Ratnici sreće

Sve je dato. Kao što to biva, postoji jedna šansa - ili se gladuje ili ide ka zvezdama. Migrantska priča nemaštine i bežanja je igrala partiju šaha dok se matom nije pretvorila u bajku

Dok se planeta okreće i vreme curi po navici, dešavaju se mala čuda koja ne primećujemo. Mala su, ali su ipak čuda. Neko misli da su nam sudbine upisane, neko da samo lutamo kroz ovaj strašni svemir, a neko... Pa, neko je radio da bi zaradio sudbinu. Neko je morao da preživi da bi živeo. Priča o Mikaelu i Eliasu Imeru je jedna od onih i za uvo i za dušu, put njihove porodice od afričkog rata do vrha svetskog tenisa je i za poštovanje i za naklon.

Mikaelu je sada 23, a njegov brat Elias živi dve godine više. Sada su obojica među 150 najboljih reketa sveta. Taj proboj se desio naglo, filmski i simultano. Dok je jedan igrao polufinale turnira u Puneu, drugi je istu bitku vodio u Monpeljeu. Nisu otišli ka tituli, ali su prišli ka srcima Šveđana.

Što sad Šveđana?

Pa, da krenemo ispočetka.

Vondvosen, dugoprugaš i kasnije radnik na farmi, sa svojom suprugom Kelem koja je bila doktorka, pre više od četiri decenije morali su da beže iz ratom zahvaćene Etiopije. Pristigli su u Švedsku, u mali grad po imenu Skara.

Tamo se rodio prvi od trojice braće - Elias.

Elias je od malih nogu guran u sport, ali defitinitivno ne onaj koji ga čini srećnim i ne onaj zbog kojeg pišem ovo sada. Njegov otac Vondvosen je želeo za sina prvenca da ga nasledi, da bude trkač, nešto što daje poseban status u rodnoj Etiopiji.

Ipak, Elias nije voleo da trči. Šta više, mrzeo je. Jednog dana je bio primoran na jaku distancu, pa mu se kao dečaku pripiškilo i otac ga je odveo u toalet teniskog kluba koji je bio u tom momentu najbliža opcija.

Po "obavljenom poslu", video je ljude na terenima. Odmah mu se udaranje loptice reketom učinilo kao mnogo bolja ideja od trčanja po ulici. Majka kao majka, sugestiju pretežno pretvara u naređenje, i prema deci, a boga mi i prema mužu. Vondvosen je morao da učini ono što mu se naredilo... Ovaj... Mislim, sugerisalo - mali Elias je krenuo svoju renesansu sa tenisom.

Sve je dato. Kao što to biva, postoji jedna šansa - ili se gladuje ili ide ka zvezdama. Migrantska priča nemaštine i bežanja je igrala partiju šaha dok se matom nije pretvorila u bajku.

Elias je postao 140. igrač sveta. Pre samo nekoliko dana je ostvario prvu pobedu nad teniserom iz Top 20. Teško da će se tu zaustaviti, ovi redovi daleko su od gotovih.

Dok sve to pričamo, dve godine mlađi Mikael je i na lestvici iznad. Sa 75. mesta gleda oko sebe, u Monpeljeu je napravio dar-mar, izbacio Gaskea i Monfisa i najavio dalji proboj. Ova fontana progresa je motivacija za sve.

I on je mogao da skrene s puta. Sa tenisa, prebacio se na fudbal, sve zbog opčinjenosti sa Zlatanom Ibrahimovićem. On mu je bio idol, ali ga je prošla ta strast. Shvatio je gde pripada i uzeo ponovo reket u ruke.

Nekada busom, nekada kolima, pa dokle se stigne. Otac ih je neretko vozio na turnire i često su usput uzimali nešto da jedu i u tranzitu spavali.

Od mučnog dolaska oca i majke u nepoznatu zemlju do dece koja su trenutno najbolji teniseri te iste države.

Ko je rekao da je tu kraj? Pa, rekao sam da ih trojica, iako su samo dvojica do sada pomenuta.

Junoša Rafael, najmlađi od sve braće, isto je uzeo reket u ruke. Junior je koji kosi sve protivnike pred sobom i najavljuje sličan prodor napred.

Švedska je bila u slobodnom padu, bolest koja je Robina Soderlinga odvojila od terena ugasila je na momenat "beli" sport u skandinavskoj zemlji. Soderling je bio taj kojem su reči "velika šteta" odlično stajale. Neko ko pobedi Nadala i Federera na Rolan Garosu sigurno je zaslužio bolje.

Ipak, svoje znanje je preneo na Mikaela i Eliasa, i ne samo on. Tu su bili i slavni Jonas Bjorkman koji je kroz akademiju pomogao braći da se afirmišu i da krenu stopama prosperiteta, kao i legendarni Magnus Norman koji je predvodio Dejvis kup reprezentaciju Švedske do trona.

Pomoć je stizala kasnije sa svih strana, talenat je prepoznat.

A, braća su mogla i da ne postoje. Fino, da ih uopšte nema. Sudbina je izgleda uradila svoje i na najsuroviji način rodila mlade sportske nade.

Otac Vondvosen je morao da ode iz Etiopije pred naletom nasilja, a majka nije mogla da se vrati sa studija iz Moskve. Jedno beži iz svoje kuće, drugo ne može ni da uđe u tu kuću. Povezali su se i uzeli, a onda kroz trnje i tešku adaptaciju u stranoj zemlji našli svoju sreću. Ili, bolje rečeno, tri sreće.

Te tri sreće se zovu Elias, Mikael i Rafael.

I tenis je srećan što ih ima, jer ovakvi pravci dokazuju lepotu i težinu života.

Nekada je lepota i sreća života veća kada je put duži.

Tada se stvaraju ratnici sreće.

(Telegraf.rs)