Ispovest Đerea o porodičnoj tragediji i pozivu Noleta koji mu je preokrenuo karijeru: Bio sam 250. na svetu, a onda je zazvonio telefon (VIDEO)

Krenuo je sa treninzima u magacinu, sad već hvata zalet za najveće domete. Put do uspeha bio je popločan suzama i znojem, a poseban momenat kao lepa prekretnica karijere predstavlja jedan poziv Novaka Đokovića. A često jedan poziv menja sve...

"Oni koji lete sami imaju najjača krila", motivaciona je poruka sa Instagram naloga Lasla Đerea, momka koji je počeo da hara teniskom scenom, i tek će.

Preporučujemo

Ne bez razloga, u pitanju je momak koji je mnogo toga preturio preko glave u karijeri i životu, kako bi danas polako ubirao plodove velike ljubavi prema belom sportu.

Trenutno je 27. igrač sveta, iza sebe ima velike pobede nad Dominikom Timom i Huanom Martinom del Potrom, ali i veliku titulu u Riju, gde je emotivnom porukom i posvetom preminulim roditeljima rasplakao teniski svet.

Tu i dolazimo do poruke sa njegovog naloga na društvenoj mreži - ona sublimira prirodu individualnosti sporta kojim se bavi, životnu priču i teške trenutke koje je prevazišao kada je vezao nekoliko poraza i zapitao se kada će to prestati.

Kada je bilo najteže, i kada god mu se činilo da nema izlaza, tu su sestra Judit, devojka Tamara, prijatelji i treneri, koji ga nisu štedeli na treningu uoči intervjua koji je pred vama. Desilo se Laslu i da baci reket u izlivu besa kada pogodi mrežu, ne čudi - jaki su sportski geni iz Sente, mesta koje ima 20-ak hiljada stanovnika i velike sportiste Mađarske i Srbije.

Odavde su plivači, rvači, rukometaši, atletičari - braća Nemeš, Kristijan Fris, rvači Jožef Tertei, Sabo Paloc Nandor, Eva Barta, Milorad i Marko Krivokapić, pa i Nemanja Nikolić, fudbaler Čikaga koji brani boje Mađarske.

- Što se tiče sporta, Senta je izuzetan grad, imamo dosta sportista, kajakaše, rvača, pa eto, na red je došao jedan teniser. Tamo sam proveo najveći deo života, tamo je sve počelo, do pre par godina sam trenirao tamo, ali u poslednje dve-tri godine sam u Novom Sadu i uživam ovde. Znam rvače, braću Nemeš, Nemanju Nikolića iz Čikaga, ima nas dosta i sa svima sam u dobrim odnosima.

Svi znamo Noletovu priču i treninzima u bazenu, udaranju lopticom u oronuli zid, da li je bilo sličnih elemenata kod tebe? Poznato je da je u Senti na terenu postavljen krov kada si osvojio Oranž boul?

- To je bio stari magacin, krov je prokišnjavao i bio je neravan beton, preko toga tepih, dosta pocepan i istrošen. Kada sam osvojio Oranž boul, to je sređeno, napravljena je podloga kao na US Openu, pa su uslovi bili malo prijatniji, dugo je bilo teško, nema grejanja... Kada je napolju bilo -5, bilo je čak hladnije unutra, put nije bio lak do uspeha, ali sam bio odlučan i verovao sam da me čeka nešto dobro, nešto bolje. To mi je uvek davalo motivaciju da nastavim. Nisam znao da će osvajanje Oranž boula imati takav efekat, tada je dosta ljudi čulo za mene, ušao sam u Top 10 juniorske rang liste, ljudi iz opštine su učinili to sa US Open terenom. Mnogo su mi pomogli i mnogo sam im zahvalan, ali ne samo zbog mene, jer ne treniram više tamo. Hvala im i zbog dece koja sada tamo igraju, imaju dobre uslove za početak.

Đoković je 2008. uzeo prvi grend slem, kada si ti imao 13 godina. Koliko je uticao na tebe?

- Novak se rano probio, sa 18 je bio već među top 10, tad su bila malo drugačija vremena, ja sam sada na dobrom putu. To što je on tada uradio je stvarno fantastično i teško da će iko ponoviti, toliko grend slemova, i on i Rafa i Rodžer. To su druge dimenzije tenisa, ja bih bio jako srećan kada bih uzeo makar jedan grend slem. To mi je jedan od najvećih motiva.

Kako ti se čine nijanse između top 10 i tenisera do 30. mesta, čini se da su male?

- Jesu, osetio sam to igrajući protiv njih, osećam da mogu da im pariram, pogotovo na šljaci, u pobedama protiv Tima i Del Potra. Recimo, sa Andersonom sam se sastao na betonu, koji mi nije omiljena podloga, ali dobro sam se držao, pogotovo u 2. setu. Jako mi je važno da u tim mečevima osetim da sam tu, da sitnice me dele, a te sitnice su najbitnije.

Zanimljivo je da si najbolji na šljaci, a najviše bi voleo da uzmeš US Open?

- US Open mi je jedan od omiljenih grend slemova, kao klinac sam uvek imao želju da odem u Njujork, to mi je nekako bila omiljena destinacija, iz snova. Kad sam 1. put otišao pre 4 godine, nisam se razočarao, bio sam fasciniran gradom, turnirom, celom tom atmosferom, zato imam želju da osvojim baš US Open.

Pre nekoliko meseci si se požalio da ti nedostaje fizioterapeut, a taj problem si nedavno rešio. Kakva je generalno situacija sa ekipom koja je uz tebe?

- Bitno je da ulažem u sebe i svoj tim, imao sam fizioterapeuta koji je putovao sa mnom, bio je do Rolan Garosa tu, videćemo za dalje, da li ćemo  i kako ćemo nastaviti. Definitivno mi je prijalo, pomoglo mi je što je bio pored mene. Kondicioni trener mi je Vladimir Zorić već dugo godina, od malih nogu sam sa njim. Trenera Borisa Čonkića isto znam dugo, takmičio sam se sa njegovim mlađim bratom, bitno je da čovek radi sa ljudima koji su prvo dobri ljudi, zatim i stručnjaci. Mislim da se dobro slažemo, imam dobar tim.

Koliko se sam fokusiraš na igru, ima li potrebe da ulažeš vreme oko organizacije i putovanja?

- Uglavnom, moje je da se fokusiram na treninge i turnire, ali  naravno, moram malo i oko organizacije da se pobrinem, pomažu mi koliko mogu devojka i sestra, kako bi meni olakšali, ali ovo je moja karijera i moj život, u neke stvari moram i ja da budem uključen, šta se dešava i van terena. Pomažu da nemam nikakve druge obaveze osim reketa.

Rio je prekretnica karijere, kakvi su dalji planovi?

- Cilj je da uđem u top 20 do kraja godine, mislim da je to moguće. Imam renking karijere sa 27. mestom i jako sam srećan zbog toga, nisam ni sanjao o takvom početku, da ću u junu biti u prvih 30. I meni je sve ovo novo, igram najjače turnire, mislim da se dobro nosim sa svim tim, i pritiskom, samo da nastavim ovako i biće sve bolje.

Drugačije je i oko izbora turnira?

- Uvek sa timom biram turnire i raspored, naravno, ja donosim konačnu odluku, ali mislim da kada je čovek na ovom nivou i ima visok renking, lakše mu je i može da zna koje će turnire igrati unapred. Dok sam bio 90. igrač sveta, morao sam imati dve-tri opcije u glavi, bilo je moguće da na neki ATP ne upadnem, da imam kvalifikacije, ili da se odigra čelendžer. Ovde mogu da igram turnir koji želim i znam da će mi prijati sve. Zato je dosta lakše.

Poseban momenat zauzima davnašnji poziv Novaka Đokovića da igrate zajedno - kako je to izgledalo?

- Tada sam bio na 250. mestu, pre četiri godine, igrao sam čelendžer u Poljskoj i stigla mi je poruka, čini mi se od njegovog brata Đoleta, on je moje godište i jako smo dobri drugari. Nole je pitao da li bih igrao sa njim dubl u Dubaiju, bio sam jako uzbuđen i naravno da sam pristao. Igrao sam kvalifikacije i zapravo na tom turniru sam prvi put dobio igrača iz prvih 100, Melcera, u 1. kolu kvalifikacija. To je stvarno bilo prelepo iskustvo, zahvaljujući njemu. Tada sam video da je jedan od najvećih profesionalaca, ne samo u svetu tenisa, već i sporta. Obraća pažnju na svaku sitnicu, to se vidi kad izađe na teren ili igra. Bilo je to korisno iskustvo iz ugla tenisa, naučio sam mnogo stvari kroz zajedničko vreme, to mi je pomoglo u daljoj karijeri.

Posle pobede u Riju, posvetio si titulu preminulim roditeljima - da li ti je i dalje teško, da sa ove vremenske distance, govoriš o tome?

- Nije mi ni tada bilo toliko teško, samo sam rekao ono što sam osećao i mislim da je to nešto što ću pamtiti do kraja života. Drago mi je što sam imao priliku da im to posvetim, oni to zaslužuju. Najveća su mi inspiracija!

Posebnu simboliku ima što ti je pehar uručio Gustavo Kuerten, legendarni teniser koji takođe ima tešku priču u kojoj je rano ostao bez roditelja. Da li si to znao u tom trenutku govora, jer je savršeno razumeo kroz šta prolaziš?

- Bio mi jedan od idola, imao sam njegov poster u sobi, diže pehar Rolan Garosa i ljubi ga. On mi je bio jedan od omiljenih igrača, to što je bio prisutan, čini iskustvo finala i titule još boljim, lepšim, posebnijim. Znam da je i on prošao kroz nešto slično, ali nisam to tada znao, očekivao. Rekao sam samo ono što je bilo u srcu.

Psihologija ti je strast, koliko joj se posvećuješ?

- Idem kod psihologa nekoliko godina, bitno je za tenis i život, glava i psiha su jako bitni u profi sportu, da čovek bude fokusiran, stabilan, mentalno spreman da prevaziđe sve prepreke. To mi pomažem, idem i dan-danas, generalno volim da čitam o psihologiji i saznam nove stvari, tako čovek bolje razume šta se dešava oko njega. Shvatam tako šta se odigrava u meni, zašto sam frustriran, nervozan, učim kako da to sprečim. Pokušavam dosta vremena da odvojim za to,  a sestra studira psihologiju i uskoro će da diplomira. Možda će i ona moći da mi pomogne.

Šta je bolje, iskaliti bes na reketu i malo se "izduvati", ili sačuvati sve u sebi, kako se ne bi pokazala slabost rivalu?

- Bolje je ne pokazivati, ali u ozbiljnom trenutku, to može biti opravdano i problem je samo da to ne prevagne na drugu stranu, da ne bude konstantno, posle svakog drugog poena. Treba samo čovek da oseti kada bi mu to pomoglo, da pusti i da to iz njega izađe. Bitno je da ti se ne odvraća pažnja u bitnom momentu, moraš biti usredsređen maksimalno na trenutak i sledeći poen, a ne da se razmišlja šta se desilo. Nekada se izdereš, baciš reket.

Zbog čega je "Oni koji lete sami imaju najjača krila" baš moto?

- To mi je iz jednog motivacionog videa koji mi je omiljen. Mogu relativno dobro da se poistovetim sa time, smatram da je uglavnom istinito. Naravno, čovek, bez obzira da li ima podršku ili ne, treba da da sve od sebe, da pregura teške trenutke. Kad ima podršku, lakše je i lepše sve, ali, siguran sam da svi prođemo kroz neki period kad smo malo usamljeni, imamo osećaj da su nas svi napustili, da ništa nije na našoj strani. Bitno je to pregurati, to ne može trajati doveka. Tako izgleda u trenutku, ali to mi je nekako motivacija, u glavu, kad se suočiš sa takvim trenucima. Tada znam da ću izaći samo jači i da će se sve promeniti.

Na sreću, imaš prave ljude oko sebe, između ostalih, i devojku Tamaru?

- Upoznali smo se pre više od godinu dana, stupili smo u vezu nekoliko meseci kasnije. Preko društvenih mreža smo se upoznali, ja sam joj nešto potpuno opušteno iskomentarisao za neki trening, ona je odgovorila i malo smo se dopisivali, upoznali, otišli na kafu, sprijateljili se, a kada smo se malo bolje upoznali, onda smo shvatili koliko nam je lepo kada smo zajedno. Od tada smo u vezi i prelepo mi je sa njom, mnogo mi pomaže, čini me srećnim i život lepšim.

Njen tata je poznati košarkaški trener Mihailo Pavićević - ima li košarkaških priča sa njim?

- Nismo mnogo pričali o košarci, uvek kada se vidimo, pričamo o tenisu, on insistira da razgovaramo o tenisu, zanima ga jako kako sve funkcioniše u svetu tenisa. Zanimaju ga opuštene teme, a košarka jeste jedan od mojih omiljenih sportova, volim i NFL još. Siguran sam da ću u budućnosti čuti još mnogo toga od njega o košarci, neke stvari ću ga pitati i naučiti, jedva čekam!

Poznato je i da obožavaš Dvejna Vejda, zbog čega ti je najdraža NBA zvezda?

- Kad sam bio mlađi, igrao sam video igrice i NBA, malo sam tu birao timove i izabrao sam Majami, pa sam posle stalno igrao sa njima, zgotivio sam ih. Posle sam strastveno gledao mečeve i zgotivio njega. Nažalost, povukao se, ali sam pratio njegove mečeve, pa sam navijao za Čikago i Klivlend kada je tamo prelazio, nisam za Majami. Radovalo me je što se vratio u Majami da završi karijeru, ali bilo je i vreme već da se povuče.

Od tenisera, Endi Rodik je bio uzor?

- Svidelo mi se kako igra, ima bombu od servisa, snažan forhend, užuvao sam gledajući ga, a kasnije su došli Nole i Janko, Troicki, Zimonjić i ostali naši igrači, pratio sam njihove mečeve, Dejvis kup, pa sam u njima imao uzore i drago mi je što nekoliko godina kasnije imam priliku da delim teren sa njima i da učestvujem na nekim turnirima, treniram sa njima. To je ispunjenje sna.

Kakva je saradnja sa Jankom, u Parizu smo videli koliko vatreno slavi svaki poen?

- Sarađujemo već nekoliko godina, daje mi savete, u Parizu je bio uz mene, navijao je, bodrio me, toliko se zaneo da je malo nedostajalo da dobije koučing u jednom momentu. Znači mi što je uz mene jedan igrač kao što je on bio i što je danas, mogu da mu se obratim i znam da ću dobiti validnu informaciju i savet. Bio je na samom vrhu, osmi, to mi puno znači. Sa ostalima se družim, bodrimo se i pratimo, čujemo preko poruka. Lepo je što u ovako haotičnom životu menjanja hotelskih soba i vremenskih zona možemo da imamo nekoga sa kim se dobro slažemo, možemo da odemo na večeru, zezamo se i treniramo. Sve to ide u paketu sa tenisom i čini život prijatnijim.

S kim se još družiš i ko ti je posebno inspirativan kao igrač?

- Najviše se družim sa našim igračima, Hrvatima i Džumhurom, kad smo na turnirima, a družimo se čak i ovako u Srbiji, kad nema turnira i kad se trenira. Nadalov stav mi se sviđa, uvek je spreman za borbu, do poslednjeg poena, stalno je motivisan, pokušavam da se u tom pogledu ugledam na njega.

Imaš li možda čitalačke preporuke?

- Volim biografije, Stiva Džobsa i Ilona Maska, volim i ljubavne trilera kad mi se čita nešto laganije, čitam psihologiju. Kao klinac sam čitao Harija Potera.

Imao si veliku sreću da imaš roditelje koji znaju kako da kanališu sportski izbor i karijeru. Koliko je to zapravo bitno i šta bi poručio roditeljima danas, jer je vreme koje često nosi bolesne ambicije koje budu teret deci?

- Mislim da dete prvo mora  da želi da se bavi sportom koje je izabralo. Teže je u individualnom sportu i ovde je takva situacija da roditelji moraju da guraju svoje dete. Ima nekad i previše pritiska, roditelji pokušavaju kroz svoje dete da ostvare snove ili ambicije. Mislim da od deteta zavisi sve, da li voli i uživa, ako ne uživa, nema smisla forsirati. Uvek se treba baviti time barem rekreativno, to bih svima preporučio.

- Znao sam od početka da želim ovo, nije mi bilo teško da se žrtvujem, treniram, putujem. Hvala Bogu, imao sam roditelje koji su bili spremni da me isprate u tome, bez njih ne bih uspeo ni ja. Nema deteta bez dobrih roditelja, niti roditelja bez kvalitetnog deteta, to ide u kombinaciji. Treba i roditelji da budu iskreni prema sebi, da li žele da dete uspe zbog sebe ili svojih ambicija. Ako dete ne želi, svakako će se to završiti kada ono kaže, možda samo kasnije nego što je trebalo.

Kada ti je bilo najteže u karijeri i koje su pobede najdraže?

- Bilo je nekoliko situacija kada sam imao nekoliko poraza u nizu, 5-6-7 poraza, tako je bilo prošle godine, pretprošle, u par situacija nisam dobio meč nekoliko meseci, to je baš deprimirajuće. Trenirate, dajete sve od sebe, i ispadate u 1. kolu. Bitno je istrajati, prekinuće se to, ali treba to prevazići, nije nimalo lako. Strpljenje je ključ.

- Finale Rija, zbog težine meča, protiv Tima i Del Potra, takođe, izdvojio bih pobedu protiv Melcera u Dubaiju, i 1. kolo Rolan Garosa sada, dobio sam Ramosa. Jeste da sam prošao na US Openu 1. kolo, ali tada je protivnik predao, pa je ova pobeda draža.

Za kraj, otkrij nam i detaljne planove za ovu godinu i karijeru?

- Grend slem je krajnji cilj, uz ulazak u Top 10, što se ove godine tiče, cilj je Top 20 i jedna ATP titula. Igraću na travi sad, tri turnira sa Vimbldonu, pa imam dva turnira na šljaci, kreću onda američka i azijska turneja. Planiram sve najjače turnire do kraja godine, ali opet, imao sam dosta mečeva do sada, neke ću eventualno preskočiti ako osetim da mi treba malo odmora i osveženja.

VIDEO - Laslo Đere o posveti titule preminulim roditeljima

(B. Vinulović)