Navijačke priče iz Kalinjingrada: Kako su Ruskinje ''navlačile'' Srbe i zašto me grad podseća na čuveni skeč sa grtalicom u Kanadi?

Telegraf se polako odjavljuje iz Kalinjingrada, a sledeća stanica je Moskva. Nadamo se ne i poslednja.

Prva faza Svetskog prvenstva se polako bliži kraju! Fudbalska reprezentacija Srbije ima da odigra još jedan meč u grupi E, a ukoliko u Moskvi pobede Brazil, Orlovi će se plasirati dalje. I nerešen rezultat igra u neku ruku, ali ovo nije tekst o mogućim kombinacijama.

Ovo je tekst kojim ću pokušati da vam dočaram ovih nekoliko dana koje sam proveo u Kalinjingradu, mestu gde je Srbija igrala protiv Švajcarske. I izgubila, nažalost. Orlovi su, takođe, celo vreme bili vezani za ovaj grad, pošto im je baza bila nekih 40+ kilometara odavde - u Svetlogorsku.

Preporučujemo

Ako ste čitali moje putešestvije po Samari, onda vrlo dobro znate kakvih problema sam imao na početku svog dolaksa u Rusiju. To se najviše odnosilo na prvi dan i mučenje prilikom pronalaska hotela.

Sve dok mi iz Beograda nije poslata ''preporučena pošiljka'' sa porukom - Ne brukaj se i oflajn gugl mapu! Iskren da budem, nisam ni znao da ta aplikacija može da radi bez interneta. Šta očekivati od momka kom je radio prijemnik najdraži ''mehanizam''? Ali, polako. Čovek se uči dok je živ...

Elem, imao sam i tu sreću da tokom leta iz Samare (preko Moskve) do Kalinjingrada naletim na sjajnu ekipu ljudi koji su krenuli da bodre Orlove. Kumovi Dragan i Mladen iz Nemačke i Miki i Nenad koji su preleteli Atlantik.

Poslednja dvojica su bila u istom hotelu kao i ja tako da su bili ''sponzori'' moje vožnje do grada. Obojica su poreklom iz Bosne. Miki trenutno živi u Kanadi, a Nenad u SAD.

S njima sam najčešće i provodio vreme u Kalinjingradu kada nisam imao poslovne obaveze.  S obzirom na to da sam bio u gradu, svaki dan sam putovao tih 40 i kusur kilometara do baze Orlova. Put će mi definitivno ostati u lepšom sećanju. Išao sam tamo međugradskim autobusom, a sva ona sela su me podsećala na rodni kraj i Republiku Srpsku.

Svetlogorsk je, s druge strane, Zlatibor na moru. Čim sam kročio ''gore'', prokomentarisao sam kolegama - Ljudi, pa ovo je Zlatibor! Samo što je Svetlogorsk imao plažu i more...Orlovi su definitivno pogodili kada su odlučili da im tu bude baza.

Već prvog dana u Kalinjingradu, upoznao sam čari noćnog života. Sa pomenutom ekipom iz aviona družio sam se u Fan zoni, a kada smo istu zatvorili, morali smo da tražimo novu bazu. Te večeri su nam se priključili i momci iz Novog Sada i imao sam osećaj kao da sam u Srbiji.

Čak su i srpske pesme bile na repertoaru te noći, nedugo pošto smo ''zatvorili'' i jedan kafić. Od jedne Ruskinje dobili smo zvučnik povezan blututom i ''žurka'' je mogla da počne.

Dan kasnije, Kalinjingrad je sve više i više ličio na Srbiju. Navijači našeg nacionalnog tima polako su zauzimali grad, a na svakom koraku su nailazili na sjajno rusko gostoprimstvo. Potpuni ugođaj donekle su kvarili taksisti koji su imali čelične živce kada je u pitanju cenkanje.

Koliko su bili voljni da prevare čoveka govori i to da smo do 500 rublji za vožnju u jednom pravcu stigli do toga da me za istu cenu voze u hotel, čekaju 10 minuta da se istuširam i presvučem, a zatim vrate nazad. Čak su i u toj transakciji bili dobri...

Tu noć pred utakmicu, Srbi su vodili glavnu reč na ulicama Kalinjingrada. Nisam ih ''ispratio'' s obzirom na to da su Orlovi imali kasnu konferenciju i trening, ali sam sutradan uživao u njihovim navijačkim pričama.

Pogotovo što je atmsofera ključala od ranog jutra i Srbi su se već posle prve kafe prebacili na pivo i pesmu. Tu upoznaš svakojake ljude i razmeniš nekoliko reči s njima. Prilikom te razmene, slatko sma se nasmejao na ''ispovest'' dvojice momaka iz Republike Srpske, odnosno onoga šta im se desilo prošle noći.

Imena i mesto odakle su , naravno, neću namerno otkrivati kako im ne bih napravio problem.

- Zemo, sinoć smo pravo naje*bali. Izađemo u taj neki njihov klub i ribe ti same prilaze. Ja napokon pomislih da sam neka faca i uspem da je nagovorim da krene do mene. Kada smo ''odradili'' posao, ona meni kaže  da platim 4.000 rublji. Neće da ide kući dok joj ne platim. Ja nisam hteo, ali ovaj moj jaran je upravo ušao u stan i samo je hteo da ode kako bi na miru spavali. Ne bih joj dao dve marke da sam ranije znao o čemu se radi - jadao se, istovremeno i smejao, dok je ispijao pivo.

Nekoliko trenutaka kasnije, naleteo sam i na momke iz Banjaluke. Došsli su kolima. Njih petorica - samo jedan vozi!

- Šta da radim kada ostali tek uče da voze - rekao je u šali i priznao da je put naporan.

Pogledajte korteo srpskih navijača u Kalinjingradu:

Sjajnu atmosferu srpskih navijača pokvario je gol Đerdana Šaćirija u 90. minutu. Iako su ponovo zaposeli grad, nema sumnje da bi se trijumf proslavio na način kako to i dolikuje. Meni nije bilo do druženja.

Ako sam nekako emotivno i preživeo sve šta se dešavalo na Baltik Areni, ''slomio'' me je izgled srpskih fudbalera po izlasku iz svlačionice. Najpre Tadić, zatim i Milivojević i Stojković. Bili su utučeni, praktično na ivici suza... A i kiša koja je padala te noći usmerila me je direktno u hotel.

Kiša je u Kalinjingradu kao ''sneg u Kanadi'' iz dobro poznatog skeča o grtalici. U stanju je da pada čitav dan u intervalima po 10-15 minuta. Neverovatno je da sam za 45 minuta vožnje taksijem čak tri puta ''ušao'' u pljusak i potom nalatao na sunčane intervale.

Kiša je definitivno jedna od stvari po kojima ću pamtiti Kalinjingrad. Gostoprimstvo domaćina takođe, ali i druženje sa momcima koje sam već pominjao u tekstu. Imao sam tu sreću da su Miki i nenad ostali dan duže od ostalih tako da smo u subotu veče mogli na miru da prodiskutujemo uzroke poraza.

Ja sam svoje već napisao u subotu ujutru, u opširnoj analizi, a njih dvojica su se praktično složila sa većinom mojih rečenica. Otkrili su mi i čari Kalinjingrada koje nisam stigao da ''probam''. S obzirom na to da su imali dosta vremena i da su došli samo na utakmicu, obilazili su muzeje, crkve, rstorane domaće kuhinje...

Bili su u Samari. Otišli su i u Moskvu gde ih već čeka ''poznata'' ekipa. Svi se nadaju da će i posle Moskve produžiti svoj boravak u Rusiji i da će Orlovi napraviti čudo protiv Brazila.

Ja ću, takođe, biti u Moskvi i unapred se radujem tome. S jedne strane i zbog činjenice da ću ponovo videti ove drage ljude i imati jednu više zajedničku uspomenu s njima.

U šali su već rekli da su tu da ''uskoče'' ako se izgubim po dolasku tamo. Valjda neću - sada imam tu gugl mapu.

(Specijalni izveštač Telegrafa iz Rusije, Mario Marić)