ovo bude sukob u kome će učestvovati samo Rusija (uz eventualno Belorusiju i Iran) i NATO.

Sa druge strane fronta dileme nema: Amerika i čitava Evropa koja okružuje Srbiju biće u sukobu sa Ruskom Federacijom i onima koji budu na njenoj strani. NATO je već na granicama Rusije: baltičke zemlje su već članovi ove vojne alijanse, a po svemu sudeći to bi uskoro mogla da postane i Finska, pošto nije isključeno da je ona sledeći Putinov cilj posle Ukrajine. Takođe, tu je i Izrael koji će sasvim sigurno biti na strani Amerike, kao i Tajvan čiji bi opstanak bio ugrožen ako Kina stane uz Moskvu; arapske zemlje će verovatno ostati neutralne, sa naginjanjem na američku stranu.

KO JE JAČI?

Srbi vole da potcenjuju Amerikance, iako prošlost nije dala povoda za tako nešto. Rat u Vijetnamu je, istina, izuzetak na koji se svi uhvate iako postoji tuce suprotnih primera koji pokazuju da je vojna sila najmoćnije svetske države i dan danas superiorna u odnosu na sve ostale konkurentne. Ne radi se samo o tehnološkoj nadmoćnosti: ispovesti naših ljudi koji su u redovima Legije stranaca ratovali rame uz rame sa Amerikancima kažu da se radi o neverovatno obučenim i sposobnim momcima koji funkcionišu kao švajcarski sat.

Rusija ima 766.000 aktivnih ljudi pod oružjem, uz dva miliona rezervista. Kina, koja je potencijalni saveznik Kremlja, ima oko 2,3 miliona aktivnih i 800.000 rezervista; Severna Koreja ima 1,1 milion aktivnih i osam miliona rezervista, ali bi oni bili praktično neupotrebljivi Kremlju zbog geografske izolovanosti i činjenice da im je primarni cilj odbrana od Juga; Iran pola miliona aktivnih i 350.000 rezervista; Indija ima 1,3 miliona aktivnih i dva miliona rezervista, dok Brazil ima svega 330.000 plus 1,3 miliona rezervista. Belorusija ima oko pola miliona ukupno. Kada se uračunaju i paravojne formacije ovih zemalja dolazimo do brojke od oko 30 miliona potencijalnih vojnika.

Sa druge strane, NATO ima četiri miliona aktivnih pripadnika oružanih snaga i pet miliona rezervista, a gro toga čini američka vojska: 1,4 miliona plus 850.000. Kada se sve sabere na ovoj strani, dolazimo do brojke od oko 20 miliona. Ipak, i za jednu i za drugu stranu, ovo je samo bazična projekcija. Amerika ima dvostruko više stanovnika od Rusije, dok Evropska Unija ima oko pola milijarde. Ako Indija i Kina budu uz Rusiju, onda je na toj strani maltene 2,7 milijardi ljudi, mahom Indijaca i Kineza; ali, pošto ove države nemaju regrutaciju, biće teško angažovati i obučiti to masivno ljudstvo - posebno u Indiji u kojoj 70 odsto ljudi živi u ruralnim predelima.

Ono što će igrati ključnu ulogu jeste borbena gotovost. SAD ima 7.700 nuklearnih bojevih glava, sa saveznicima oko 8.500, koliko ima i sama Rusija. Kina ima najviše 250, Indija oko sto. Svi uglavnom imaju snažne protiv-raketne štitove.

Rusija ima 22.710 tenkova, Kina devet hiljada, Indija nešto malo manje od šest, Severna Koreja 3.500, Iran skoro tri, Belorusija 1.608. Sa druge strane, Amerika ima nešto malo manje od devet hiljada, Ukrajina i Turska skoro četiri, Nemačka 2.500, Tajvan skoro dve, Izrael 1.680, i tako dalje. Kada se sve sabere, Rusija bi u najboljem mogućem slučaju na svojoj strani imala oko 45 hiljada tenkova. Druga strana: oko 25 hiljada.

Amerika dominira na morima i okeanima, pošto ima 10 nosača aviona koji su najbitniji u modernom pomorskom ratovanju još od vremena Drugog svetskog rata. Zajedno sa svim saveznicima, ima 17. Rusija, Kina i Brazil imaju po jedan nosač aviona, dok Indija ima dva. Nadmoćnost u mornaricama se na strani Amerike očituje i u svim ostalim kategorijama brodova izuzev u korvetama; primera radi, Amerikanci bi pod svojom kontrolom imali 92 nuklearne podmornice, dok bi Rusi imali 38.

I u vazduhu je vidljiva dominacija NATO pakta: Amerika ima 3.318 borbenih aviona, dok Turska, Južna Koreja, Nemačka, Izrael, Tajvan, Japan, Italija, Francuska, Grčka, itd, imaju svi po oko 500: ukupno oko 8.500. Rusija ima 1.900, Kina 1.500, Indija hiljadu, Severna Koreja oko 600, Iran oko 400, itd: ukupno oko 5,5 hiljada.

Strogo tehnološki gledano, prednost Amerike i NATO alijanse je više nego očita: njihovo oružje i prateća infrastruktura su daleko napredniji od onoga što poseduju suparnici, iako su ruski avioni sami po sebi (verovatno) najbolji na svetu.

Ponovo moramo da naglasimo: sve gorenavedeno uzmite sa rezervom jer nije sigurno kako bi se svrstali Kinezi i Indijci u slučaju potpunog globalnog rata, a nije jasno ni šta bi radio Pakistan (ako Indija krene put Rusije, onda je njihov put očit). Računali smo najbolji mogući scenario za Rusiju, ali on bi mogao da bude mnogo, mnogo gori. Pored toga, teško je da bi Kina sebi dozvolila da igra kako Putin svira, tako da čak i ako bi bili na strani Moskve nije izvesno da bi u svemu sledili njihovi planove niti ko bi bio "starešina" tog saveza.

Takođe, NATO sa svojim saveznicima ima uigran tim i zajedničku komandu koja je već odavno prekaljena; čak i ako brojke nisu u svemu na njihovoj strani, prednost koju to donosi je ipak ogromna.

KAKO BI MOGAO DA TEČE

Nuklearni holokaust je jedna od stvari koje najviše plaše ljude kada im se pomene mogućnost Trećeg svetskog rata, pa se kaže da će on biti i poslednji jer nakon toga neće biti nikoga ko bi mogao da vodi rat i ničega čime bi se on vodio. Albert Ajnštajn je rekao: "Ne znam kakvim oružjima će se voditi Treći svetski rat, ali četvrti će se voditi prućem i kamenjem".

Premda je vrlo moguće da će nuklearno oružje biti upotrebljeno, postoji mogućnost i da to toga neće doći, pošto su svi svesni šta to znači i do čega bi to moglo da dovede i njih same. Ipak, sili koja počne da gubi biće teško da ga gleda neiskorišćenog. Pođimo zato od pretpostavke da će rat biti atomski.

Vašington je jedina nesumnjiva meta ruskih projektila; Moskva prevashodni cilj američkih. Moguće je da Kremlj neće gađati ciljeve u Evropi, što zbog blizine Rusiji što zbog pokušaja da ih pretera na svoju stranu a protiv Amerike. Ako pak to ne bude slučaj, Berlin, Brisel, London i Pariz su sigurni ciljevi.

Istu bi taktiku mogao da primeni i Pentagon, pa Kinu verovatno neće dirati jer će se svim silama težiti da Peking obrne ćurak, ako ne bude u startu neutralan (slično kao što Velika Britanija i Francuska nisu 1939. godine objavile rat Sovjetskom Savezu iako je on zajedno sa Hitlerovom Nemačkom izvršio invaziju na Poljsku). Nije isključeno i da će isto pokušati i sa Indijom, osim ako Nju Delhi ne bude gađao Pakistan, ili Pakistan njih.

Treba imati u vidu, međutim, da je veliko pitanje koliko će ovih projektila zapravo stići do cilja, uz svu tehnologiju koja je osmišljena da bi ih presrela i oborila. Takođe, pitanje je i gde će da padnu, i na koga. U svakoj slučaju, milijardu ljudi bi moglo da nestane sa lica zemlje u prvih pola sata rata, uz još 1,5 milijardi posle toga. Severna hemisfera bi postala nenastanjiva, a radijacija bi se ubrzo prenela i na južnu.

Ako ipak rat bude vođen konvencionalnim oružjem, glavno bojno polje će biti Istočna Evropa, sasvim sigurno Ukrajina, Belorusija i baltičke zemlje, a od toka rata zavisi da li će to postati i Poljska, Slovačka, Mađarska, Rumunija, Bugarska, Turska, Srbija... ili pak sama teritorija Rusije. Afrika i Bliski Istok bi takođe mogli da se pretvore u bojište na kome će snage odmeravati Indija i Kina sa Amerikom i njenim saveznicima.

Rat na Pacifiku će se ovoga puta voditi između Amerike i Kine; verovatno na Filipinima i u Indoneziji, ali prevashodno u Japanu pošto Kinezi jedva čekaju da se osvete Zemlji izlazećeg sunca zbog okupacije iz Drugog svetskog rata; pritom, u Japanu ima i dosta američkih vojnika, tako da je logično bojište. Indija i Pakistan će sasvim sigurno biti u ratu.

Uz sve navedeno tu je i sajber ratovanje koje bi moglo da napravi razliku: vojni hakeri će biti korišćeni za špijunaže i sabotaže, i ko zna za šta sve još.

Gotovo je sigurno da nikome neće pasti na pamet da izvrši invaziju na Kinu i Ameriku, pošto se osvajanje i uspešna okupacija tih zemalja graniči sa naučnom fantastikom.

(S. P.)