Hoće li nas biti?

Neko ima bisere kao Španci i Danci, a neko ima jasnu strategiju kao Italijani. Šta imamo mi, Srbi?

Tenis je, pre svega, zbog Novaka Đokovića i Rafaela Nadala, postao sport gde se smena generacija ubedljivo najsporije događa. Ona se dešava, ali u tempu klizanja puža kroz dvorište. Mladi dolaze, traže svoju šansu, a jedan ju je realizovao na najbolji mogući način. Gde je Srbija i gleda li u budućnost? Po statistici, kvalitetom da, ali kvantitetom ne.

Kako bi proširio i obuhvatio svu mladost, gledaću momke koji još uvek nisu napunili 20 godina.

Preporučujemo

Karlos Alkaraz se jednom rađa i njegov uspeh ne bi trebalo da se gleda kao nemoć ostalih mladića.

Čovek je jednostavno drugačiji, poseban, predodređen za velike stvari i to se, u ovim ludim vremenima, pokazalo. Jeste da je imao pomoć sa tim što Novak nije mogao da učestvuje, recimo, na US Openu, ali je na njemu bilo da iskoristi te okolnosti.

Zaseo je Alkaraz na prvu poziciju i odaljio se miljama od svojih vršnjaka koji su nam sada epicentar priče.

Gledajući ATP listu, prvi sledeći ispod 20 godina je Holger Rune koji je trenutno 27. igrač planete, a nakon Danca nema nikog u TOP 100.

Zato i jeste Alkaraz ono što jeste. Steći takvu mirnoću i iskustvo, igrati sa toliko mentalne snage, a da vam pritom ni brijanje nije potrebno na svaka dana je više nego impresivno.

Italijani su ti koji su uspeli da izbace jednu generaciju koja je trenutno neizostavni deo teniskog vrha i ne prestaju da štancaju nove talente. Izgleda da su na čizmi pronašli recept i način, pa bi u konkurenciji 20-godišnjaka, treći i četvrti teniser sveta bili Luka Nardi i Frančesko Maestreli.

Neko ima bisere kao Španci i Danci, a neko ima jasnu strategiju kao Italijani. Dali nešto, imamo mi?

Imamo.

Hamad Međedović je u konkurenciji do 20 godina već sedmi igrač sveta.

Njegov uspon je manje vidljiv jer se još uvek kreće po Čelendžerima i manjim turnirima, ponekad pokuša da se plasira na neki iz ATP 250 serije, ali to je to. On tuda teče i polako gradi svoj put malo van kadra svetskog fokusa.

Ušao je u Top 250 nakon što je u Busanu slavio u prvom kolu, sada je 247. teniser planete i njegov proboj se tek očekuje.

Biti sedmi u svojom godištu na čitavom svetu nije malo i tek se tada vidi njegov generalni potencijal.

Ukoliko se pogleda i konkurencija do 21 godine, i to je u Top 20.

Ako se tako pogleda, onda se tek vidi koliko su se raspucali Italijani, jer su tu onda i Lorenco Museti, Đulio Cepieri, Lućano Darderi...

Realno gledamo, bez preterivanja i prevelikog entuzijazma, Srbija bi mogla u dogledno vreme da se oslanja na Hamada. Trenutni uspon je taman kakav bi trebalo da bude i reper za njegov uzrast ne bi trebalo da bude neko vanserijski poput Alkaraza.

Alkaraz već može da se nosi sa Novakom i Nadalom, prvi je na ATP listi i nema sumnje da je njegova sudbina predodređena za istorijske uspehe.

Gledajmo realnije stvari. Međedović bi mogao da bude u Top 50, možda i u Top 30 za neke 3-4 godine. To je izvučeno iz ove konstrukcije i u to bi trebalo da se pouzdamo iz njegovog sadašnjeg progresa.

Problem je samo što je Hamad čitava srpska generacija. Niko mu ni blizu nije od ostalih.

Jednostavno, naša zemlja će morati da zaboravi na ove protekle dve decenije kada je neretko imala po pet tenisera u Top 100. To će se teško ponoviti ukoliko se sagleda situacija na jedan surovo realan način.

Mlađih od 19 godina među Top 1000 nemamo, a Hamadu bi u dogledno vreme mogao da pomogne samo Stefan Popović koji je trenutno 634. igrač sveta sa nešto više od 19 godina.

Mladost još uvek radi za Viktora Jovića (792. na ATP listi), Dušana Obradovića (852. na ATP listi) i Kristijana Juhasa (899. na ATP listi). Sve su to momci mlađi od 22 godine.

Ipak, moraće u mnogome da dodaju gas. Još uvek je to daleko od krema pre teniskog krema. Kažem, radi sat za njih, ali moraće to vreme na pametan način i da koriste.

Za sada, ostaje nam samo da se nadamo da će Međedović da uđe u ritam većih turnira, da će krenuti ozbiljno da se nameće i da ozbiljno preti svetskog poretku.

Ima osnova, u svojoj generaciji je ozbiljna poluga, a nešto jasniju sliku ćemo dobiti tek kada prođe i naredna godina.

Za sada, krči svoj put po Čelendžerima i preko kvalifikacija i vajld karti traži veće šanse.

Ako se nekome možemo nadati da može biti makar delić Novaka ili možda Janka Tipsarevića, onda je to Hamadu.

Neko kao Novak se brusi jednom u istoriji. Biti kao on, Nadal, Federer, pa čak i Endi Mari, je ruka pružena večnosti.

Male su šanse da će naša zemlja izdržati tu tranziciju odlaska Novaka. Imamo Miomira Kecmanovića koji je trenutno na vetrometini i pokušava da održi vatru živom.

Minijaturne su šanse za ono što bi želeli.

Ali, postoje.

Sve dok je Novak, ne samo konkurentan, nego i prvi favorit za osvajanje Grend slem titula, ovo pitanje nas ne pogađa previše.

Šta će biti kada se ta činjenica izmeni?

Da li će nas biti u belom sportu?

(Telegraf.rs)