Japanci imaju pakleni stogodišnji plan: 1992. su pokrenuli mašinu sa ciljem da 2092. postanu prvaci sveta u fudbalu
Na svetu verovatno ne postoji nijedna druga nacija osim Japanaca koja je u stanju da planira i deluje ovoliko dugoročno, niti da bude toliko ambiciozna: kada je Operacija „Mundijal“ pokrenuta, njihov fudbal je bio na najnižim mogućim granama, sa reprezentacijom koje nigde nije bilo i amaterskim domaćim prvenstvom
Nakon što su uspeli da pobede favorizovane Kolumbijce, četvrtfinaliste sa prethodnog Mundijala koji u svojim redovima imaju takve zvezde kao što su Hamez Rodrigez, Kvadrado i Falkao, Japancima se ona 1991. godina, kada je njihov fudbal bio na najnižim mogućim granama, sada svakako čini kao davna prošlost: sa amaterskom prvom ligom i reprezentativnim fudbalom koji gotovo da nije postojao, Fudbalskom savezu Japana bilo je kristalno jasno da se nešto mora promeniti.
Već naredne godine osnovana je profesionalna Džej-liga („J.League“) sa jasnom namerom da postane najkvalitetnije prvenstvo u Aziji, prvenstvo uspešno i samoodrživo, ponos nacije, i da u roku od stotinu godina omogući nacionalnom timu da postane prvak sveta. Dobro ste čuli: Japanci, kao što se od njih i moglo očekivati, razmišljaju vek unapred, dok neki, poput nas i onih oko nas, razmišljaju uvek vek unazad.
Dvadeset i šest godina nakon osnivanja Džej-lige mogu se već sabrati utisci i govoriti o tome, da li sve ide po planu i programu, da li se Japan zbilja kreće ka svom „naučno-fantastičnom“ snu — pobede na Mundijalu. Jedna lasta ne čini proleće te stoga pobedu nad Kolumbijom više nećemo pominjati, ali postoje druge stvari o kojima se govoriti mora.
Za početak, interesovanje za fudbal u Japanu neprestano raste, dok se gledanost dva njihova najpopularnija sporta, sumo-rvanja i bejzbola, smanjuje. Pre Džej-lige, fudbal je bio na vrhuncu svoje popularnosti 1968. kada je nacionalni tim osvojio bronzu na Letnjim olimpijskim igrama, ali je interes posle toga jednostavno ispario dok je poseta na mečevima amaterskog prvenstva bila katastrofalna. Sada je, pak, sve drugačije: savremeni i veliki stadioni su prilično ispunjeni, budući da je prosečna poseta prošle sezone bila je 18.883 gledaoca po meču.
VIDEO: Podolski govori o razlogu zbog čega je došao u Džej-ligu a ne u kinesku Superligu
Nedugo nakon što je osnovana, Džej-liga, finansijski jaka usled snažne japanske ekonomije, jedne od najmoćnijih na svetu, počela je da privlači zvezde svetskog fudbala u njihovim poznim godinama, poput Zika, Dunge, našeg Piksija, Garija Linekera, i drugih, čime su standari znatno podignuti, a pritom su i Japanci mogli da počnu da uče od najboljih (naredne sezone tu će biti i Inijesta).
Već 1995. godine japanska reprezentacija skočila je 21. mesto na FIFA-inoj rang-listi (trenutno je ipak na vrlo slaboj 61. poziciji), a godinu dana kasnije odlučeno je da se njima i njihovim susedima s druge strane Korejskog moreuza, Južnoj Koreji (zvanično: Republici Koreji), dodeli organizacija Svetskog prvenstva 2002. Taj Mundijal je organizaciono bio vrlo uspešan i doveo je do gradnje većeg broja modernih stadiona, čiji se broj u međuvremenu povećao, pa ih tako danas većina prima preko 40.000 gledalaca, a čak su i oni manji doživeli preobrazbu u potpuno savremena zdanja pa Džej-liga infrastrukturno ne zaostaje mnogo za najjačim evropskim prvenstvima.
Međutim, 1997. godine Japan je pogodila velika ekonomska kriza i veliki broj klubova se našao na ivici bankrota, što je čelnicima saveza i lige pokazalo da se nešto mora promeniti u finansijskoj konstrukciji, ako misle da stogodišnjicu postojanja profesionalnog prvenstva proslave sa projektovanih stotinu klubova u ligaškom sistemu i reprezentacijom na krovu sveta.
Naime, da bi pripremili klubove za narednu ekonomsku krizu, uprava Džej-lige posavetovala ih je da zadru malo dublje u lokalnu zajednicu u kojoj deluju, da izgrade partnerske odnose sa malim i srednjim preduzećima u njoj, kao i da više sarađuju sa omladinskim školama fudbala. To, kao i osnivanje druge lige po sistemu promocije i relegacije, učinilo je svoje i povećalo ne samo kvalitet nego i stabilnost.
VIDEO: Promotivni video o Džej-ligi
U tom trenutku, prva liga imala je 16 klubova a druga 10; danas prva ima 18, druga 22, a postoji i treća sa 14, u kojoj takođe igraju i tri tima sa igračima ispod 23 godine; drugim rečima, sa 54 profesionalna kluba Japanci su nakon svega 26 godina od osnivanja Džej-lige na pola puta do ispunjenja stogodišnjeg cilja.
U AFK Ligi šampiona („Azijskoj ligi šampiona“), druga su najuspešnija nacija, posle Južne Koreje; oni imaju šest titula azijskog prvaka i tri izgubljena finala, dok njihovi susedi imaju 11 titula i šest finala (treća je Saudijska Arabija sa četiri titule i devet finala).
Što se reprezentacija tiče, od Mundijala u Francuskoj '98. (prvog na koje su se plasirali) nisu propustili nijednu svetsku smotru fudbala: tri puta su ispadali u grupi a dva puta stizali u osminu finala, što je uspeh koji bi i sada mogli da ponove. Od 1992. godine četiri puta su bili šampioni Azije (tada su uzeli prvu titulu, na svom drugom učešću), i jednom igrali finale Kupa konfederacija, kada su 2001. u Jokohami izgubili od Francuza 1-0; posebno su svet u tom takmičenju oduševili u meču grupne faze 2013. godine kada su od Italije izgubili 4-3, nakon što su vodili 2-0, prikazavši moderan i kvalitetan fudbal.
Dobra stvar za japanski nacionalni tim, kao i za njihovo domaće prvenstvo, jeste činjenica da postoji balans između broja igrača koji igraju u Evropi i onih koji igraju kod kuće. Najviše ih je u Bundeligi (gde se u dresu Borusije iz Dortmunda posebno ističe Šinđi Kagava), ali ih ima u drugim ligama „petice“ (poput Šinđija Okazakija koji brani boje Lestera, Maje Jošide u FK Sautempton te Hirokija Sakaija u FK Olimpik Marsej; nekada njihov najbolji fudbaler Keisuke Honda igrao je svojevremeno za AC Milan, a danas je u meksičkom FK Pačuka).
Svi oni koji igraju u inostranstvu, pre svega na Starom kontinentu koji je vazda bio i ostao centar fudbala, vratiće se jednoga dana sa stečenim znanjem u domovinu i preneće to na mlađe generacije, poput legendarnog Hidetošija Nakate koji je sa Romom jednom osvojio skudeto.
Imajući u vidu japansku poslovičnu metodičnost i praktičnost, to neće proći bez pozitivnih posledica, koje se mogu očekivati i od prisustva velikog broja kvalitetnih stranih igrača i trenera u njihovom šampionatu, pa čak i stranih selektora (poput Zika, Ivice Osima, Alberta Zakeronija, Havijera Agirea i Vahida Halihodžića; trenutni selektor je domaći stručnjak Akira Nišino).
U svakom slučaju, disciplinovani i odgovorni Japanci, predani i radišni, visoko organizovani i pametni, uspostavili su model razvoja koji se može uporediti sa železničkim šinama: fudbal je voz koji ide zadatim smerom, ka svom cilju, vuče ga lokomotiva (savez i liga), dok se broj vagona povećava sa svakom narednom stanicom (godinom).
Da li će uspeti u svom naumu, da 2092. godine budu prvaci sveta, ostaje da se vidi. Ali ako iko to može da izvede, to su oni, jer oni ne samo da znaju da se do uspeha ne dolazi preko noći, već imaju i dovoljno strpljenja i mudrosti da prave drastično dugoročne planove koji su nama i nama sličnima „naučna fantastika“, baš i kao ideja Japanaca da mogu da pobede u finalu Svetskog kupa.
(O. Š.)