Mišo, ne bojim se

Na kraju se čini da je pobedilo ono što je prekopotrebno u odnosu na ono što ima vremena.

Treš zabavna muzika sa diskutabilnim tekstovima mi je rana. To je utvara koja mi opseda misli u veoma ozbiljnim situacijama. Pretežno mi dođe na um neka opskurna numera u momentima priče sa administrativnim radnicama banaka i pošti, na brifing sastancima i ostalim formalnim događajima. Mozak sam bira pesmu i primenjuje, iako sam čovek sa mračne strane metala i "andergraund" hip-hopa. Bombardovanje trešom je svakodnevnica, nekonzumenti sporadično trpe i nehotice upijaju.

Imao sam iskonsku potrebu da objasnim naslov i primarnu misao, poveznica između poznatog dela istaknute umetnice i moje misli nakon susreta Kecmanovića i Đokovića morala je biti raspertlana.

Preporučujemo

Kecmanović je zvezda u prodoru, mnogi teniski stručnjaci su mu davali prednost u susretu sa Novakom, imajući u vidu sve okolnosti ove sezone. Miša je u Beograd došao ozbiljno naoštren, iza sebe je imao četvrto kolo Australijan Opena, te četvrtfinala Rija, Indijan Velsa i Majamija. Činilo se da može i dalje da se progura na američkoj turneji, pa ga je to uzelo za jednog od favorita na Serbia Openu.

Odveo ga je žreb Novaka - Novaka kojem se čitava dosadašnja sezona svela na tri meča u Dubaiju i jedan u Monte Karlu. Nervozan uoči treninga, ali i za njegovog trajanja, očigledno je bilo da mu je potreban niz mečeva da upali kamin. Dobio je ono što je želeo, hodao po tankoj žici. Dobio je dva jaka duela, odgurao kamen uz dosta znoja i prijavio se za Sizifov posao.

Realno posmatrano, ne bi bilo nezasluženo i da ga je Laslo Đere isprva pobedio, a isto važi i za Kecmanovića.

Videli smo dva izvrsna meča, ali se čini da su sve tri (četiri) strane dobile ponešto iz skoro šest sati performansa. Đere je dokazao da je u formi, Kecmanović je dokazao da pripada svetskom vrhu, publika je dobila spektakl u svojoj kući, a Đoković je dobio minute pod zvanično upaljenim reflektorima.

"'Ajmo naši" - jedan gospodin starog kova je stalo dovikivao u trećem setu. Tako sam se i ja osećao, ne samo zbog novinarske objektivnosti, već zbog zova želuca i pravednosti. Ili Novakova kurbla ili Mišino basnoslovno ubrzanje.

Na kraju se čini da je pobedilo ono što je prekopotrebno u odnosu na ono što ima vremena.

Ono što ima vremena je Kecmanovićev dalji proboj. Nema razloga da sada stane, ovaj srpski derbi bi trebalo da mu imponuje. Trebalo bi da ga hrabri činjenica da su na tribinama bila pomešanja osećanja, da su svi bili svesni da sada imamo dva aduta koja, spletom okolnosti, moraju jedan na drugog u svom domu. 

Miša je sve prisutne uverio da ide dalje, da neće loptica mnogo puta preskočiti mrežu pre nego što postane Top 20 igrač.

Nema potrebe da se bojimo, ovakav nalet se ne zaustavlja lako. Možda je bilo preče da se iskustvo vrati na autoput u punoj brzini nego da mladost sa magistrale krene na isti. Postoji još mnogo uključenja sa magistrale.

Publika je dobila ono što je tražila, a neko je morao da ode dalje. U tenisu remija nema.

Isto važi i za Đerea. Možda neko pojedinačno gubi, ali srpski tenis i te kako dobija. 

E, da...

Izvesna umetnica se bojala iz drugih razloga za nekog Mišu, a mi baš ne moramo za ovog našeg.

Vreme njegovo je već došlo.

(Telegraf.rs)