Čekajući Novaka u Njujorku: Spajdermen, proslava širom grada zbog Ekvadora i momenat da te duša zaboli

Velika je jabuka...

Kako te Njujork može učiniti u isto vreme i malim i bitnim... Pod svetlima Tajms skvera,u rekama i potocima ljudi, urbani glamur te obuzda i namesti taman tamo gde ti je mesto. Dok se Ališa Kiz čuje na svakih dva minuta, bilbordi ne prestaju da smenjuju priče i reklame. U hiljadu zvukova i hiljadu mirisa, prepustio sam se momentu. Dok ovo pišem, Beograd se sprema za još jedno jutro, a ja za spavanje i novo sutra koje donosi početak novog US Opena. Stari dobri trnci i ushićenje, Novak ponovo gađa titulu.

Da bi jedan srpski novinar došao iz domovine pred kapije Flešing Medouza, potreban je jedan čitav dan koji može biti jako šarenolik, iako se nije ni trudio da ga učini posebno zanimljivim.

Preporučujemo

Prvo, kasnio je let oko sat vremena, a onda i kada sam se ukrcao, shvatio sam da sam na srednjem mestu, odmah ispred deteta i pored gabaritnog gospodina. Dobri preduslovi za nervozu u skoro desetočasovnom letu. Klinac nije prestajao da mi udara u sedište, da se pravi da plače, dok je čovek imao slobodu da mi konstantno zauzima i ono malo slobode u vidu naslonjača za ruku. U međuvremenu mi je i kinuo na sendvič, ali ako bih nastavio da nabrajam ove sitne, ali značajne muke, došli bismo i do toga da televizorčić nije radio do pola puta, da mi je tip ispred mene legao u krilo i spustio sedište praktično kao ležaljku.

Znoj me obliva dok samo razmišljam o tome, ali se sve zaboravi onog momenta kada se pečat nađe u pasošu. Sve te muke kada prođu, kao da nisu ni postojale. Verujte mi, koliko god puta bili u Njujorku, uvek ćete biti ushićeni kada ga ponovo posetite. Ne znate na šta tačno da mislite, kao pas među deset bačenih loptica.

Jasno je, naravno, da sam došao zbog posla, ali te male sekvence odmora i rehabilitacije od stresa i radnih zadataka su kao neka vrsta oroza. Iz mesta već znate da nešto morate da vidite u gradu i svaki put će biti drugačiji utisak i poseban momenat.

Nismo časili časa, no smo kolege i ja odmah odložili prtljag u smeštaj i odmah krenuli do Brajantovog parka gde smo i minulih godina voleli da pijemo kafu. Opuštena atmosfera, sve ono što želite i što vam istinski čini. Mala oaza usred gorostasnih nebodera.

Jedno špartanje po Menhetnu i hiljadu upečatljivih stvari. Spajdermen sa rancem na pešačkom, zlatni brejkdenser, redovi za hot dog i picu na svim omanjim štandovima... Preduzimljivo se radi na ulicama da se proda i najmanja umetnina, pa sam se baš zagledao u produkte jednog crtača koji je na malim platnima imao plejadu sportskih zvezda.

Skontavši da ima Luku Dončića i Janisa Adetokumba, upitao sam ga gde mu je Nikola Jokić... Samo je napravio neki čudan osmeh između "ne znam ko ti je to" i "nemam, je** ga".

Noge su već bile otečene od toliko sedenja u avionu, a onda im se pridodala i nagla i brza ekskurzija po Njujorku. Jasno je bilo da se već bliži ponoć, a pritom je rad metroa bio prilično poremećen, tako da sam morao da putujem sat vremena do smeštaja.

U "N" liniji smo kolege i ja retko razmenjivali reči. Sporadično i umorno. Ali, nije postojalo oklevanja da hitrom akcijom odmah iz aviona preletimo do smeštaja, a odatle iz stopa do sjaja Velike jabuke. Znali smo da nas od sutra čeka posao.

U izmorenim mislima sam samo čuo glasnu raspravu šiparica i blagi ton usne harmonike koju je svirala pogrbljena bakica...

Nisam razumeo šta izgovara nakon toga. Nije bio engleski jezik. Ali, zvučalo je toliko tužno. Nije tražila ni novac ni pažnju, Samo, eto, svirala je svoju usnu harmoniku i u jednom momentu nestala.

Nije bila priviđenje. Videli smo je sva trojica.

Kako odmiču i poslednji atomi snage u hodu do kuće, tako promiču vesele proslave hispanskog naroda. Svaka treća kuća u Elmhurstu, gde smo stacionirani, imala je šator i veliki zvučnik iz kojeg se čuo španski jezik. Zastave Ekvadora su bile okačene po kućama i lokalima, jasno se videlo da se radi o državnom praznikom njihove domovine.

Veselo, veselo...

Jedan dobar spavanjac će obrisati ovaj umor, ali verujte mi, ovakva sećanja vam često u toku redovnog dana odjednom naviru. Samo vam se ukleše i čeka da se pojavi. Nekada. Negde.

Biće još priča, pa tek smo došli.

Sada, pogled sa bilborda Njujorka se okreće ka svetlima Artur Eša gde će Novak otpočeti potragu za 25. Grend slem titulom.

Kada se lepota i istorija ujedine, emocija i sećanje su zagarantovano prisutni.

(Telegraf.rs)