Najveća sramota FIFA: Kako je Čile igrao sam sa sobom protiv Sovjetskog Saveza, na terenu konc-logora, i postigao gol iz ofsajda (VIDEO)

Vrlo je verovatno da je ono što se odigralo na Nacionalnom stadionu u Santijagu de Čileu dana 21. novembra 1973. godine najbizarniji fudbalski meč u istoriji ove igre. Svakako je najsramotniji

Svetsko prvenstvo u fudbalu, pre nego što je 1998. prošireno na 32 tima, bilo je skup 24 stvarno najbolje ekipe, i nije moglo da se desi da neki kontinenti, uprkos daleko slabijem kvalitetu, imaju broj zagarantovanih mesta koji prevazilazi njihove kapacitete. U duhu ideje da na Mundijalu treba igraju samo najbolji, za turnir koji se održao u Zapadnoj Nemačkoj 1974. godine, igrao se plejof između jednog tima UEFA-e i jednog KONMEBOL-a. Bili su to Sovjetski Savez i Čile, kao najslabiji pobednici svojih kontinentalnih kvalifikacionih grupa.

Prvi meč u Moskvi bio je zakazan za 26. septembar, i trebalo je da se održi u prijateljskoj atmosferi. Tri godine ranije na vlast u Čileu je došao levičar Salvador Aljende, kojeg je narod izabrao za predsednika, ali 11. septembra desilo se nešto nepredviđeno: naime, izvršen je vojni puč pod palicom desničarskog generala Augusta Pinočea. Protivnici režima počeli su da se hapse, muče i ubijaju, a zborno mesto za njih bilo je Nacionalni stadion u Santijagu, gde je trebalo da se igra revanš meč 21. novembra.

Tenzije su počele pre utakmice. Prvo se postavilo pitanje da li će Pinoče uopšte dozvoliti igračima da otputuju u Sovjetski Savez (koji je osudio puč i prekinuo diplomatske veze sa huntom), budući da je svim Čileancima zabranio da napuštaju zemlju, ali je to ipak učinio sa namerom da svetu lažno prikaže posve normalno i uobičajeno stanje, uz uslov da se ne daju nikakve političke izjave; posebno što je bilo poznato da su pojednici u timu, poput Veliza i Kaselija, bili bliski Aljendeovoj vladi.

Da li baš zbog toga ili ne, tek, sovjetske vlasti su zadržale Kaselija i Figuerou zbog navodnih problema sa putnim ispravama; naposletku su pušteni, a Veliz je jednog čileanskog studenta sa Univerziteta Lumumba upozorio da ni ne razmišlja o povratku u domovinu, jer će biti u smrtnoj opasnosti (mnogo kasnije to je ispričao listu „La Tersera“).

Utakmica u Moskvi na stadionu „Lužnjiki“, koji se tada zvao Centralni Lenjinov stadion, bez prisustva novinara i bez kamera (po naređenju sovjetskih vlasti), jedva je odigrana. Zapravo, umalo nije otkazana zbog glasine da Rusi planiraju da uhapse sve čileanske igrače i da ih puste u zamenu za oslobađanje političkih zatvorenika u Čileu. Uglavnom, meč je završen rezultatom 0-0, što je bilo poniženje za Sovjetski Savez, koji se nadao laganoj, moralnoj pobedi na domaćem terenu.

U naredna dva meseca mnogo se toga izdešavalo. Teror hunte nije jenjavao, likvidacije su bile svakodnevne, i čitav slobodni svet je bio šokiran onim što se dešava. SSSR je zahtevao da se revanš igra na neutralnom terenu, ali su to odbili i Fudbalski savez Čilea i sama FIFA, kojoj gotovo fašistički modus operandi Pinočeovog režima čini se uopšte nije smetao.

Da stvar bude još rđavija, oko 7.000 političkih zatvorenika za sve to vreme bilo je zatočeno na Nacionalnom stadionu. FIFA je poslala komisiju koja trebalo da utvrdi može li se tu igrati fudbal, a kako je to izgledalo kasnije je ispričao Gregorio Mena Barales, u tom trenutku zatvorenik na stadionu: komisija je „posetila teren, prošetala po njemu, iz daleko bacila oko na zatvorenike i dala svoje mišljenje: na stadionu možete da igrate“.

VIDEO: Čile igra sam sa sobom protiv Sovjetskog Saveza 21. novembra 1973. u kvalifikacijama za Mundijal u Zapadnoj Nemačkoj

Pre meča, prebačeni su u logor u pustinji Atakama, ali Sovjeti nisu došli na meč. Jednostavno, odbili su da igraju na travnjaku gde su ljudi mučeni i ubijani samo zato što su levičari, u zemlji u kojoj je desničarska hunta izvršila državni udar protiv legalno izabrane vlade. FIFA-i su poslali pismo u kojem je, između ostalog, stajalo: „Iz moralnih razloga, Sovjeti ne mogu u ovom trenutku igrati na stadionu u Santijagu, poprskanom krvlju čileanskih rodoljuba“.

Da je FIFA htela, mogla je da uradi jedinu normalnu i logičnu stvar: da uredi da se revanš odigra u nekoj Čileu susednoj zemlji. Ali nije. Umesto toga, FIFA je izvela nešto skandalozno, nešto što je verovatno njena najveća sramota u istoriji. Ne samo što je registrovala tehničku pobedu Čilea rezultatom 2-0, nego je dozvolila da se meč odigra.

Da, dobro ste čuli. Pred oko 15.000 gledalaca na Nacionalnom stadionu u Santjagu de Čileu, reprezentacija te zemlje igrala je sama sa sobom, ponašajući se kao da je sovjetski tim prisutan. Meč je trajao tridesetak sekundi: izveli su loptu sa sredine igrališta, kratko su se dodavali, ušli u kazneni prostor i po dogovoru pustili kapitena Fransiska Valdesa da zabije gol u nebranjenu mrežu (pojedini igrači su buntovnički to obeležili tihim odlaskom ka praznoj tribini, u čast nestalih tokom terora hunte).

Na stranu komična činjenica da je ovo verovatno bio ofsajd i da je stoga stvarni rezultat 0-0 (mišljenja su podeljena, ali bez obzira što Sovjeta nije bilo na terenu, pravila su prilično jasna jer se to u njima uopšte i ne uzima kao mogućnost: u to vreme, igrač je bio u onsajdu ako su barem dvojica protivničkih fudbalera, ne računajući golmana, stajali između njega i protivničkog gola), cela situacija je bila prosto neverovatna, neviđena, nezabeležena! Sramotna! Možda zato ima neke pravde u tome što Čile neće igrati na ovom Mundijalu koji se održava upravo u Rusiji.

(O. Š.)