Od tiganja do finala RG: Zabranili mu da igra tenis, napustio porodicu, prokockao sve i bežao od policije...

Postoje te neke face koje su pamtljive svakom oku. Čak, ne pamtite ni na koje ime se odaziva ta faca, ali znate je. Gde god da se pojavi, čuje se "to je onaj, znaš ga...". E, pa onaj brka kojeg na svakom turniru gledate na turniru legendi, onaj što je uvek nasmejan i uvek zabavlja sve oko sebe, onaj koji zna sve trikove, fore i fazone... E, e... Baš taj... Taj se zove Mansur Bahrami. Čika kojem nije bilo teško nikada da uveseli druge, ali mu nimalo nije bilo lako u životu. Naprotiv. Njegova priča od zatvorenih očiju do osmeha imala je 100 stranica i 100 anegdota.

Bahrami i dan danas mnogo voli tenis. A, voleo ga je i pre 60 godina kada je kao osnovac koristio sve osim pravog reketa. Nije se imalo. Do svoje 13. godine je najviše voleo da iz kuhinje ukrade tiganj i da sa njim pokušava sve čarolije belog sporta.

Tih godina se već pročula priča u njegovom rodnom Iranu da bi moglo da dođe do velikih prevrata, a kulminiralo je u njegovim 20-im kada se dogodila Islamska revolucija.

Tada je bilo jasno da neće baš moći da se profesionalno posveti tenisu ukoliko misli da ostane da živi u Iranu, jer je novo vođstvo na taj sport gledalo kao na plod čistog kapitalizma, pa pod kodom "elita" zabranilo u svojim granicama.

Pošto su svi tereni u zemlji bili zatvoreni, Mansur je proveo tri godine igrajući igru Bekgemon ili Tavle (zavisi kako je znate od dela do dela Srbije) svakog dana u Teheranu. To je trajalo, ali je znao šta mu je glavna zamisao, ne samo sa karijerom, nego sa kompletnim životom, jer nije želeo da ostane u takvoj atmosferi gde nema osnovnih sloboda.

No, nastavio je sa tom društvenom igrom, zarađivao novac i na kraju uz finansijska sredstva na jednom turniru zaradio i avionske karte za Atinu.

Sve je to bilo lepo, ali je imao drugi plan - dodao je to malo novca koliko je imao i umesto u glavni grad Grčke uputio se u Nicu ostavivši tada svoju devojku i čitavu porodicu za sobom.

Tu je ponovo zakucao na vrata tenisa, ali... Sve je bilo užasno skupo.

Francuska je Bahramiju ponudila šansu da igra manje turnire, ali je shvatio da je nemoguće sa trenutnom zaradom živeti tu gde jeste. Morao je brzo da dođe do velikog novca. Prokockao je svu ušteđevinu u jednom kazinu u okolini Nice, a većina para je otišlo već prve noći kada se našao u tom gradu.

Brzo je razmišljao, jer za razmišljanje nije ni bilo vremena. Ostao je samo sa dve ruke i dve noge, u opasnosti da će ostati na ulici. Preživljavao je, a nije video izlaz iz čitave situacije. Dok je pravio planove pod pritiskom, istekla mu je i francuska viza, a nije imao dozvolu stalnog boravka, pa se kao ilegalni migrant konstantno plašio i krio od policije, spavao po budžacima i tuđim stanovima, hranu koju je imao je čuvao danima.

Na sreću, stekao je neke prijatelje koji su mu obezbedili makar minimum da preživljava, da nastavi da pokušava.

Kroz glavu mu je prolazilo da je sa 16 godina već bio pozvan za Dejvis kup reprezentaciju Irana, da ima kvalitet, a onda je krenuo polako da napreduje. Malo po malo. Korak po korak. Ali, godine su već odlazile. Više nije imao vremena za uspešnu singl karijeru, pa se totalno skocentrisao na dublove gde je gradio samo kako je znao - i izgradio je umalo Grend slem titulu!

Te 1989. godine se sa domaćim teniserom, Erikom Vinogradskim našao u glavnom žrebu Rolan Garosa.

Njih dvojica su do četvrtfinala došli brzopotezno, bez mnogo poteškoća, a onda dva meča dobili preokretom da bi se u polufinalu razigrali protiv Batmana i Di Laure. U velikom finalu su naišli na Patrika Mekinroa i Džima Grama koji su ipak osvojili pehar sa 3:1 u setovima.

Ima dve ATP titule u karijeri, jednu u Ženevi i jednu u Tuluzu, a u karijeri je umalo ušao među 30 najboljih u dublu. Eto, i pored finala Grend slema, nije bio u tom društvu.

Čini se da je Mansur izvukao iz svojih ruku najviše šta je mogao, makar što se tiče profesionalnog dela teniskog plesa.

Ali, ostalo mu je mnogo magije, pa je bila prava šteta da svoj dar ne nastavi da pokazuje. Redovan je po Grend slem događajima kada se legende postroje.

Trik udarci, zabava, pravi momenti za smeh... Sve je to Mansur Bahrami. Ovaj jedan osmeh je došao posle 1000 besanih noći. Nije odustao i samo on zna kako je preživeo.

Sledeći put kada budete videli te brkove, znajte da je ta magija skovana u nuždi.

Sada je magija slobodna.

(Telegraf.rs)