Đoković i Bajaga

To vam je, kako da vam kažem, pomalo nepravedno i skroz pravedno. Prećutno i jasno opravdano

Svaki poraz Novaka Đokovića istražuje se kao malo čudo. Da li je podloga ili je povreda ili tempiranje forme ili manji turnir koji nije Grend slem ili je protivnik imao sveti dan, ali nikako da se zaključi da je najbolji svetski teniser, sasvim fer i korektno, zaslužio da bude eliminisan od svog zemljaka u Banjaluci.

Ta mentalna bura među srpskim navijačima kada Novak igra protiv drugog Srbina je nešto što zaslužuje opsežnu analizu.

Preporučujemo

Đoković je u redu heroja naše nacije, ne samo u sportu i tenisu koji je dovukao na tlo Srbije, nego i u generalnom poretku svesrpskog bića.

Neko ko je na kraju puta da po svim parametrima bude najbolji u istoriji zasigurno zaslužuje pažnju i poštovanje svih prisutnih.

Ali... Sa druge strane je ovog puta bio Dušan Lajović, njegov prijatelj još iz detinjstva, teniser koji takođe predstavlja Srbiju u dobrom svetlu širom sveta i nekako se tribine psihički nisu mogle dogovoriti za kakav epilog bi trebalo navijati. Jedino što je bilo jasno jeste bila želja da meč traje što duže.

Surova iskrenost i čiste činjenice nekada nisu lake za svariti, ali su neophodne za skapirati - svi ti ljudi su došli da gledaju Novaka, Lajović im je ušao u program kao svaki drugi igrač koji je protivnik Đokovića.

Iako jeste tako, sa tribina se mogla čuti jedna rezerva prema toj konstalaciji, jer im je bilo krivo da zdušno navijaju protiv Srbina sa druge strane mreže.

Tek nakon što se publika našla u čudu Ducijevim osvajanjem prvog seta, kreće sve smelije navijanje za Novaka i sve bučnija podrška na njegov račun.

Niko ovde nikoga ne krivi. Jednostavno, to je najbolji srpski teniser svih vremena i mnogi su zavoleli sport zbog njega.

To vam je, kako da vam kažem, pomalo nepravedno i skroz pravedno. Prećutno i jasno opravdano.

Kako bih još više, iz prve ruke, približio mentalni momenat sa nekoliko desetina metara od terena i dvoje igrača, doći ću do samog kraja meča.

Razočarani su bili navijači.

Da, osećalo se to.

A, zaborav da sa druge strane nisu ni Španac ni Francuz ni neki drugi belosvetski igrač već Srbin, nastupio je u samom taj-brejku drugog seta.

Frenetično navijanje da Đoković uspe da uzme da izjednači i da sve uvede u dužu priču.

Na kraju, ispušten set kako se nikada ili vrlo, vrlo retko gleda u režiji Novaka.

Duci samo što se nije izvinjavao u pobedničkom govoru.

Dok je govorio da je u jednom momentu i sam u svojoj glavi izgovarao "Nole, Nole", ljudi na tribinama su bili u psihološkom stanju Bajagine pesme:

- Verujem, ne verujem.

Kako mi se lepo poklopilo, taman je Bajaga noć pre toga svirao u Banja Luci.

No...

Osvrnimo se na samu igru.

Đoković nije imao recept za Lajovića i to je kraj.

Trčanje nije pomagalo, mešanje stilova i udaraca nije pomagalo i energija sa tribina nije pomagala. Duci je bio otporan na sve to i parirao je u svakom mogućem segmentu.

Poput velikih majstora, visoke kaste ove teniske igre, Đoković je šahovski tražio rupe u igri Lajovića i po sebi svojstvenom načinu dao sebi vremena da ih i nađe.

Nije bitan gem, tri, pet ili čitav set. Bitno je da se nađe ta rupa koja bi u nastavku bila iskorišćena.

To je ono sa čime se mnogi šale da Novak daje set fore svima, pa onda okreće bez mnogo muke.

Ne. On traži pravo oružje i način da savlada protivnika.

Ako mu ide od starta - ide.

Ako mu ne ide od starta i ne vidi baš najbolji način - onda se traži.

E, ovog puta je to otišlo predaleko i onako kako nismo imali mnogo puta u životu da vidimo.

Previše se tražilo i nije se našlo, jer je Lajović uspeo da izgura od prvog do poslednjeg momenta priču.

A, nije se ni Duci dao pokolebati iako bi već samo prošle godine tri puta izgubio ovakav duel i potonuo.

Ovo bi moglo da bude duplo dobro za Srbiju i njen ovosezonski tenis.

Realno, koliko god sa tom konstatacijom publika u Banjaluci neće biti zadovoljna, Novaku ovaj poraz ne znači mnogo.

Jeste on takav da bi voleo da pobedi svaki mogući meč koji igra, ali mu na sveobuhvatnom planu malo znači.

Čak mu ne bi ni neki slabiji rezultat u prijavljenom Madridu mnogo značio, ali zato u Rimu...

U Italiji bljuje vatru u motore kao vojnici u Pobesnelom Maksu, tu se sve karte otvore za predstojeći Rolan Garos.

Nema mesta tu mnogo za brigu, a nema mesta ni za brigu što se tiče Lajovića.

Dušan je ovim pokazao, a verovatnoće i u narednih mesec dana, da bi mogao da napravi i dobar rezultat u Parizu.

Iako je ovo neki novi Duci za "verujem, ne verujem" momenat, sve ovo može dati dugoročne benefite za naš "beli" sport.

(Telegraf.rs)