Eh, šta bi bilo da smo Jugoslavija...

Mi, ono, svi jesmo naši, ali i nismo

Taj večni poriv mnogih pojedinaca sa ovih prostora neće nikada nestati, makar dok ih sećanja vezuju za tu vrstu bilo kakvih sličnih emocija. Tendencija je i da mnogi mladi maštaju i prave konstrukcije u glavi "šta bi bilo kada bi bilo da smo ponovo Jugoslavija". Oni i ne razmišljaju o formalnom pravcu nekakvog ujedinjenja, samo zamišljaju fudbalske, košarkaške i ostale sportske timove, a na Srpska Openu smo imali i novu fantaziju - kako bi izgledao jugoslovenski tenis u ovim danima?

Damir Džumhur potegao je tu temu pred velikim brojem novinara rekavši da bismo svi zajedno bili najjača teniska sila na svetu.

Preporučujemo

Naravno, to dobronamerno maštanje poteklo je od teške zabrinutosti za sport koji je trenutno jak na našim prostorima zbog jednog veoma praktičnog razloga koji se zna, a koji se ne priznaje.

Pošteno i bez ljutnje, isključivši Crnu Goru i Severnu Makedoniju iz trenutnih teniskih tokova zbog minornog doprinosa velikoj kasti bele parade, četiri republike se pitaju za svoju budućnost u ovoj tranziciji.

Damir smatra da se napravila jedna velika rupa i zasigurno zna o čemu priča.

Uz saglasnost tome, dodao bih da je to kao ozonska rupa koja je neverovatno štetna, ali se da popraviti ukoliko se naprave neki pametni potezi sa mladima koji dolaze.

Upravo ti mladi "Jugosloveni" su dobili šansu u Banjaluci, predstavili se koliko su u ovom momentu mogli i dali doznanja da ostaju u fokusu.

Možda je i bezobrazno bilo tražiti od Dina Prižmića da učini nešto više od prvog kola, ali od Hamada Međedovića nije. Njih dvojica predstavljaju mlade radnike koji bi mogli da zakrpe tu rupu o kojoj je Damir pričao.

Sam Novak Đoković je rekao da nije zadovoljan dinamikom razvoja srpskog tenisa, a tu misao je preneo i na region koji ne ide ništa bolje u boljem pravcu.

Njegova misao o mladima i sistemu, kao i njegova sama posveta afirmisanju novog talasa je u najvećoj brzini, ali kao da nije iskorišćen vetar u potpunosti koji dolazi sa njegove strane.

Nije iskorišćeno mentorstvo i pomoć ni njega, ali ni Viktora i Janka u trenerskom smislu. Generacija ovih momaka je nastavljena Lajovićem, Krajinovićem i Đereom, donekle dopunjena sa Kecmanovićem, a sada se očekuje Hamad.

Sa 3-4 dopunjeno je sa tri, a onda tih tri je dopunjeno sa jednim, a taj jedan očekuje dopunu samo još jednog. Takva je slika. Problem je što će na ovaj način presušiti.

O tome priča Džumhur, to je jedna od stvari koje govori i Novak.

Od svih bivših jugoslovenskih republika možda najbolje sa mladim izdancima stoji Hrvatska koja pokušava da upliva sa Prižmićem, Poljičkom, Marčinkovom, ali i pred njima su tek oni najveći koraci i proboj među velike momke i devojke.

Maštanje od Jugoslaviji, kada su sportisti u pitanju, nije nikakva politička ideja. To je u momentima spoznaje problema jedna vrsta imaginarnog leka za dušu.

"Ima nas još i zajedno ćemo ovo što imamo da iskoristimo".

Na kraju dana, znamo svi da nismo zajedno i da smo svi odvojeno u problemu.

Mi, ono, svi jesmo naši, ali i nismo.

Zbog toga što jesmo na neki način naši je potrebna ova vrsta saradnje kojoj je Banjaluka pečat.

Tako jedino možemo da pokažemo da smo naši.

Ono što vidim i čujem jeste da se u Banjaluci navija i za Srbina i za Bošnjaka i za Hrvata kada igraju protiv bilo kojeg drugog tenisera.

Da, tako je.

Nemam jugoslovensku notu, ali imam dobrosusedske pozitivne emocije kao što većina ovde ima, izgleda.

E, i tu se vidi da smo naši.

Saradnje će morati da ima ako mislimo da nas u tenisu ima.

(Telegraf.rs)