Udahni

Još dva koraka. Samo da stegne kvaku i okrene ključ, a kad se vrata otvore, znaćemo ko je bio na pravoj strani istorije

Novak Đoković daje prvi set kao kada vam devojka da pogrešan broj na žurci. Srećni ste u tom momentu, mislite da imate broj zgodne cure, ali završite sa kontaktom vulkanizera iz Kuršumlije.

To samo pokazuje o kakvoj moći se radi. I psihičkoj i fizičkoj. Ali, to publika u Njujorku nekako izbegava da nagradi. Izbegava da nagradi nadmoć, ritam, dobru predstavu, šampionsku krvu, ali što je najgore od svega, izbegava da učestvuje u istoriji.

Preporučujemo

Imate čoveka koji je na dve pobede od nečega što nikada niko nije uradio i teško da će ikada uraditi dok se ova elipsa kotrlja kroz neznane prostore univerzuma.

I šta vi radite? Navijate za protivnika.

Gledao sam da nađem sve moguće opcije unutar psihologije da opravdam takvo ponašanje gledalaca.

Mladići kao što su Holger Rune i Talon Grikspor bi trebalo da se poguraju malo sa tribina, taj generalni gen koji nas vodi da navijamo za autsajdera je jak. To se donekle može razumeti.

Podrška domaćem igraču poput Džensona Bruksbija je takođe razumljiv, priroda te vodi na stranu čoveka koji je deo tvoje zajednice.

Kod Keija Nišikorija nisam uspeo da nađem sponu, nije bilo nikakvog razloga navijati za njega iz uloge objektivnog posmatrača teniskog spektakla. Ali, ako vam je on simpatičniji, eto razloga. Našli ste ga.

Sve to pobrojano ne može da se meri sa momentom večnosti i istorije. Onoga najvećeg što može da se dogodi pred vašim očima ako pobedi taj čovek protiv kojeg konstantno navijate.

Teniska kultura u Njujorku nije na nekom impresivnom nivou, iako bi trebalo da bude zbog tradicije koju US Open ima.

Nekoliko mečeva je Đoković morao da duboko udahne kako bi ignorisao nevaspitane pojedince. Nisam za to da se stalno ćuti, sterilna atmosfera ubija dušu sporta, ali se zna momenat za radost, neko dobacivanje, "savet" ako ga možemo tako nazvati.

Kaže sigurno sebi: "Udahni... Pusti... Idi ka cilju", pa nas ne mora biti strah da li ga to ometa. Vidimo da nije značajno već kad redom deli lekcije, ali daleko od toga da ne čuje.

Sudija je na Novakovim mečevima više puta zamolio publiku da ne dobacuje kada je loptica u vazduhu spremna za servis. Toliko puta nisu zamolili svoje supruge da ne idu kod tašte ako već nije neka svetkovina.

Ako posle pet mečeva mislimo da će se nešto promeniti u narednom, onda se grdno varamo. Ponovo će publika, iz samo njima poznatog razloga, biti protiv istorije.

Gledaoci ulepšavaju ambijent, prave atmosferu, ali nema potrebe da se hvataju za ruku čoveku koji trenutno njom piše najlepše stranice tenisa.

Đoković je uspeo da kanališe te stvari i da ostvari neku čudnu psihičku konverzaciju sa tribinama. Pokazuje na uho, govori im da ih ne čuje, a time na noge diže svoje simpatizere.

Dobro je da se prilagodio, dobro je da je fokusiran na ono što radi i dobro je što je skoro na kraju puta.

Možemo biti korektni, ali zašto bi to bili kada druga strana ne shvata težinu? Možete da ga volite ili ne volite, ali morate da ga poštujete.

Još dva koraka. Samo da stegne kvaku i okrene ključ, a kad se vrata otvore, znaćemo ko je bio na pravoj strani istorije.

(Telegraf.rs)