Bio heroj, ostao čovek

E, sada, sve ovo zvuči prilično sivo. Nekako, kao da je ta imaginarna sudbina dovela jednog šampiona na marginu sporta i izvela ga iz bajke u nekakvu distopijsku basnu

Sudbina. Kako neodređen pojam. Ne bih rekao da tako nešto postoji. Možda mi je lakše da jednu prostu rečenicu pretvorim u reč. Ne znam. Ali, ta reč sigurno nije toliko svemoćna. Ljudi su jednostavno ustanovili termin koji će biti, u svakoj prilici, odgovor na njihovo pitanje "zašto se ovo desilo?".

Jedan teniser se pomirio sa tim. Ha... Kako se namestila igra reči. Bolje je onda reći, Dominik Tim se pomirio sa tim. Sa tim nečim što neki nazivaju sudbinom ili jednostavno sa nečim što mu se nesrećno dogodilo.

A, dogodilo mu se da nije više ono što jeste. A, šta je bio? Pa, bio je šampion. Bio jedan od teniskih knezova, što bi rekao Brajan Kranston u "Breaking bad"-u, on je bio opasnost, on je bio čovek koji kuca.

E, sada, situacije se u tri godine dosta promenila. On, ne da nije čovek koji kuca, nego se bori za vazduh u predvorju belog sporta. Povrede su ga toliko teniski osakatile da mu ni pobeda na Čelendžeru nije sigurna.

Od titule na US Openu i finala na Rolan Garosu i Australijan Openu do lakih poraza u prvim rundama Čelendžera u Zadru i Šekesfehervaru.

Tek mu je 30 godina. Svi znaju kakav je Domi i svi bi voleli da ga vide ponovo onakvog kakav je bio. Ali, ni on se više ne nada tome. Baš je juče i sam to priznao. Prestao je da se upoređuje sa onim Dominikom Timom od pre nekoliko godina i počeo je da bude ovaj Dominik Tim koji se trudi da ostane na teniskoj sceni najviše koliko može.

Ta 2021. godina je bila kobna. Počela je nekim mešavitim signalima i rezultatima, a nastavila se odlukom da pauzira, napuni baterija i izleči povredu kolena. Kao da je to bila najava za turbulenciju koju je doživeo pred sezonu trave.

Vodio je na Majorki protiv Adrijana Manarina, a onda je došao problem koji je detektovan kao glavni uzrok ove priče koju sada čitate. Posledice su bile kolosalne. Ručni zglob će odvesti na pauzu do kraja sezone.

Još jedno povlačenje, pa još jedno povlačenje, pa još jedno... Redom su 2022. godine stizale potvrde da se neće pojavljivati. Svi su čekali, on je čekao, a niko dočekao. A, onda i pozitivan test na koronu. Propušteni Australijan Open, Madrid, Rim, Monte Karlo, Indijan Vels, Majami, neki manji turnir i postalo je jasno da će povratak biti đavolski težak.

Na svu muku se pojavila povreda prsta, pa onda i grip. Nikako da Dominik ugleda svetlost dana na terenu. Bilo je tu nekog kremena do kraja sezone, uspona i padova, pokušaja i truda, ali sve što je osvojio jeste Čelendžer u Renu.

Nakon tri godine je došao do svog prvog ATP finala. Iako je već sve odvikao od onih najvećih uspeha, mnogi su i dalje grčevitog lica posmatrali njegove pokušaje da postane onaj stari.

Kuća mu je poslužila da sebi liže rane, da se na ovom Sizifovom poslu uhvati za nešto. Taj Kicbil je bila nada u bolje sutra. Spasao je pet meč lopti protiv Đerea i ušao u finale. Kakav je to momenat bio za njega. Sve mu je bilo vredno i sa svakim korakom je bio zadovoljan. Radio je ono što je radio.

Nije uzeo titulu.

Sebastijan Baez ga je za to uskratio, ali se vratio u Top 100 sa najavom da će svima biti oštra prepreka u nastavku.

I... Nije bio.

Taj blic je, kako stvari stoje, bilo samo udaljeno gašenje jedne zvezde, supernova koja nije najavila povratak, nego permamnenti pad. I kada napravi korak koji daje nadu svima, odmah posrne za podsetnik sebi i drugima.

Prolazi vreme...

Prvo kolo Brizbejna, prvo kolo Šekesfehervara, drugo kolo Zadra, druga runda Eštorila...

Eto tako izgleda njegova tekuća godina.

Ti protivnici koji su mu stali na put pre nekoliko godina nisu mogli da se nađu ni u žrebu sa njim ili nisu bili u stanju da mu pariraju.

Kada bi onog istog Tima od pre nekoliko godina pitali ko su Poljak Mihalski i zemljak Nojmajer, ne bi znao njihovo lično ime i da li se radi o skijašima ili teniserima, ali ove sezone je pretrpeo baš poraze od njih.

E, sada, sve ovo zvuči prilično sivo. Nekako, kao da je ta imaginarna sudbina dovela jednog šampiona na marginu sporta i izvela ga iz bajke u nekakvu distopijsku basnu.

Sećam se, kao da je bilo juče, njegov dolazak u Beograd i konferenija za medije. Pokušaćemo, pokušaćemo, pokušaćemo... Došao je kao veliki prijatelj. Već to više nije bio onaj stari.

Ono što je najlepše iz svega jeste da je Dominik totalno pomiren sa tim što ima. Igra tenis, trudi se, pokušava, izgara, znoji se za još koju pobedu nezavisno od turnira. Ne upoređuje se sa starim Dominikom. Taj Dominik je bio neka druga osoba, a ovaj Dominik ima pravo da uđe u tu trofejnu sobu gde ima 17 ATP titula.

Dok gleda u sav taj sjaj, dobija snagu da nastavi, da se makar na pola puta nađe sa tom drugom osobom.

Dobar je čovek Domi. Učestvuje u mnogim humanitarnim akcijama. Čisti okean od plastike, skuplja smeće sa svetskih zagađenih plaža, pomaže očuvanju pčela u Nemačkoj i Austriji, igra humanitarne fudbalske utakmice...

Zaslužuje bolje sutra kao što je imao sjajno juče. Da li će ga dobiti, ne znamo. Danas se samo bori i podseća na slavne dane kada su i Novak Đoković i Rafael Nadal i Rodžer Federer morali da proliju litre znoja da bi ga sklonili sa puta.

Možda mu se, kažem, ponovo spoji put baš sa tim Dominikom Timom.

(Telegraf.rs)