Kako su Đoković, Nadal i Federer "uništili" četiri generacije tenisera

U jednom momentu, između 2012. i 2016. godine je počelo da se priča o "velikoj četvorci" koja nikada nije do kraja uspostavljena

Svi u belom dočekaše te 2003. godine jednu eru tenisa koja traje i 20 godina kasnije, a kada stane, verovatno se više nikada neće ponoviti. Neka tri momka su privatizovala čitav sport, ogradili čitavu reku i sporadično davali čašu vode ponekom žednom prolazniku. Sa pravom se može reći da su Novak Đoković, Rafael Nadal i Rodžer Federer spustili rampu nekim velikim karijerama. Kada se nađe neko četvrto ime na trofeju Grend slema, to se gleda kao malo čudo, kao sreća, splet okolnosti, snage i volje, sile božje i svih svetih. I sve to ujedno.

Sa potpunom sigurnošću se može tvrditi da su četiri generacije gledale kako im zenit prolazi, sunce zalazi. Kako to okrutno zvuči.

Preporučujemo

Ne samo da se odskače, to je čitav jedan novi psihološki momenat gde više ne možete da ubedite sebe da možete da im uzmete nešto, a ni oni sebe ne mogu da ubede da mogu da izgube nešto.

Jeste, stvar je mnogo kompleksnija od jedne stavke, mentalne ili fizičke, pa se neretko nalazi neartikulisanost počasti za ova tri musketara.

Svi znamo da su predobri i svi ćemo naći makar 10 razloga zašto su bolji od ostalih, ali nikako da se to sabere u jednu tačku. Nema tu jedne tačke, u tome je i draž.

Zašto je nema? Pa, da je ima i ovi koji su pretendovali na Grend slem titule bi koristili protivotrove, pokušavali da priđu sa te strane.

Izgleda da ni Panoramiks ne može da smućka nešto dobro za ostale već 20 godina, a ova trojica upadoše pre toga u bure.

Upravo je pomenuta 2003. godina bila prekretnica za kola koja su krenula nepovratno u jednom pravcu.

Rodžer Federer je u finalu Vimbldona uspeo da savlada Marka Filipusisa, današnjeg trenera Stefanosa Cicipasa, te uzme prvu Grend slem titulu u karijeri.

U tom momentu, u konkurenciji su bila imena poput Lejtona Hjuita, Andrea Agasija, Huana Karlosa Ferera, Endija Rodika, Davida Nalbandijana, Giljerma Korije...

To je bila godina u kojoj su Ferero i Rodik osvojili jedine svoje Grend slem titule, a Agasi svoju poslednju.

Od 2004. do 2007. godine je usledila jedna dominacija Federera i pojavljivanje Nadala, što je u kombinaciji dovelo do toga da se samo Gaston Gaudio i Maratn Safin dokopaju po jednog Rolan Garosa i Australijan Opena.

Sve ostalo... Pa, sve ostalo je otišlo ovoj dvojici.

Možda je u tim godinama bila i novina takva jedna dominacija, možda su i svi pomislili da će to biti jedna krvava borba u dvoje, ali se pojavio i treći.

Tiho, kao najava jedne velike karijere stigao je Australijan Open i čitava nova generacija tenisera 2008. godine.

Novak Đoković je tu ušao u igru istorije. Možda je to trojno kolo sačekali još malo da se utvrdi, ali je bilo jasno da dvojac nije tvrdo etabliran.

Kada je Nole uzeo prvi Grend slem, u konkurenciji (osim Federera i Nadala) bili su još Nikolaj Davidenko, David, Ferer, Fernando Gonzales, Džejms Blejk, Tomaš Berih, Mihail Južnji, Markos Bagdatis...

Od ovih pomenutih momaka, niko nije uzeo niti jedan Grend slem, iako su imena izvučena iz krema i srećnih emocija teniskog ljubitelja.

Možda je i Đoković izgleda kao ljetnja kiša u suši za ostale, jer se Federer-Nadal trka nastavila sve do 2011. godine.

Ko bi rekao da su Novak i Huan Martin Del Potro imali u jednom momentu isti broj Grend slem titula.

E, sada, da bi bolje shvatili šta se desilo od Australijan Opena 2011. godine do ovog momenta u kojem čitate ove redove, potrebna vam je ova informacija - Novak je pred taj odlazak u Melburn imao jednu Grend slem titulu, Nadal devet, a Federer čak 16 najvećih trofeja.

Od tog momenta, Rodžer polako počinje da oseća veći pritisak, Nadal je ljubomorno čuvao tron na Rolan Garosu, a Novakovo ime se sve češće upisivalo.

U jednom momentu, između 2012. i 2016. godine je počelo da se priča o "velikoj četvorci" koja nikada nije do kraja uspostavljena.

Endi Mari je sa svoje tri Grend slem titule možda i imao razloga da se smatra opasnost ove istorijske priče, ali će ostati samo kao malo veći žulj Novaku, Rodžeru i Rafaelu.

Veći žulj u odnosu na ostatak uništenog karavana, ali ne veći od Stana Vavrinke koji je isto uspeo da se dokopa tri GS trofeja u svoj toj suši.

Najavljivali se Medvedev, Cicipas i Zverev, a od njih trojice u teških pretnji za staru gardu ostvarila se samo titula Medvedeva na US Openu sve do ovog momenta.

Medvedevu je sada već 26, Zverevu 25,  a Cicipasu 24 godine.

Nema sumnje da će im priroda dozvoliti još nekoliko šansi, ali im se nestrpljivi sat sada trka sa nezazistim satom Đokovića.

Verovatno da bi i ova, četvrta generacija (jer ne brojimo ovu Đokovićevu i Rafinu u vidu Verdaska, Monfisa, Simona, Fonjinija i ostalih koja je u najvećem sosu), uradila mnogo više, pre svega, da nije bilo Novaka i Nadala da je konstantno teroriše.

Gde je u polednjih 19 sezona bilo mesta za ostale da "uštinu"?

Pa, ovako - Safin 1, Del Potro 1, Mari 3, Vavrinka 3, Čilić 1, Tim 1, Medvedev 1, Alkaraz 1 i.... I to je to.

Za 19 sezona, u igri je bilo 75 Grend slem trofeja (otkazan Vimbldon 2020.) i čak njih 63 je otišlo u ruke srpsko-špansko-švajcarske bande.

E, sada, nije poenta da se umanji i ovo malo što je ostatak tenisera osvojio, već da se ukaže na činjenice.

Karlos Alkaraz je svoju jedinu osvojio u odsustvu Novaka Đokovića na US Openu, Dominik Tim je do istog trofeja stigao kada je Novak nepravedno diskvalifikovan zbog famozne linijske sutkinje. Medvedev je iskoristio preforsiranost Đokovića usled osvojena tri Grend slema i igranja na Olimpijskim igrama i u singlu i u dublu, te je slavio takođe na US Openu. Upravo, taj poslednji u sezoni je bio prozor za ostvarenje, zadnja vrata koja su najređe čuvana od velike trojke.

Dugovečnost Novaka i mogući šljakaški trzaji Nadala bi mogli da dosegnu i do pete generacije.

Jeste Alkaraz najavio sa jednom titulom da tu ima prostora, ali ga već na Australijan Openu nije bilo zbog povrede.

Toj novoj generaciji najviše nade daju upravo on, Holger Rune i Janik Siner koji svi imaju ispod 22 godine.

Mogu se pomenuti Lorenco Museti, Jirži Lehečka, Džejk Drejper, Ben Šelton i Brendon Nakašima.

Njihove godine im daju za pravo da se nadaju da Srbin neće još dugo biti na ovom nivou, jer ih ovaj nivo njegove igre zasigurno obeshrabruje za neke najveće titule.

Drugo je kada njega nema tu. Pomenutima su autoriteti i Cicipas, kao i pomalo usporeni Medvedev i Zverev, a kamoli Đoković koji trenutno igra tenis a nekom totalno nepoznatom nivou.

(Telegraf.rs)