Imamo mi još uvek Novaka Đokovića, ali za novu svetsku titulu nam je potrebno...

Pored čina penzionisanja velikog Rafaela Nadala, mnogima je toliko lako promakla činjenica da je Španija surovo eliminisana već u četvrtfinalu Dejvis kupa od jedne, pa može se reći, u isto vreme blago nezgodne i ne toliko opasne Holandije. Svetsko prvenstvo u tenisu je tek tako ostalo bez jednog od favorita.

Trendovi su se, sa formatom takmičenja, totalno promenili. Nema mnogo prostora za grešku, a neke stvari za koje gledaoci misle da imaju presudnu ulogu, u stvari su samo osnova da se dođe do cilja, ne i od presudnog značaja.

Preporučujemo

Španija, sportska, ali dakako i teniska sila, već pet godina nije uspela da se domogne ni polufinala, uz svu silu na čelu sa Karlosom Alkarazom. Još im se sve događa u sopstvenoj avliji, na prelepom jugu zemlje uz veoma korektne uslove.

Ali, nema. Potrebno je sve da se poklopi. Individualni kvalitet ovde pada u vodu ukoliko čitav tim ne doprinese da se na finalnom turniru ostvare dve pobede pre protivnika. Da ne govorim o mukama tokom sezone da se domognete glavne smotre, jer mnogi teniseri iz samog krema nisu ni u stanju od svojih obaveza da pomognu selekciji države.

Održati se u samom vrhu ovoga je prava umetnost. Jesu ti isti Španci uznapredovali ove godine, ali taj napredak je proizvod nazadovanja u četiri sezone.

Sa furijom bih završio priču tako što bih direktno udario na minule događaje i ispadanje od Holandije.

Jesu mnogi videli bajkovit oproštaj Nadala uz minimalno učešće u polufinalu, ali je za njegov nastup moralo da postoji odricanje same reprezentacije i spremnost da se posle toga udarnički preokrene. Nema razloga da se lažemo, Rafa je bio daleko od favorita protiv stamenog Van de Zandshulpa, pa sve da je čitava nacija došla da ga bodri. A, čini se i da je bila tu.

Jednostavno, nije to bio taj Rafa koji nam ostaje utemeljen u glavama. To je Rafa baš onakav kakav bi trebalo da bude pred samu penziju, jer u suprotnom ne bi morao da ide u penziju ili neko vreme da misli o njoj.

Eto, tu izgubite jedan bod, a onda na scenu stupa Karlos Alkaraz od koga se očekuje da bez zastajkivanja prođe kroz svog protivnika i da se sve dovede do dublova.

Ali, dublovi ponovo nisu sigurni. Retke reprezentacije mogu da se "pobiju" za taj bod istinski, možda i čak da računaju na njega. Španci više nisu sigurni tu. Jeste, imaju trećeg dublaša sveta Marsela Granoljersa, i to je sasvim veliki adut sam po sebi. Ipak, on mora da igra sa nekim ko tu konkurenciju reko vidi i na treningu, a da ne pričamo o profesionalnim susretima.

Sada je Alkaraz, kao najjača karika, uskočio u ovu priču, ali se ispostavilo da to nedovoljna postavka da se izbegne eliminacija. To je ono o čemu sam u gorenavedenom govorio. Potrebne su vam kockice da bi sastavljali celokupne pobede. Nema oslanjanja na jednog igrača, pa se makar on zvao Karlos Alkaraz.

Ili Novak Đoković.

Upravo je ovo momenat gde bih se prebacio na naše muke. Nismo prisutni trenutno u Malagi i to je samo ogledalo onoga što bi moglo da nas sačeka kada se prva srpska teniska sablja penzioniše. Dozvolili smo da nas jedna Slovačka sa Lukašom Klajnom i Aleksom Molačnom, uz neka svima nepoznata imena, dobije u Kraljevu i liši nas daljeg puta i eventualnog finalnog turnira.

Kažem, takav scenario bi mogli češće da gledamo u budućnosti, ali... Ne mora da znači da hoćemo. Vraćamo se brzinski u Španiju gde je Holandija izbacila domaćina. Ona je to učinila sa Van de Zandshulpom, Talon Griksporom i Veslijem Kolhofom, specijalcem za dublove.

To nisu ni Alkaraz ni Siner ni Medvedev ni Zverev, pa ni Novak. To su Van de Zandshulp i Grikspor, dva prosečna igrača iz teniske elite. Ipak, tu je osigurač bio baš ubrzo penzionisani Kolhof koji je sačekao da se dođe do dublova, a onda kanalisao dobre servise kolege i uz iskustvo omogućio dalju priču.

Definitivno, posedovanje dubl igrača je od neprocenjive vrednosti za jednu tenisku reprezentaciju. Da se i ne govori o tome ukoliko još imate uigran par kao što to imaju Italijani. Oni su trenutno bez rezerve najveći favoriti da u godinama pred nama dominiraju u Dejvis kupu i tu ne postoji dvojba.

Janik Siner je singlu siguran bod, a ništa manje se trenutno ne može reći za Simonea Bolelija i Andreu Vavasorija koji svoju kombinaciju sa ATP tura donose u italijansku selekciju i tako stvaraju ogromne šanse za konačnu pobedu.

Vraćamo se sada ponovo na Srbiju - možda bi i mogli da preživimo odlazak Novaka na reprezentativnom planu, jer je Miomir Kecmanović nekoliko puta pokazao kako može da odigra za Srbiju, da bude i nosilac reprezentacije, a uvek mogu da zablistaju Laslo Đere, Dušan Lajović i Hamad Međedović koji bi uskoro mogao da postane veliko oružje ukoliko nastavi uspon.

Ako može jedna Holandija sa Van de Zandshulpom i Griksporom do polufinala, ili jedna Nemačka sa Janom Lenardom Štrufom i Danijelom Altmajerom,  onda možemo i mi sa Kecmanovićem i Đereom ili Kecmanovićem i Međedovićem ili kako god nam se udesi taj par singlova.

Problem je dubl!

Mi dubl igrača nemamo. Ovaj format takmičenja taj nedostatak ne trpi. Morate da budete bezgrešni u singl nadmetanju da bi se otklonio ovakav nedostatak. To mi i pokušavamo dosta dugo, čak smo prošle godine umalo uspeli da sa tim hendikepom dođemo do "salatare"....

Naravno, svi će se setiti te tri meč lopte Novaka protiv Sinera, a da smo uspeli da prođemo Italijane, ne bismo se zaustavili ni u finalu. Ali, hajde, da ne otvaramo tu bol, nego da se usredsredimo na generalni problem.

Novak je već u nekoliko navrata pričao o tome, da bi trebalo da se poradi na dubl konkurenciji, jer je to bod koji u startu ne računamo, a nije da baš ne računate na jedan bod od 10, nego na jedan od tri, pa je to kao da ste izgubili 33,3 odsto šansi za pobedu već u startu.

Koliko bi nama značio dubl igrač?

Pa, poslednji put kada smo imali visokog člana dubl konkurencije, postali smo svetski šampioni.

Jeste, to je bio drugačiji format, ali je tada Nenad Zimonjić bio naš osigurač, da postoji nada da i na tom polju možemo da se nadamo bodu. Nije on siguran, jer nismo imali dva Nenada, ali možemo da se nadamo.

Poslednjeg kojeg smo imali specijalistu za to je nedavno otišao u penziju. Ali, ruku na srce, Nikola Ćaćić nije bio tog renomea kao Zimonjić, iako je bio u selekciji daleko najspremniji da se na tom polju predstavi.

Mi sada nemamo tog čoveka.

Često smo mogli da gledamo Kecmanovića i Lajovića u dubl pokušajima, svako sa svojim partnerom, na ATP turu, ali se to nikada nije manifestovalo na reprezentaciju Srbije.

Poslednje što smo videli jeste kombinacija Đokovića i Hamada Međedovića. U startu je, na listi, izgledalo zanimljivo. No, neka mi oprosti najbolji svih vremena, ali on je karika u dublu na koju se ne bih nikada opkladio. Kao da se radi o drugom, modifikovanom sportu. On tu ne može da bude dominantan.

Elem, pričao je posle sudara sa Grčkom da će se raditi na uspostavljanju standardnog dubla od singl igrača koje imamo, jer mi ozbiljnog dublaša, već konstatovano, nemamo. Da li bi uigravanje Novaka i Hamada moglo da donese nešto čemu se ne nadamo? Možda. Bilo bi dobro.

Da li će se neko drugi uigravati? To još ne znamo. Možda. Bilo bi dobro. Ono što je sigurno jeste da nam nema budućnosti u Dejvis kupu ukoliko ne budemo otvorili taj rukavac. Nadati se samo singlovima je samoubilačka misija. Prvo će za nametnuti zadatak biti potrebno da neko od ovih momaka troši snagu na turnirima na dva fronta, da češće bude na terenu sa još jednim u istom polju, a po želji da to bude i drugi Srbin.

Bilo bi bajno i sjajno kada bi dvojica Srba, svuda gde se nađu, igrali dublove. Ali, ne može se baš tako praviti strategija i planovi za tenis koji je individualni sport i svaki igrač ima svoje planove u kalendaru. To se mora pogoditi, osim ako ne postoji jasan projekat i usmerenje, u šta čisto sumnjam.

Zaboravljena opcija u čitavoj ovoj priči su braća Sabanov, Ivan i Matej, koji su naši najbolje rangirani dubl igrači.

Posle osvajanja Serbia Opena, njih dvojica su krenula prilično nestabilnim putem i uopšte se nisu uputili ka vrhu. Posvećeni dubl konkurenciji jesu, šta više, trenutno su u Španiji i pokušavaju da osvoje Čelendžer, ali rezultati su prilično trzavi.

Pre 15 dana su se takmičili na Belgrade Openu, a i pored jednog laganom žreba nisu uspeli da odu dalje od prvog kola. Velika je šteta što nisu ostvarili prognoze, ali ni za to nije kasno. Možda su i oni opcija? Ko zna.

Od mlađih koji igraju dublove, još uvek se niko ozbiljno ne ističe. Još uvek nije to taj nivo, iako mladi Marko Maksimović, pa i Vuk Rađenović, često igraju tu konkurenciju na ITF turnirima. Daleko je to od ozbiljnih dublaških opcija, tako da će nam ovo pitanje biti ključno, prvo u narednoj, a onda i u ostalim godinama pred nama.

Đoković je nešto ranije ove godine došao da se lično na terenu uveri da će Srbija imati šanse naredne sezone šansu da ode na finalni turnir. Izašao je protiv Grka na teren i uzeo tu kartu koja bi mu, makar još jednom u karijeri, donela priliku da se domogne druge svetske titule sa Srbijom.

To mu je jedan od glavnih prioriteta. A, kada je Novaku nešto prioritet, pretežno i ima plan kako da dođe do cilja.

(Telegraf.rs)