Lejver Kup ili IPTL – ili nešto treće što treba da “probudi” tenis: Organizatori u Pragu prepisivali od Lige šampiona (FOTO)

Osnovna grafika koja odslikava prestižnost ovog događaja izgleda “već viđeno”

Prag, jedan od najlepših gradova u Evropi, sa najstarijim očuvanim gradskim jezgrom – poznat je po brojnim kuluturnim zdanjima i znamenju koje odslikavaju njegovu bogatu istoriju.

Specijalno za Telegraf iz Praga, Vuk Brajović

Preporučujemo

Kao takav, on uvek predstavlja veoma inspirativnu postavku za priređivanje raznih događaja i programa iz svetskog produkcijskog repertoara – bilo da se radi o filmu ili stvarnosti. Ipak, za one koji poznaju i “mračnu stranu” grada na Vltavi ne mogu da se otrgnu utisku da je izbor dominantne boje u ambijentu O2 arene u kome se održava premijerno izdanje Lejver Kupa “povukao” na predanje da je Prag nezvanični centar crne magije Evrope. Jer, uprkos svom poštovanju savremene minimalističke estetike – skoro da nema posetioca mečeva Tima sveta i Tima Evrope koga prizor antracit crne osnove teniskog terena nije barem malo zbunio.

Osnovna grafika koja odslikava prestižnost ovog događaja izgleda “već viđeno”; pogađate, font je skoro isti kao onaj koji se koristi u predstavljanju Finala UEFA Lige šampiona - a promotivna vizuelna rešenja – pa čak i sam trofej nazvan po australijskom teniskom asu koji je već dobio i poštansku markicu sa svojim likom od predusretljivih i fasciniranih domaćina – takođe neodoljivo podsećaju na “ušatog starijeg brata” koji je Serhio Ramos po drugi put uzastopce podigao u Kardifu maja ove godine. Istina, u tenisu nema toliko para kao u fudbalu – ali ovoj evidentnoj sličnosti u pojavnim odlikama organizatori kao da žele da kažu da ni oni puno ne zaostaju…

Predstavljen 2 godine posle prvog sličnog poduhvata u “mešanom partnerstvu” privatnog kapitala, medija i međunarodnih teniskih institucija – azijskoj IPTL (International Premier Tennis League) ligi – Lejver kup podcrtava stav da on “nije tu samo zbog zabave miliona”, već – kao što je misaoni creator i suvlasnik Rodžer Federer više puta ponovio – “da bi se odala počast istoriji tenisa i njegovi velikani ponovo uključili u savremene teniske tokove – rame uz rame sa asovima današnjice i onih koji će ih naslediti”.

Ipak, jasno je da takvi koncepti imaju za cilj (iz prikrajka, barem) da se događaj približi i učini atraktivnim i teniskim nostalgičarima starijeg doba u publici – koji u njihovo zlatno vreme nisu ni mogli da sanjaju da u nekim delovima sveta vide asove poput Borga i Mekenroa uživo.

Danas su i oni tu – ali – iskreno, izgledaju malo umorno i bez toliko najavljivane energije – izdvojeni na igračkoj klupi kao neki Dejvis Kup selektori koji to možda i nikada nisu želeli da budu. U tom smislu, scenska postavka glavnih aktera azijske lige svakako izgleda interesantnije i zanimljivije za publiku – jer kapiteni sede sa igračima, redovno se šale, zezaju, navijaju i ponekad ubace plišanu maskotu tima kao džokera za određeni prelomni poen. Azijsko šarenilo protiv Evroatlantskog crnila – izaberite sami.

Još jedna stvar koja “bode oči” iole malo verziranom posmatraču teniskih događaja je tzv. “klupa” timova Sveta i Evrope – koja je sve samo ne to.

Zapravo, kožna garniture “u ge”, postavljena na izdignutoj platformi iza sedišta igrača koji nastupaju više liči na postavku u aerodromskim VIP salonima – ili, ako baš morate – separe u istočnoevropskoj diskoteci osamdesetih godina. Svesni da ih obližnji kamerman snima skoro nonstop – članovi timova se svojski trude da manifestuju spontanost – razmenom osmeha, tapšanja i bodrenja svojih timskih drugova na terenu, ali to – u izvedbi i inače dosta ukočenih teniskih asova – izgleda sve samo ne spontano.

Tu i tamo – kada se najavi čelendž na neku procenu linijskih sudija – timovi “kao” ustanu, pa se malo prepucavaju iz lože u ložu, i samo im još fali to da jedni drugima pošalju piće. Opet- potpuno nepotrebno i loše osmišljeno predstavljanje “timske kompaktnosti i duha” pored terena; jer – ako tenis u većoj meri i nije “šoumenski” sport, onda ga i ne treba “budžiti” da to bude. Još jednom – IPTL osvaja bodove protiv Lejver kupa, jer tu bukvalno svi igrači iskaču na teren sa duge klupe zajedno u pauzi između gemova, zajedno bodre i savetuju člana svog tima kako da igra za pobedu – i pritom se sjajno zezaju pred očima prisutne i televizijske publike.

Iako je više nego pohvalno to što je O2 arena dupke puna – potvrda da su organizatori dobro izabrali Prag i Češku kao tradicionalno tenisu izuzetno posvećene domaćine premijernog izdanja ovog transkontinentalnog kupa, zvuci i boje koje prate IPTL tokom gemova (zvonki ton koji odbrojava preostale sekunde da igrač odservira) i između njih u Pragu vidno nedostaju.

Osim ako nisu možda zaštićeni nekim patentom za intelektualnu svojinu – baš je šteta što ih i ovde nema, jer predstavljaju veoma prost i tako efektan “fazon” da se podigne uzbuđenje pred odigravanje poena na terenu, timskoj klupi i publici.

Ono što su organizatori Lejver kupa naučili od retkih grešaka kolega iz Azije je – da ovaj događaj valja raditi jednom godišnje – u jednom gradu. Jer, otužno je izgledao prizor na jedevite jade skupljenih 350 gledalaca u impozantnoj dvorani Akvatičkog centra (da, Akvatičkog !?) u Dubaiu – i to na završnom takmičenju IPTL turneje i dodeli trofeja i nagrada koja je usledila – kao kruna turneje po vodećim gradovima najmnogoljudnijeg kontinenta.

Možda je zato budućnost IPTLa i dovedena u pitanje – ili se barem o njoj toliko ne priča kao u 2015 i 2016 – što bi svakako bila šteta za sve koji su zavoleli ovaj smeli teniski zabavno-takmičarski format. Prodaja TV prava negativni efekat takvih nedostataka u dobroj meri umanji – ali je osećaj koji publika nosi sa sobom nešto što se godinama posle teško može ispraviti ili nadoknaditi.

Možda zato “Fed i kompanija” ne žele ništa da rizikuju, i – uz hladno-otmeni imidž koji prati ovog vanserijskog sportskog asa kroz karijeru, i koji je pretio da učini vrhunski tenis potpuno monotonim do pojave Nadala i naročito Đokovića – postavljaju veoma odmerene produkcijske standarde sportskog događaja za koji insistiraju da će nuditi “pregršt uzbuđenja i pravi takmičarski duh”. Ipak, teško da će svetskoj teniskoj publici uspeti da “prodaju” ovu priču – barem kada je ovo premijerno izdanje Lejver kupa u pitanju – jer, jednostavno, to nije utisak koji se stiče sa tribina O2 arene.

Iako je Kirijos izgleda provalio stvar sa nedostatkom živosti i krajem meča Zverev – Šapovalov “poveo klupu” u seriju ničim izazvanih sklekova – teško je poverovati da će im se u tome pridružiti Borg i Mekenro. A da li je to zabava, uzbuđenje i “revolucionarni duh” koji savremena teniska publika – ili ona koja se traži kroz organizaciju ovakvih događaja – inspiriše i očekuje – pitanje je koje lebdi nad kompletnom teniskom scenom kakvu smo je do sada poznavali.

(Telegraf.rs)