OVAJ ČOVEK OTCEPLJUJE ŠKOTSKU: Branio Srbiju 1999, voli konjičke trke i živi u seoskom mlinu (FOTO) (VIDEO)

Ko je Aleks Salmond, prvi ministar škotske vlade i osoba koja ozbiljno preti da od Velike Britanije otcepi svetu englesku zemlju?

Evo čoveka zbog koga drhti Vestminster, sedište nekada najmoćnije svetske imperije nad kojom sunce nikada nije zalazilo i koje nije drhtalo čak ni pred Hitlerovom soldateskom. Evo čoveka koji je na svačijim usnama na Ostrvu, koji preti da uništi ono što je engleska vladajuća klasa tako predano gradila u poslednja tri veka. Evo Aleksa Salmonda, prvog ministra škotske vlade, i lidera Škotske nacionalne partije koji želi da otcepi svoju zemlju od Ujedinjenog Kraljevstva i da stvori samostalnu i nezavisnu državu koja će se sama brinuti o sebi bez uplitanja Londona.

Preporučujemo

Ko je ovaj čovek?

Aleksander Eliot Anderson Salmond je rođen poslednjeg dana 1954. godine u porodičnoj kući u gradiću Linlitgouu u Zapadnom Lotijanu, u jugozapadnoj Škotskoj, tridesetak kilometara daleko od drevne (i možda buduće) prestonice nezavisne Škotske, Edinburga, nedaleko od obale estuara Firt-of-Forta. Drugo je od četvoro dece u činovničkoj porodici koja od sredine 18. veka živi u ovom mestu. Njegova srednja imena dolaze od porodičnog običaja da deci imena daju po lokalnom svešteniku Škotske Crkve.

Pohađao je Linlitgou akademiju, a zatim bio na Finansijskom koledžu u Edinburgu, gde je i diplomirao. Na Univerzitetu Svetog Andrije završio je ekonomiju i srednjevekovnu istoriju. Posle studija radio je kao pomoćni ekonomista u škotskom odeljenju ministarstva poljoprivrede i ribarstva, a potom i u Kraljevskoj banci Škotske sedam godina.

Aktivan u Škotskoj nacionalnoj partiji čiji je trenutni lider, postao je 1973. godine, iako je zadržao svoja levičarska ubeđenja koja se danas očituju u želji da od svoje zemlje stvori državu blagostanja skandinavskog tipa, zbog čega i traži otcepljenje s obzirom da je to neizvodivo u slučaju da Škoti ostanu u Velikoj Britaniji. Zbog svojih levičarskih stavova je izbačen iz stranke, ali je vraćen nedugo potom. Njegovo napredovanje u partijskoj hijerarhiji posle toga bilo je stabilno i neprestano.

1987. godine bio je izabran za poslanika u parlamentu Velike Britanije, u kome je bio član odbora za energetiku. 1990. izabran je za predsednika stranke ubedljivom pobedom nad protivkandidatkinjom, koja je takođe dolazila sa levice. Pod njegovom palicom, ŠNP je povećao broj svojih poslanika u Vestminsteru sa četiri na šest.

Bio je jedan od retkih lidera u Velikoj Britaniji koji se protivio bombardovanju Srbije 1999. godine, jer nije bila odobrena od strane Ujedinjenih nacija, i nazvao je ovu Blerovu vojnu intervenciju "neoprostivom glupošću".

1999. godine izabran je za poslanika u novostvorenom škotskom parlamentu, a naredne se godine povukao sa mesta partijskog lidera zbog unutrašnjih kritika njegovog vođstva. Godinu dana nakon toga predvodio je poslanički klub ŠNP u Vestminsteru, gde se protivio ratu u Iraku, i otvoreno je tvrdio da Toni Bler obmanjuje javnost pričom o Sadamovom oružju za masovno uništavanje: nešto što je redak čovek tada pričao (kasnije se pokazalo da je to zapravo istina, i da je glavni povod za napad na Irak bila izmišljotina).

2004. godine ponovo je izabran za šefa ŠNP, sa 75 odsto glasova podrške, a naredne je godine izabran za poslanika u britanskom parlamentu; no, jasno je naglasio da planira da se vrati u škotski dve godine docnije. Pobedio je u izbornoj jedinici Gordon sa 41 procentom glasova. ŠNP je postao najveća stranka u škotskoj skupštini sa 47 mesta nasuprot 46 koliko su uzeli laburisti. Međutim, liberalne demokrate su odbile da sa njima formiraju vladu, pa je njihovu manjinsku podržala Škotska zelena partija. Smanjio je broj ministara u škotskoj vladi sa devet na šest.

2010. se neuspešno borio protiv odluke BBC da ŠNP ne bude uključena u televizijsku debatu u kampanji za opšte izbore u UK. 2011. godine na škotskim izborima osvojio je većinu u izbornom sistemu koji je osmišljen tako da nijedna stranka ne može da uzme većinu u parlamentu, obećavši da će organizovati referendum o nezavisnosti: što je i ispunio.

Veruje u naftu iz Severnog mora, ali još više veruje u obnovljive izvore energije.

1981. godine se oženio Moirom Frenč Mekglašan, sa kojom nema dece. Svoj privatni život čuva samo za sebe, i u tom smislu nije medijska zvezda. Pristojan je čovek. Njegova glavna zanimanja van posla i politike su golf, fudbal i čitanje, a posebno voli trke konja, pa piše nedeljnu kolumnu za list Skotsman. Interesuje ga kulturni život Škotske, voli da gleda "Zvezdane staze" i da sluša kantri muziku. Pre nekoliko godina je čak nastupao u predstavi za decu sa posebnim potrebama. Gostujući je profesor ekonomije na Univerzitetu u Stratklajdu.

Sa suprugom živi u konvertovanom mlinu u selu Strihenu u Aberdinširu, u severozapadnoj Škotskoj.

Ako nam ne verujete da se radi o simpatičnom, prijatnom i pristojnom čoveku, pogledajte njegov intervju za stanicu Raša Tudej:

(V. V.)