Zašto je Nadal uspešan i posle krize, a Novak ne? Rafin odgovor na pitanje Telegrafa najbolje oslikava razloge (VIDEO)

Rafa otvoreno o “unutrašnjim stvarima”; kad je psihička stabilnost tema – kako se porede Novak i Nadal na Rolan Garosu 2018

Eto, i to se dešava! Posle 37 uzastopno osvojenih setova, što mu u “Rolan Garos godinama” dođe celih 3 – Rafael Nadal je “poklekao” i dozvolio Dijegu Švarcmanu da se “okuraži” i poveruje da je ostvariva i najveća moguća senzacija – poput one dve koje su ovde, u poslednjih 11 godina, izveli samo Vavrinka i Đoković.

Set zaostatka, pa još i brejk u drugom setu za prkosnog “Gaučosa” – da li je to bio povod Rafaelu Nadalu da se zabrine za svoju sudbinu već u četvrtfinalu turnira na kome je ponosno zabeležio svoju rekordnu “decimu” - interesovalo nas je po završetku danas nastavljenog meča, skoro rutinski dobijenog u preostala tri seta od strane “bika iz Manakora” (4-6, 6-3, 6-2, 6-2).

Preporučujemo

Kao ilustracija kroz poređenje statistike Rafine pobede nad Dijegom u 4 seta – i Novakovog poraza od Marka u isto toliko, Nadal je ostvario 34 vinera, i zabeležio 27 iznuđenih i 46 neiznuđenih grešaka. Kod Novaka, bilo je 38 vinera, ali čak 45 iznuđenih grešaka i 41 neiznuđenih. Švarcman je zabeležio 37 vinera, ali 39 iznuđenih i čak 64 neiznuđene greške, dok je Čekinato, u pobedu protiv Novaka, “založio” 54 vinera, 64 iznuđenih i 41 neiznuđene greške.

Ovi podaci nam ukazuju na sledeće: 64 neiznuđenje greške kod Švarcmana odaju breme psihološkog pritiska igranja protiv Nadala – i to posle Špančevog povratka u meč posle gubljenja prvog seta i brejka zaostatka; drugim rečima, Dijego više nije mogao da odgovori na intenzitet Rafine igre i “sam sebe je eliminisao” u najvećoj meri.

Odigravši meč u 4 seta koji je odlučen u taj brejku sa 13-11 za pobednika, statistika jedino može da kaže da su u pitanju bile nijanse koje su u meču Čekinata i Đokovića odlučile pobednika – ali je zanimljivo videti tačno – koje?

Novak i Marko su imali isti broj neiznuđenih grešaka, ali je odnos iznuđenih grešaka i vinera ukazao na to da je Čekinato bio preduzimljiviji i odvažniji tada kada je to najviše trebalo, neretko i na sopstvenu štetu, i uz činjenicu da je bukvalno prepustio treći set protiviku (što je Novaku donekle poboljšalo statistiku). I ako se šta moglo jasno kritikovati u Novakovoj igri na Rolan Garosu, to je bila izvesna pasivnost, nedostatak preduzimljivosti da se – promenom pravca udarca – uspostavi prednosti i dominacija u razmenama, predvidiva igra – najčešće bekhend diagonalama, i preveliki broj grešaka – uz potpuno neshvatljiv broj (neuspešno) odigranih dropova.

Pitanje kondicije, fizičkog stanja – svakako? Pitanje psihološke stabilnosti – da, takođe. Promene u igri nisu bile pravovremene – kako bi mogao da iskoristi trenutni energetski, fizički i psihiči potencijal i rezerve da bi to dalo željene rezultate do kraja meča, do pobede. A kada je uspevao da promeni stvari u igri – Novak nije bio konsistentan u tom smislu, i povratak Čekinata u četvrti set i konačni poraz su došli kao očekivana posledica toga.

A kako na te i slične aspekte u svojoj igri i odnosu prema njoj gleda Rafael Nadal?

U odgovoru Telegrafu na pitanje – da li na njega ikako utiče činjenica da je očekivano da protivnici osećaju jednu vrstu psihološkog pritiska ulazeći u meč protiv njega, Nadal nam odgovara:

- Iskreno, ne osećam uticaj toga. Ja se nosim sa tim stvarima tokom moje cele karijere. Možda ovo i nije najrelevantniji momenat za to pitanje – već period od pre 6-7 godina, kada sam sa više intenziteta doživljavao takve stvari. Danas, čini mi se da je to postalo uobičajena pojava. Kad to kažem, ne smatram da predstavlja faktor koji može da me iznenadi, poremeti – već nešto sa čim sam naučio i navikao da se nosim. Ma koliko bilo delikatne prirode, ako se gleda sa strane.

- Svakako bi moglo da se kaže da se sa time nosim tako što ga, u jednu ruku, ne priznajem – a time, verovatno, ni ne osećam. Ne vidim sebe ni na koji način iznad svojih protivnika, i pošto se na taj način ne poredim sa njima, onda mi to i ne stvara negativne posledice.

- Jedino što uistinu činim povodom svega ovoga je – ono što radim na terenu, i to mi pruža pravu ravnotežu i stavlja u željenu poziciju: svestan sam da je svaki, ama baš svaki meč – težak, i da je jednako moguće izgubiti ga, kao i pobediti. To je istina koju bavljenje sportom nosi, a jedino u šta mogu da se uzdam je da, ako budem igrao svoj najbolji tenis, onda uvek postoji dobra šansa da ću pobediti - odgovorio je Nadal na pitanje Telegrafa.

Nekoliko zanimljvih odgovora se fino nadovezalo na odgovor koji je dao nama. Na pitanje da li mu je pomogla kiša, promena vremena (bilo je sunčano u Parizu), to što je protivnik bio izuzetno stegnut – Rafa se šali:

- Pa nije moguće da mi je “sve živo” pomoglo, zar ne? Juče sam igrao veoma povučeno, bio sam previše daleko od osnovne linije, nisam “otvarao” teren… Sa druge strane, Dijego je više hvatao loptu u penjanju, bivao agresivniji, i preuzimao kontrolu nad tokom poena prečesto da bih mogao da se izborim za šansu da ostvarim bolji rezultat.

- Bio je ovo važan meč, zato što ste na korak do cilja – ili ispadanja, tako blizu njega. Normalno je da u ovakvim situacijama ponekad igrate bolje, a ponekad vam se desi da ste – nervozni. I ja sam živ čovek, zar ne? - konstatuje Nadal, i nastavlja:

- Prvo, ja ne osećam nikavu obavezu da moram da pobedim. Drugo, ako ne osećate nikakav pritisak pre ovakvih mečeva, onda ne volite ovaj sport. A ako je već tako, onda bi bilo bolje da ste kod kuće i bavite se nečim drugim. I to je to. Pritisak je svakodnevi deo sporta, i ako ga osećam u polufinalu, budite sigurni da ga osećam i u bilo kom drugom meču, tokom cele godine.

Nadal, po sopstvenom kazivanju, ne mrzi to stanje:

- Rolan Garos je izuzetno važan turnir za mene, i posle toliko godina i uspeha. I ako osećam pritisak, mislim da mi to prija i da je dobro za mene. Ako ste u stanju da ga kontrolišete, da usmerite adrenalin na pravi način, onda vam se to može vratiti kao nešto korisno i pozitivno. Mislim da bih upravo tome mogao da najviše zahvalim u pogledu promena nastalih u mojoj igri od juče: Gubio sam, nisam se dobro osećao u igri, gubio sam, ali sam onda uspeo da iskoristim efekat pritiska i motivišem se na mnogo bolji pristup igri. Ako juče nisam sebi stvarao izbor, danas jesam. Ako sam dozvolio juče da protivnik dominira i nameće svoj ritam, danas je došao red na mene. Osetio sam sreću zbog ovih promena, veliko rasterećenje – i to se odslikalo na rezultatu.

- Spoljni faktor ne može uvek biti isključivo objašnjenje za ono što se dešava sa vama na terenu, bilo to pozitivno ili negativno. Jedini pravi uzrok leži, u vama samima. Prave promene se ne dešavaju na nebu, već u vama. Tačno je, kiša može da padne, privremeno obustavi meč, i to je stvarnost, ali, ono što se zaista promenilo je bio način na koji sam se postavio u njegovom daljem toku… -  ističe važnost “unutrašnje slike” impozantni Nadal.

Na kratku opasku da su neka ispitivanja pokazala da Kristijano Ronaldo, inače njegov vršnjak, ima telo 23-godišnjaka, Rafa se šali na svoj račun:

- Da, a moje telo je verovatno bliže četrdesetogodišnjaku. No, to me ne brine, niti mislim previše o tome. Tu sam da igram tenis, zadovoljan sam njime, i na kraju krajeva, smatram da nije moguće odrediti “pravi broj godina” vašeg tela. Telo se menja, a ja se u skladu sa tim adaptiram najbolje što mogu, i trudim se da napredujem. A ako je takvo stanje kod Kristijana – super, srećan sam zbog toga!”

Kada se ove izjave sublimiraju – koje jasno odišu velikim samopouzdanjem, ali i poznavanjem sebe i svog trenutnog psihofizičkog stanja, možda je lakše razumeti ono što piše “između redova” u svim izveštajima i izjavama o nastupu Novaka Đokovića na Rolan Garosu, ali i poslednjih meseci.

Iako je on morao nekoliko puta da se bori sa raznim nedaćama koje nosi proces povratka posle povrede, Nadal je imao kontinuitet i u tom smislu. Uprkos češćim problemima ovog tipa, njegov rang nikada nije pao ispod 10. mesta – dok je Novak, tek prvi put u karijeri suočen sa dužim odsustvom, znatno manje uspešno “upravljao” tim procesom, i ostavio previše “nerešenih” problema koji su, sada je jasno, delovali negativno - “svaki iz svog ugla”.

Ako se kod Nadala, i na trenutnom vrhuncu i nekadašnjim nedaćama, očitava “integrisan” pristup takmičarskoj i sportskoj filozofiji i praktičnom delovanju u dobrim ili lošim momentima ili periodima, kod Novaka se to – u već dužem vremenskom periodu, nije (još uvek) desilo. Iako u njihovim životima “tenis nije sve”, on je svakako ujedno i “filter” za sve ostale stvari kojima se bave, vrhunski odraz uspeha njihove ličnosti, i – dok god se budu bavili profesionalno ovim sportom – oblast njihovog najvažnijeg ostvarenja.

Ma koliko je nemoguće zanemariti činjenicu da je Rafael Nadal – “samo živ čovek” sa početka ovog teksta, ujedno i “savremena sportska korporacija”. Isto tako - potpuno je jasno da je za njega – tvorca i jedinog razloga što sve to kao takvo danas (sutra, i ko zna još koliko dugo) postoji – najvažnije ono što je za svakog sportistu – osnovno: zdravlje, motivi, strast, želja za napretkom, nepokolebljivi pobednički duh.

To su vrednosti pred kojima svaki sportista traži i nalazi svoju meru – i samosvest – bez obzira na ono što je do sada uradio, i šta se smatra mogućim da bude ostvareno u budućnosti. Bez pravog odnosa prema tome, sve biva mnogo neizvesnije – a implikacije toga su – ponekad preširoke. “Živ čovek “– svašta može podneti, ali je pitanje – šta može uraditi da bi stvari bile drugačije i podnošenje nedaća zamenilo stvaralaštvo, sreća, uspeh…

Na ovakvo trenutno stanje – Novak Đoković teško može pristati. Da li je potrebno pružiti odgovore na mnogo više pitanja od onih koja su mu neuspešno postavljena na poslednjoj konferenciji za medije na Rolan Garosu 2018. – ili je potrebno zapravo odrediti – i odgovoriti na samo jedno, zavisi od stava prema konačnom cilju.

VIDEO: Novak se posvađao sa novinarima posle poraza u Parizu

(Vuk Brajović)