Zašto na zapadu Noleta ne vole kao Rafu i Rodžera? Lajović nam je to objasnio u dve tačke! (VIDEO)

Naš teniser je imao jednu zanimljivu stavku kao deo objašnjenja

Dušan Lajović deo je srpske ekipe koja je ostavila sjajan utisak na poslednjem Rolan Garosu.

Preporučujemo

Uz Filipa Krajinovića i Lasla Đerea došao je do trećeg kola i male su nijanse nedostajalo da svi u maratonima odu korak dalje. Uz njih, do polufinala je dogurao Novak Đoković, koji je poklekao u dvodnevnom nadmudrivanju sa Dominikom Timom.

Prethodne nedelje je priređeno i druženje Filipa, Ducija i Lacija sa predstavnicima medija, a za Telegraf je Lajović imao zanimljivo viđenje izmišljenog trijagonal turnira sa drugarima. Malo kasnije, objasnio je i zašto Novak Đoković nema potpunu afirmaciju na zapadu, iako mu je rezultatima mesto uz rame Rodžeru i Rafi.

- Zavisi od podloge, svako ima svoju, u ovom trenutku, ne znam stvarno ko bi pobedio. Sva trojica smo u dobroj formi, sva trojica dobro igramo, imamo podjednaku šansu, ali na treningu, podjednako je. Jedan dan pobedim ja, drugi Filip, treći Laslo. Zavisi od pritiska isto, mislim da je Laslo na šljaci favorit, sa druge strane, to što je favorit, moglo bi da predstavlja pritisak. Ali mi se uvek šalimo kad igramo, tako da, to bi bio meč za kokice. Bude zanimljivo!

Poznato je da Laslo najbolje igra na šljaci, a želeo bi da osvoji US Open, koji se igra na betonu. Kakva je kod tebe situacija?

- Ja bih voleo da osvojim Vimlbdon, iako trava nije moja omiljena podloga. Sigurno na neki drugi način, i iz drugih emocija, prva knjiga vezana za tenis koju sam dobio, bio je Vimbldon 1991. Tada sam imao 7-8 godina, i tada sam se upoznao sa tradicijom i svim time, od tada je ta želja ostala. Ali, naravno, kada bih osvojio nešto drugo, ne bi bilo uopšte loše. On voli Njujork kao grad i zato turnir voli, a sa druge strane, svaki turnir ima svoju čar.

Poznate su brojne teške teniske priče iz detinjstva, mnogi su svašta preturili preko glave, Laslo Đere nam je ispričao i kako je hala u kojoj je trenirao prokišnjavala, pa je posle njegovog Oranž boula sve sređeno.  Da li i ti pamtiš slične trenutke?

- Ja sam iz Stare Pazove i putovao sam odatle za Beograd, to je period koji nije bio nimalo lak, na kraju krajeva, ljudi vide samo ono što se dešava sada i taj put do toga je u senci javnosti. Ali mislim da nijedan igrač to ne zaboravlja, to je ono što te je guralo napred. Cilj je da se baviš tenisom na najvišem nivou. Desilo mi se, eto anegdote, kada sam se vraćao sa treninga i čekao autobus u Zemunu, pošto nema gradskog do Pazove, bilo je kasno uveče, pred kraj dana, pola 10, pola 11, zima.

- Hladno napolju, uđeš unutra i grejanje radi, i ja razmišljam samo da ne zaspim. Sve OK, ulazimo u Pazovu i na semaforu me zove otac, kažem: Eto me, ulazim. I na semaforu, na 100 metara od autobuske stanice, ja zaspim i probudim se u Beški kod Novog Sada. To je bio haos, zovu me i ja se tek budim, kažem gde sam, pa kako nazad... Došao je ujak po mene, bilo je takvih situacija i to je deo procesa. Mislim da taj krajnji cilj nije toliko dobar osećaj kao put do cilja.

Koji momenat karijere posebno pamtiš kao onaj koji te je očvrsnuo i naterao da shvatiš da možeš da se nosiš sa najjačima?

- Rekao bih da je prvi veliki trenutak finale Dejvis kupa u Beogradu 2013, kada sam igrao jer su se Viktor i Janko povredili. Igrao sam kao 120. igrač i to je bio prvi veliki meč, u tri dobijena seta, što nisam do tada, a finale je. Igraš za zemlju, za kolege, želiš, moliš Boga da pobediš, ali to je bilo vatreno krštenje, tu sam shvatio da je to realnost, i da moram da mnogo da radim da bih sve dostigao. Posle sam se probio i krenuo nagore. Bitno je znati kada je taj trenutak tu, da imaš iste šanse, ali da moraš da radiš.

Postoje li igrači koje posebno simpatišeš sa svetske scene kao rivale i ličnosti, kako komentarišeš Nika Kirjosa?

- Igrao sam u Majamiju i pravio mi je provokacije. U njegovom slučaju, vrlo sam skeptičan da on sve to radi da bi provocirao protivnika, više mislim da to radi jer nije sav svoj. Nije lako, želiš da ga pobediš, a to je jako teško kad igra dobro. Sa druge strane, imamo Monfisa koji je zabavljač, ali uvek iskaže poštovanje prema protivniku. Ljudi ih porede, ali nisu za poređenje. Kirjos nema poštovanje za protivnike, Monfis je veliki zabavljač i ukazuje veliko poštovanje. Ne volim protiv servera da igram, na neki način, osetiš da to nije taj sport, samo serviraju i nema ritma, totalno se pogubiš.

Kod nas provejava utisak da Noleta na zapadu ipak gledaju malo "ispod oka" u odnosu na Rodžera Federera i Rafaela Nadala. Da li i ti imaš sličan osećaj i zašto je tako?

- Tu ima više stavki zbog čega je tako, prva je geografski podatak, iz Srbije je i to je u neku ruku manje tržište, manje je poznato, istočna Evropa, uvek su se gledali kao protivnici zapada, a tenis je prilično zapadni sport. Sa druge strane, Nole je poslednji došao tu, bili su Federer i Nadal. Imali smo ljude koji navijaju za Federera ili Nadala, i ako dođe neko novi, on mora da prestanu za ovog svog. To je jako teško, jer kad nekog baš zavoliš, teško prestaješ da budeš fan. To je isto jedna od stavki, da je Nole došao pre Rafe, možda bi više voleli njega i Rodžera. Ako Nole duže bude igrao, može naglo skočiti i njegova popularnost na taj način. Ali i sa ovim, to nije bitno, on je prvi na svetu. To je za njega bitno - lepo zvuči Ducijeva poenta za kraj...

VIDEO - Dušan Lajović objasnio zašto na zapadu ne vole Noleta kao Rafu i Rodžera

(B. Vinulović)