Samara - до свидания! Rusi, bili ste dobri domaćini za Srbe, ali ste u jednom podbacili (FOTO)

Vreme je da se krene u Kalinjigrad * Svoje vreme u Samari ću najpre pamtiti po utakmici Orlova, ali i očajnom, skoro nikakvom, poznavanju engleskog jezika od strane domaćeg življa

Fudbalska reprezentacija Srbije je svoje ''obaveze'' u Samari završila još u nedelju, a ja sam, eto, ostao još dva dana duže kako bi ''utvrdio gradivo'' u ovom, po veličini, šestom gradu u Rusiji.

Moram da priznam da je bio dobar domaćin Mundijala za sve navijače koji su se u proteklih nekoliko dana našli ovde, a nadam se da će biti i za one koji tek treba da dođu.

Pogotovo je bio gostoljubiv za Srbe (imali smo čak i svoju kafanu), iako su Kostarikanci dominirali preko vikenda. Već sam ranije pisao, kao da je pola države stiglo u Samaru da navija protiv Orlova.

Međutim, moj prvi utisak vezan za Samaru je bio grozan. Stigao sam u petak ujutru oko 10.30 minuta po lokalnom vremenu (plus dva u odnosu na Beograd) i da mi je neko već popodne rekao - zatvori oči i teleportovaćeš se kući, bez problema bih iste sklopio.

Mundijalska groznica je nakratko nestala verovatno i zbog toga što sam celu noć putovao, zatim se mučio da pronađem hotel, dok sam uveliko gazio nekoliko ''gradskih'' kilometara sa koferom u ruci. Prevoz jeste bio besplatan, ali sa akreditacijom koju je tek trebalo da pokupim.

Problem je bio taj što niko, ama baš niko ,u gradu nije znao engleski, te otuda i ne mogu da ti pomognu kada ih nešto priupitaš. Hoće. Imaju želju. Pogotovo kada čuju da si iz Srbije. Ali ne mogu...

Čak ni na FIFA pultovima, gde se nalaze volonteri, nisu mogli da mi izađu u susret, ali sam barem na jednom od njih ''maznuo'' mapu grada koja mi je kasnije ''otvorila oči''. Do grada, od aerodroma, sam se prebacio tako što sam se ''prišlepao'' kolegi sa B92 u taksiju, ali je problem što isti nisam mogao da uzmem do svog hotela jer nisam imao rublje (ne donje, nego one u novčaniku).

A k'o za inat, ni usput nisam mogao da pronađem banku u kojoj bi evre pretvorio u domaću valutu. Kao da sam se trudio da idem ulicama u kojim nema menjačnica. Kada sam jednu i našao - već je bilo kasno za taksi, jer sam, po grubim proračunima, bio na kilometar od hotela. I bio sam u pravu.

''Pakao'' je usledio nakon kraćeg predaha u hotelu, jer je trebalo doći do stadiona i podići akreditaciju. ''Grešku u koracima'' sam napravio tako što sam lutao po gradu misleći da negde u centru mogu to da završim, ali sve me je upućivalo na stadion.

U taksiju sam dva puta zadremao dok nismo došli do stadiona, a tamo su me šetali od ćoška do ćoška. Naravno, samo zato što niko ne zna engleski. Obišao sam Samara Arenu uzduž i popreko, sve dok nisam dobio ono što sam tražio. E, sada je trebalo naći put za nazad.

Znao sam da u blizini stadiona staje besplatni ''šatl'' autobus, ali nisam znao tačnu lokaciju. Kao ni Rus volonter, koji je takođe tražio stanicu, a iz čijeg pitanja ''where from'' sam odmah svatio da će to biti jedan ''dug'' povratak u grad.

Možda sma ga malo i potcenio jer, kada smo pronašli stanicu i smestili se u autobus, Valentin mi je otkrio da će domaći navijači doći u nedelju na stadion da navijaju za Orlove.

Napokon sam završio sve što je trebalo i tu se vraćam na početak teksta gde sam pomenuo da bih se teleportovao kući da sam mogao. Verovatno je i 37 sati nespavanja uticalo na to da mi prvi dan u Samari ne ostane u lepom sećanju. Toliko sam bio iscrpljen da nisam imao snage da pogledam prenos utakmice između Portugalije i Španije. Ronaldo, izvini, ali bio sam ''mrtav''...

Jutro je donelo i novo raspoloženje. Umor je nestao preko noći, a ja sam bio srećan što sam napokon sredio internet. Da, onaj u hotelu je bio očajan i nisam smeo da se oslonim na njega. Razgovor sa porodicom dao mi je dodatnu snagu, a razlog više što sam bio ushićeniji jeste i to što ću videti svoje kolege iz Srbije koji su iz Kalinjigrada stigli u Samaru.

Svi zajedno smo ''dejstvovali'' na treningu Orlova, a zatim i na konferenciji. Moram da priznam da su me reči selektora Mladena Krstajića i kapitena Aleksandar Kolarova nekako ohrabrile pred meč sa Kostarikancima.

Ponovo sam morao u ''šatl'', ali sam ovoga puta znao njegovu lokaciju. Zatim sam ponovo koračao ulicama Samare. istim onih koje su mi ''pravile'' velike probleme dan ranije. Samo - ovoga puta kofer je bio u hotelu, a ja nigde nisam žurio.

U tim trenucima sam shvatio da grad ima dva lica. Jedno - da se zapitaš u koju ''rupu'' su došao, drugo - da se opet zapitaš da li je ovo turistički raj?

Centar grada je definitivno ispunio očekivanja. Naravno, i Volga i sve pored nje. Pogled na ovu reku je svakako nešto što bi čovek trebalo da doživi, kao i šetnja pored plaže.

FIFA Fun Fest je, takođe, pun pogodak organizatora Mundijala, a veče pred utakmicu Srbije i Kostarike taj ograđeni prostor je bio krcat navijačima. Pretežno Kostarike, ali ni naši nisu zaostajali. Društvo su im pravili domaći Rusi koji su pali u trans između dva meča koja su se prikazivala na velikom ekranu. Jer, nastupala je neka njihova lokalna grupa ''Sinja tica''.

Opijen muzikom koja je ličila na note Garavog sokaka, otišao sam u hotel kako bi što odmornije dočekao nedelju i prvi meč Orlova na SP. Već oko 12.00 časova bio sam na stadionu, iako je utakmica počinjala u 16.00.

Reke navijača slivale su se ka ulazima. Sve oko Samara Arene je bilo obojeno u crveno zbog činjenice da je ona glavna boja oba nacionalna tima. Iznenadile su me Kostarikanke, odnosno veliki broj žena koji je došao da bodri Tikose.

Naši navijači su, pak, pretežno bili ''gastarbajteri''kojima se na licu videla sreća što će uživo pratiti Orlove.

Sve znate! Pobedili smo sjajnim golom Kolarova, a ja ću iz tog dana definitivno pamititi i atmosferu koja je bila ispred i unutar stadiona. Kao i pozitivnu tremu koju sam imao. Ipak, nije mala stvar biti na Mundijalu.

(Ne)očekivano sam propustio nastup Gorana Bregovića u FIFA Fun zoni i pokupšaj srpskog kuvara da napravi pljeskavicu za Ginisa, ali su fudbaleri Srbije bili ''krivi'' za to. Puna dva sata smo ih čekali da izađu i daju izjave, a onda je već bilo kasno da se ide do grada. Sat je otkucao 22.30 kada je moćni ''šatl'' stigao na moje odredište.

Orlovi su nedugo posle utakmice odleteli za Kalinjigrad, potom za Svetlogorsk, kao i skoro sve moje kolege. Ja, ipak, nisam mogao nigde iz Samare. Karta je bila rezervisana za 19. jun i bukvalno sam dobio još jedan dan viška za upoznavanje i odmor.

Stigao sam da ''skoknem'' na ćevape u Balkan Gril, da posetim plažu, ali i da ponovo odem do Fun zone. Dočekala me je poluprazna. Srbi i Kostarikanci su skoro otišli, a Danska i Australija svoje meč igraju tek 21. juna. Doduše, popularni Kenguri su već polako pristizali, ali me nešto i nisu interesovali.

Više sam bio fokusiran na nastup dens grupe ''Fruit Box'' koja je dovela atmosferu na Kujbišev trgu do usijanja. Dve atraktivne plavuše su se baš potrudile da ih navijači nikada ne zaborave. Ja barem neću...

Kao ni samu Samaru. Iako nismo bili u lljubavi od samog početka. Ipak, od mene će dobiti prelaznu ocenu kada je u pitanju gostoprimstvo i organizacija SP.

Jedino još taj engleski jezik malo da savladaju...

Samara - до свидания! Kalinjigrade, stižem!

(Specijalni izveštač Telegrafa iz Rusije, Mario Marić)