Kako su živeli naši preci pre 1.500 godina i čemu mogu da nas nauče? (FOTO) (VIDEO)

Pozivamo vas da sa nama zavirite u zaboravljeno doba u kome smo slavili prirodu i živeli sa njom, u kome smo svi bili jednaki i vodili srećne, jednostavne živote

Kada se u našem narodu govori o povratku korenima obično se misli na period kada su Crkva i aristokratija igrali ključnu ulogu u društvu; nacionalna nostalgija rezervisana je za period pod Nemanjićima, kada smo imali svoje dragoceno carstvo, iako franačke karte iz devetog veka pokazuju da smo samo par vekova ranije imali mnogo veću državu, pod dinastijom Vlastimirovića, koji su danas mahom zaboravljeni (iako postoji mogućnost da su i sami Nemanjići tek mlađa grana te loze).

Redak je čovek koji nostalgično gleda na period naše istorije koji je postojao pre primanja hrišćanstva, i neposredno nakon, kada je verovanje u drevne bogove još uvek bilo živo i snažno. Zato, hajde zavirimo u to prastaro doba i da vidimo kako su naši preci živeli pre više od hiljadu i petsto godina.

Naše rano slovensko društvo je bilo egalitarno, bilo je zajednica jednakih ljudi i bazirano na porodičnim klanovima. Vladala je demokratija slovenskog tipa. Niko nije držao stalnu vlast, iako su se hrabri i odvažni poglavari uzdizali tokom vremena krize i konflikta. Oni su padali sa vlasti kada su se stvari vraćale u normalu.

Gradovi na istoku Evrope, poput Novgoroda, najbolje svedoče o tome. Narod je birao knezove, a ako ne bi mogao da se dogovori oko izbora ili oko drugog nečeg bitnog, onda su se stranke tukle pa ko pobedi donosi pobedu i stavu koji zastupa.

Naši su preci živeli u naseobinama veličine između pola hektara do najviše dva, i često su bile privremene, dok se zemljište ne bi istrošilo. Često su se nalazile na obalama reka. Kuće su mahom bile zemunice, do pola ukopane u zemlju. Imale su pravougaonu osnovu i od četiri do dvadeset metara kvadratnih poda, dovoljno za jednu porodicu, odnosno obitelj. U jednom uglu uvek je bilo ognjište, gde je gorela vatra predaka.

Jedno naselje je obično imalo od pedeset do sedamdeset žitelja, a imalo je sasvim posebnu strukturu, sa jednim centralnim trgom koji je služio kao komunalni prostor na kome su se vršile društvene aktivnosti, verski obredi i druge ceremonije. Naselja su takođe bila polarizovana, pa su ekonomske zone bile odvojene od stambenih. Dok su Zapadni Sloveni kasnije razvili oblike utvrđenja, mi nismo nikada i nastavili smo da živimo u otvorenim selima.

Mesta u kojima su živeli naši preci nisu bila uniformno distribuirana, već grupisana u blokove između kojih su bili prazni prostori. Blokovi su nastajali širenjem prvobitnih naseobina, i obično su imali porodične i klanovske veze; nekoliko naseobina činilo je jednu župu u kojoj je živelo bratstvo, a više župa formiralo je pleme.

Svaka župa imala je svog župana, koji je biran od strane slobodnih ljudi, a svako pleme izabranog kneza. Gotovo da smo živeli u jednom proto-anarhističkom društvenom uređenju, bez snažne centralne vlasti već sa mnoštvom manjih nezavisnih komuna. Kasnije je župan postala nasledna titula, a postojala je u Srba sve do kraja srednjeg veka.

Mnogo se polagalo na gostoprimljivost. Veliki neprijatelj paganskih Baltičkih Slovena, hrišćanski sveštenik Helmond, i u 12. veku piše: "„Naučio sam iz iskustva nešto što sam ranije bio čuo od drugih, a to je da nema naroda koji se više izdvaja u pogledu gostoljubivosti od Slovena. Da bi zabavili goste, oni su svi za to jednodušno strpljivi i orni, tako da uopšte nije potrebno da bilo ko zatraži gostoprimstvo. Do čega god da dođu uzgojem stoke, ribolovom ili lovom, oni to sa najiskrenijom velikodušnošću daju smatrajući najizadašnijeg čoveka najmuževnijim.

Želja za ovim pokazivanjem podstiče mnoge od njih na pljačku i krađu. U svakom slučaju, ovi poroci su ono što može da im se oprosti jer su prekriveni ogrtačem gostoljubivosti. Prema slovenskom zakonu, ono što ukradeš noću, moraćeš sutra da podeliš sa svojim gostima. Ali ukoliko je iko - a to je vrlo retko - uhvaćen kako uskraćuje gostoprimstvo, njemu se, po zakonu, može spaliti kuća i vlasništvo. Oni se svi, isto tako, kunu i izjavljuju da je onaj koji se plaši da da strancu hleba dostojan sramote, grešan i zaslužuje da ga se svi gade".

On takođe još piše: "„Iako mržnja prema hrišćanskom imenu i ognjilo sujeverja prebiva sa više žestine među Ranima nego među ostalim Slovenima, oni se odlikuju mnogim prirodnim darovima. Kod njih vlada gostoprimstvo u izobilju i oni pokazuju dužno poštovanje prema svojim roditeljima. Kod njih se ne može naći osoba kojoj bilo šta treba ili prosjak u bilo koje vreme.

Čim nemoć ili godine učine bilo koga od njih slabim ili oronulim, njega uzima njegov naslednik i brine o njemu sa krajnjom nežnošću. Obzir prema gostoprimstvu i poštovanje prema roditeljima stoje kao vrhovne vrline među Slovenima".

U vremenu u kome pričamo ratoborni su se Sloveni organizovali u vojničke družine od oko 200 ratnika. One su brze upadale u neprijateljska područja, i nakon obavljenog posla se brzo i povlačila. Sloveni su takođe bili ljubitelji gerilske taktike i zaseda, i često su napadali s boka. Nosili su kratka koplja i male štitove, ali ne i oklop. Bili su čuveni konjanici.

Naši su preci mahom spaljivali mrtve, a lomača se videla kao način da se duša oslobodi iz tela brzim, vidljivim i javnim putem. Legendarni arapski pisac Al-Masudi, koji je proputovao ceo svet u 10. veku, o Srbima kaže: "Pleme koje spomenusmo pod imenom Sarbin, spaljuje se na ognju; kada im umre knez ili župan, oni spaljuju i njegovog jahaćeg konja. Oni imaju običaj sličan običajima Indusa..."

Verovali smo u mnogo bogova, koji su zračili svojom toplotom i prirodnošću, baš kao i život koji smo tada vodili. Hrastovi su nam bili hramovi, gajevi i lugovi svetilišta u kojima smo vršili obrede, poštovali smo život u svim bićima, osećali smo i poštovali prirodu na način koji je danas nezamisliv. Disali smo vazduh na Zemlji punim plućima, i voleli smo Zemlju koja nam je davala sve što se poželeti može: ona je bila naša Mati Zemlja, boginja nad boginjama.

Naša religija o kojoj je Desanka Maksimović i pesme pisala, bila je animistička, antropomorfna i inspirisana životnom silom prirode koja je svuda oko nas. Stvarali smo kultove rečnih izvora, drveća i stena, poštujući bogove i duhove koji su obitavali u njima.

Verovali smo i u demone, odnosno zloduhe, divove. Sva ova bića mogla su biti ili samostalna ili duhovi mrtvih, zaštitnici naših domova, pragova, ognjišta i prirode. Šumski duhovi su bili izuzetno poštovani, a svima smo prinosili darove i žrtve. Pomenimo Baba Rogu, Baba Jagu, Vodana i njima slična stvorenja.

Naša stara vera je zbog toga bila dualistička, odnosno, poznavala je koncept dobra i zla. Iako smo verovali u život posle smrti, nismo verovali u pakao, već samo u raj.

Naš vrhovni bog je bio davalac bogatstva (Bog; od vedskog: Baga) a ne gromovnik kao kod drugih Indoevropljana. Po ovome smo identični Starim Irancima. Sarmati i Skiti, koji su vladali slovenskom masom, i od kojih verovatno potiču i sami Srbi i Hrvati, doneli su sa sobom mnogo štošta.

U velikim centrima imali smo i hramove, a svuda smo imali statue bogova i sveštenstvo koje smo zvali žrecima; imali smo i puno čarobnjaka, a neki smatraju da smo imali čak i pismo. Nažalost, sve tragove te naše kulture uništili su hrišćanski prosvetitelji.

Za kraj, pomenućemo neke od naših drevnih bogova, jer je ovo pitanje oko kojih postoji najviše sporenja. Ili Rod ili Svarog su bili vrhovni; ovaj prvi je verovatno bio bog otac svega, tvorac života, onaj koji je sve rodio, po konceptu sličan hindu Brahmanu; ovaj potonji je bio nebesko božanstvo, bog vatre i kovača, te otac Dajboga, boga sunca. Svarožić je ili još neki sin Svarogov ili on sam, u deminutivu.

Perun je bio gromovnik koji je tutnjao nebom iznad naših glava, bacao munje i gromove, i donosio oluju; njegovi simboli su bili vatra, hrast, orao, sekira, perunika.

U Perunovom hramu u Kijevu pisalo je: "Ako ustreliš orla, ustrelio si sebe". Srpski krst sa četiri ocila je njegov simbol (simbol koji je preživeo kulturni genocid pokršavanja gotovo je identičan simbolu gromovnika koji možemo da vidimo na Zevsovim odorama u antičkoj Grčkoj; taj Zevsov simbol je identičan srpskom krstu), kao i dvoglavi orao koji možda ima veze i sa drugim indo-evropskim božanstvima.

Veles je bio bog podzemnog sveta, jeseni, voda, zemlje, pašnjaka, pastira, stočara, zmija, vukova, medicine i magije; od njega dolazi pojam Vlah. Svetovid je bio bog rata, plodnosti i obilja, a Triglav trojno božanstvo u kome su stopljeni Svarog, Perun i Dajbog.

Jarilo je bio bog vegetacije i proleća, a njegova sestra i žena Morana boginja zime i smrti. Vesna je takođe bila prolećno božanstvo. Zorica i Danica su isto bili poštovani, prva kao jutarnje božanstvo i sunčeva sestra, druga kao Venera.

Pored ovih bogova imali smo i čitav niz drugih, što globalnih što lokalnih, što duhova, što divova, koje smo slavili, koje smo poštovali i kojima smo se molili. Slično kao što sada imamo hrišćanskog boga, njegovog sina, Svetog Duha, Bogorodicu, i čitav niz svetaca.

Pogledajte spot za pesmu "Goi, Rode, Goi" ruskog pagan metal benda Arkona:

(V. V.)