Priča o čoveku koji je živeo u 100 univerzuma

Imao se, dakako, rašta i roditi

Kada čovek izbriše granice između realnog i nerealnog - postaje besmrtan. Kada čovek pusti ruku i oslobodi um - postaje besmrtan. A, šta je život bez brza brdska reka, u početku potok divlji, a kasnije sila silna koja svoje korito oblikuje. Od vajkada važilo da si krojač svoje sudbine, a jedan se čovek nije prepustio valu ni buku, već je od iste napravio remek delo za sva vremena. U imenu Torbena Ulriha i njegovom nasleđu zbijeno je minimum 10 života... Svaki miljama odaljen i različit od drugog.

Ne želim da vas u ovu priču uvedem sporo, već izbacim iz aviona padobranom. Tako ćete shvatiti šta je Torben za svojih 95 godina upisao na svojoj životnoj skali.

Ovaj Danac je bio... Pa, bio je skoro sve. Pisac, muzičar, režiser, slikar, novinar i teniser. I svako zvanje od ovih je nastalo profesionalnim poduhvatima, nikako amaterskim nadahnućem.

Od svega pobrojanog, najviše vremena je posvetio tenisu. A, kako i ne bi kada mu je otac Ajner bio takođe teniser koji je učestvovao na Olimpijskim igrama i Vimbldonu.

No, pričajmo ovde o Torbenu.

Rođen je desetak godina nakon završetka Prvog svetskog rata, u Frederikstadu i njegova ljubav prema reketu je bila aminovana od strane roditelja koji su, već rečeno, bili involvirani u taj sport.

Dobro mu je išlo, krčio je svoj put i pokušavao, u jako teškim vremenima po ovaj plavi kamen usred univerzuma,uspe u nečemu što voli.

Taman kada je Drugi svetski rat završen, Ulrih je počeo ozbiljnije da napada sam krem belog sport, a 1948. godine se našao u drugom kolu Rolan Garosa.

E, sada, kada vam kažem da je između njegovog prvog i poslednjeg učešća na Grend slemovima prošlo skoro 27 godina, verovatno ćete shvatiti o čemu se radi.

Šta god da je bio u duši, srcu i glavi, Torben je sve vreme bio teniser u telu. Nemoguće je da duša, srce i glava nisu bili u tome kada je već toliko trajalo, ali će mu tenis ostati kao prvi poziv, makar za one koji vole sport.

Kako bi njegovu životnu gradaciju nastavili u pravom smeru, dolazimo do kasnih 40-ih kada biva angažovan kao novinar Rojtersa zadužen za kulturu najviše za dansku džez muziku.

U međuvremenu, dok je skupljao prva, druga i treća kola Grend slemova, Ulrih je pisao i za Information i Politiken, sve o muzičkom žanru koji mu je ušao u uvo i nikada napustio um.

Već 50-ih se odlučuje na novi korak - organizuje bend u kojem počinje da svira klarinet. Ni to ga ne ostavlja. Počinje da skuplja preokupljenja, a nijedno ne zaboravlja i ne ostavlja.

Dolazimo i do 70-ih i novom prikazu umetnosti, a tu Torben direktno vezuje za tenis. Četkica u rukama i platno ispred njega - ovaj talentovani Danac je, koji je već bio duboko u petoj deceniji, pozvan je od strane Lion Kluba u Kopenhagena da u humanitarne svrhe naslika nešto što će biti izloženo u domovima za stare u Danskoj.

Nije se tu zaustavio, već je počeo da se igra bojama i stilovima, a na kraju je na papir slikao teniskim lopticama i pravio umetnost koja do tog moment nikada nije viđena. Sve se proširalo daleko od Kopenhagena, od Pariza i Njujorka do Dablina i Hjustona.

U ovoj učaurenosti, čovek se umori samo od nabrajanja, ali smo daleko od kraja (imajte na umu da, sve dok ovo hronološki čitate, Ulrih uporedo nastupa na profesionalnom teniskom nivou).

Danski svestrani čovek 1969. godine pravi svoj glumački debi u ostvarenju Jorgena Leta pod nazivom "Motion Picutre", da bi skoro dve decenije kasnije kod istog režisera imao ulogu u filmu "Moments of Play".

Pa, kako tu da stane? Taman ga je kinematografija zainteresovala, pa se bacio i na nove naslage umetnosti.

Torben je koautor i kodirektor filmova "The Ball and The Wall" i "Body and Being: Before the Wall".

Umetnost i samo umetnost... Hajde, izaći ćemo sada malo iz nje, te se vratiti samom sportu koji Skandinavac nikako nije želeo da ostavi. A, i što bi kada je imao uspeha u njemu.

Teniska karijera od tri decenije podarila mu je tri titule, mesto u Top 100 tenisera sveta, četiri četvrta kola US Opena i po jedno Rolan Garosa i Vimbldona, a igrao je i na Australijan Openu.

Na dva koraka je bio od osvajanja Vimbldona u dublovima, redovno u toj konkurenciji prisutan na svim Grend slovima i velika uzdanica danske Dejvis kup selekcije.

Oh, šta taj levoruki čovek rođen u Frederiksbergu nije mogao?

Odakle mu ova upornost?

Vraćamo se na njegovog oca Ajnera koji je preživeo pravi pakao tokom Drugog svetskog rata u kojem je morao krije svoju ženu Ulu, Jevrejku po rođenju, od fašističkih snaga.

Kada su Danci odlučili da sarađuju sa okupatorom, proglas je bio da će i oni koji štite Jevreje biti takođe zatvarani i maltretrani, Ajnrih je iskoristio svoju vezu sa Gustavom V, kraljem Švedske, sa kojim je redovno igrao tenis, te je jedne noći ribarskim brodićem krenuo da beži sa porodicom iz zemlje sa još nekim Jevrejima koji su se plašili za svoju sudbinu.

Uhvaćeni su od strane Nemačke patrole, zatim je zapucano na njihov čamac, da bi svi putnici završili u vodi. Nakon što su dopali u ruke Nemaca, završili su u lokalnom kampu gde je Ajner morao danima i nedeljama da boravi. Ipak, nakon šestosedmičnog zatvaranja, izašao je sa familijom na slobodu, a onda se iz drugog pokušaja dokopao Švedske.

U Dansku se vratio tek po okončanju rata.

No... Vratimo se na Torbena.

Početkom ovog veka je počeo i da pravi koreografije za mjuzikle, da organizuje nastupe popularnih muzičara, a i sin mu je sam bio muzičar. I to ne bilo kakav, već član legendarne grupe Metalika.

Ko se imalo razume u muziku, shvata da je njegov naslednik bubnjar Lars Ulrih.

Torben je bio kao otac skoro svim članovima Metalike, a posebno je bio vezan za Džejmsa Hetfilda kojeg je voleo kao biološkog sina.

Bio je prilično kritički nastrojen prema nekim numerama za koji je smatrao da bi trebalo odmah obrisati. Naravno, to je nailazilo na simpatične reakcije, ali to nisu prihvatili njegov sin i ostala velika družina koje je to znalo i da nervira.

Eto, pre nekoliko dana nas je ovaj fenomenalni čovek iz 100 univerzuma napustio u svojoj 95 godini.

Imao se, dakako, rašta i roditi.

(Telegraf.rs)