Šta dalje? Novakov poraz ne otvara nove teme ali, šta se dešava sa postojećima?

Nažalost, nismo videli pravi pomak

Poraz protiv Kajla Edmunda u drugom kolu drugog Mastersa aktuelne sezone na šljaci nije predstavio nove teme niti novo poglavlje u sagi o povratku Novaka Đokovića na željeni takmičarski nivo i poziciju da ponovo postiže rezultate na koje je godinama navikavao svoje poklonike u Srbiji i širom sveta. Razumevanje, strpljenje ili razočarenje? Ostaju tri glavna aspekta odnosa publike sa Novakom i posle ovog turnira. Ali, po svemu sudeći bez previše uticaja na, barem kratkoročne, odluke i poteze našeg tenisera.

>>>Đoković posle novog teškog poraza odgovorio kada planira da završi karijeru!

Preporučujemo

Za mnoge koji su pomno pratili prvi set i Novakov “govor tela”, nagoveštaj da će on pripasti Edmundu bio je i  više nego verovatan. Dozvolivši dva brejka u veoma kratkom vremenskom periodu, i to u početnoj fazi prvog seta, značilo je da Novak nije na odgovarajućem nivou stabilnosti i ukazivalo na to da mu nedostaje svežine, energije, daha i snage da bi dominirao u razmenama i vodio tok gema i seta u svoju korist.

Topao dan u Madridu podcrtao je njegove hronične probleme sa nastupima u tim vremenskim uslovima, što još više biva primetno i štetno kada je energetska “baza” vidno istanjena.

Te predispozicije vrlo brzo dovode do remećenja željenog ritma i plana igre, prouzrokuju kašnjenje u svim segmentima kretanja i postavljanja igrača za udarac, i rezultiraju u greškama i improvizacijama u odigravanju poena. Drugim rečima, igrač se oseća “kao stranac” na terenu, i nemoćan je da se odupre protivniku. Shodno tome, više i bolje od tri osvojena gema u prvom setu se i nije moglo.

Obrt u drugom setu koji je doveo do izjednačenja mogao je trenutno da predstavlja pozitivno iznenađenje u rezultatskom smislu, donekle potpomognuto začuđujućim padom koncentracije i kontinuiteta kod Britanca, koji se može objasniti i nizom njegovih nešto slabijih nastupa u ovom periodu sezone. Kajl je Novaku pokazao “veliki poklon” i očistio mu put do njega, a to je nešto što bi u slučaju da se radi o Đokoviću pre 2016. godine sigurno bilo “fatalno” za darežljivog protivnika. Podstaknut ovakvim razvojem događaja, Đoković uspostavlja ritam, sekvence igre podsećaju na veoma obećavajući nastup protiv Nišikorija, i rezultatska ravnoteža je ostvarena, 6:2 za Novaka. Ali, ono što kod “ovakvog” Đokovića nije predvidivo je, da li će imati snage da, čak i ovakav lak i lep, poklon “iznese iz radnje i ponese kući”, što, nažalost, dalji tok ovog meča i potvrđuje.

Pobediti Nišikorija u dva seta je “poznata teritorija” za Đokovića, skoro i shema, čemu u prilog ide i skor od 11-0 u direktnim mečevima. Iako je odigrao sjajno u Monte Karlu, “povratnik” Kei deli istu muku sa Novakom, nedostatak konsistentnosti, stabilnosti i pobedničke rutine, što je usko povezano sa nedostatkom energije i koncentracije u važnim trenucima i delovima meča ili njenim nerezonskim trošenjem.

Odigrati meč koji je, na neki način, već “odigran” u glavama njegovih aktera (Nišikori) je potpuno drugačija stvar i odvija se u drugačijim okolnostima nego meč protiv mladog igrača koji ima posebne motive za dokazivanje, neiscrpnu energiju da se u njemu bori i vrati posle grešaka i, zbog svega toga, i određenu naklonost publike. Uprkos tome što bi dobitak drugog seta mogao da predstavlja zamajac za nastavak Novakove efikasne igre i određenu psihološku prednost, to bi bilo potpuno beznačajno ako on ne bi bio u stanju da konvertuje te bitne pozitivne aspekte u rani brejk u trećem setu, barem do “karmičkog” sedmog gema.

Nažalost, ovoga puta je Edmund bio taj koji je imao snage i volje da kreira takav pozitivan niz, povrati nadmoćni stav na terenu i poprilično rutinerski za igrača njegovog ranga i referenci privede meč kraju u svoju korist. Nebitno je da li je, na taj način, Edmund realizovao u potpunosti “plan meča” po kome je bilo ključno dobiti prvi set, sačuvati snagu u drugom setu i onda iskoristiti očekivan Novakov energetski pad zarad ostvarenja konačne pobede. Ono što je problem je to što Novak nema “goriva” koje bi, u trenucima takvih izazova i razvoja zbivanja na terenu, ubacio u svoj “motor” i odvezao se kući, pevajući. Umesto pesme, slušamo objašnjenja na konferencijama za medije, skoro tipizirana, a za neke, bolno rezignirajuća.

“Nole – I love his game!” bio je slogan koji je krasio majice ponosnih vlasnika tog artikla iz Đokovićevog “fen-šopa” tokom zlatnih godina. Da Novak ima osećaj za igru, to se jasno moglo prepoznati u mečevima protiv Lajovića, Ćorića i Nišikorija. Da je Novak daleko od svoje igre, bilo je sasvim “čitko” protiv Tima, Kližana i danas, protiv Edmunda. Glavni faktor koji ova dva polarizovana opisa stanja njegovih nastupa može da približi u pozitivan rezultatski niz, bilo da se radi o vodećim igračima ili onima koji su manje trofejni, je fizička pripremljenost i energija.

Đokoviću je potrebno da raspolaže sa oba da bi mogao da uđe u niz pobeda na jednom turniru, za početak, bez obzira na to da li su one ostvarene protiv asova (što je prizivao u Monte Karlu) ili igrača nižeg ranga jer je danas potrebno biti na vrhunskom nivou da bi se, i pojedinačno i u nizu, ovakvi igrači pobeđivali. U tom smislu, pobede u prvim kolima turnira bi trebalo da što pre postanu dobar uvod u nove izazove, za koje treba imati snage u svim izazovnim momentima koji se budu dešavali.

Novakova igra, veoma zahtevna i ni približno tečna kao, na primer, Federerova, se bazirala na kombinaciji impresivnog voljnog momenta, fizičkom zdravlju i pripremljenosti, što mu je omogućavalo da nametne plan i tok igre, i, pre svega, izuzetnu defanzivu i riterne, kojima bi remetio samopouzdanje i energetsku ravnotežu protivnicima. Bez tih osnovnih atributa i prednosti, opravdano je strahovati da će se porazi poput ovog protiv Edmunda, isuviše često ponavljati da bi čak i Novak “uživao” u njegovom sportu, u takmičarskom formatu.

Vratiti snagu, energiju i, izvedeno iz toga, takmičarsku volju  je zadatak bez premca za ostvarenje teniske misije Novaka Đokovića, i to je jedina istina kojom bi on i njegov verni tim trebao da se vodi u narednim mesecima. Bez puno nebitne priče, romansiranih izjava, razjašnjenja i objašnjenja, već kvalitetnog i mukotrpnog rada, građenja energetske osnove, fizičke snage i pobedničkog stave i vizije.

Prosto, ali vraški teško za ostvariti. U tome je izazov, i to je stvarnost u kojoj Novak Đoković sada treba da živi i radi, ako je povratak na šampionske staze, pravi cilj!

U suprotnom, novi i poslednji slogani na spomenutim majcama Novakovih obožavatelja će glasiti :”Novak, I MISS his game!” A, onda, sve ovo biva nevažno, barem na način koji je bio bitan i Novaku, i njegovom timu, i njegovoj publici.

VIDEO: Kako je Novak izgubio u Madridu

(Vuk Brajović)