Zašto poraz u polufinalu „ovakvog“ Rolan Garosa ne bi trebalo previše da muči Novaka?

Poraz u polufinalu Gren slema boli, ali iz njega može da se izvuku uvek korisne pouke

Razočaranje u Parizu do neba, neba koje je u velikoj meri i pokvarilo završetak Otvorenog prvenstva Francuske u tenisu, bez obzira o kojoj takmičarskoj kategoriji se radilo. Ne radi se ovde samo o polufinalnim mečevima muškog singla – u kojima su uslovi bili, od loših do bizarnih, već i o finalu ženskog singla koje je počelo sa više od sat i po zakašnjenja. „I to je tenis!“ rekli bi neki; tačno je to, ali ne onaj koji bi trebao da ostane u sećanju sa jednog Grend Slem turnira, godine 2019.

NAJLOŠIJI USLOVI IKADA

Preporučujemo

- Nikad nisam igrao u ovako lošim uslovima...- rekao je Novak, i sa pravom, na granici suzdržanosti, kritikovao kriterijume za igru po vetru koji su igračima bili saopšteni od strane organizatora.

Za sve koji su imali iskustvo igranja tenisa na vetru,  jasno je da je potrebno biti vrhunski snalažljiv i imati još više sreće kako bi se takav anti-teniski meč dobio (ili preživeo, uz izbegavanje raznih letećih objekata), uz molitvu da im se takvo iskustvo skoro  ne ponovi. I, za one koji kažu da su i Novaku i Timu uslovi bili isti neka ne poistovećuju vetar sa suncem ili kišom, ili tenis sa fudbalom; igrati po vetru znači da ništa nije nikada isto ni za jednog igrača.

Polufinale Đoković – Tim je, nažalost, kroz seriju maltretirajućih prekida i greške, nervozu i stegnutost koje su oni izazvali  skoro potislo iz sećanja lepi za oko, tečni, efikasni i tehnički vrhunski tenis koji je krasio, i koji bi trebao da krasi turnir najvišeg nivoa u „belom sportu“. Nažalost, ovoga puta je „kruna“ turnira, mečevi polufinala i finala, nošena vetrom - pala sa svog postolja i ružno se ulubila, i takav osećaj među publikom, medijima i teniskim stručnjacima je nepobitan.

U igri koja je, pod uticajem spoljnog faktora, bila teniski „šizofrena“, uz sijaset serija neuobičajenih, nepotrebnih i hazarderskih grešaka i odstupanja od prepoznatljivih karakteristika obojice teniskih asova bukvalno svaki trenutak je nosio mogućnost  neprijatnog iznenađenja, bez privida kontinuiteta u odnosu na prethodni deo igre.

MEČ ZA ZABORAV, ALI I RAZMIŠLJANJE

Kako objasniti 115 Novakovih grešaka, od kojih čak 56 iz njemu uvek solidnog bekhenda, više od pola nerealizovanih poena na mreži, tek 48% osvojenih poena na drugi servis, i toliko izgubljenih poena u razmenama kratke i srednje dužine (143 naspram 124 dobijena) – u kojima se Novak uobičajeno oseća izuzetno komforno i u čemu se manifestuje njegova šampionska agresivnost?

Po kvalitetu igre, ovo je meč za zaborav. Po nivou razočarenja  možda još više, jer je Novak, a sa njim i svi njegovi navijači i poštovaoci kojima je njegova kam-bek priča prošle godine dala još više motiva da ga podrže u novim poduhvatima u istoriji tenisa  ominozno skrenuo sa pobedničkog puta koji je tek pre 3 dana izgledao tako ravan i pregledan.

Ako je narav majke prirode bila čudna, još čudnija je narav velikog dela pariske publike koja je, videlo se i ovoga puta, veoma sklona da ne bude na Novakovoj strani, osim kada se nađe u pseudo-humanoj ulozi da saoseća sa suzama onog koga već godinama, iz samo njima znanih razloga, ne mogu da zavole.

Novak je, po njihovom opredeljenju, „bet noar“ neko ko, umesto aure Rafe i Rodžera, ima tamnu senku, i uz takav odnos su momentalno spremni da bučnije kritikuju i negoduju na svaki njegov potez koji nije mahanje reketom iz servisa, forhenda i bekhenda. Da li će se to jednog dana promeniti? Mislili smo da hoće, i da jeste, ali sada nismo tako sigurni...

O sudiji Đaumeu Kampistolu ne treba reći ništa više nego da je, po nekim njegovim odlukama, pokazao da nije posedovao „format“ za ovakav meč. Naravno, nije bilo lako sedeti u stolici na tribinama, a kamoli onoj kojoj pripada „vrhovnom sudiji“ , ali mu je jasno nedostajalo autoriteta i iskustva za ostvarenje potrebne uloge u njemu,  uz komentar da je u proceni auta na osnovnoj liniji u prvom poenu odigranom na početku poslednjeg „nastavka“ meča jasno oštetio Novaka. No, španac je bio samo „vrh brega“, pa se time ne treba više ni baviti.

Ako bi mogli da konstatujemo da će se Novak od sada baviti skoro isključivo tenisom, a sve manje teniskom politikom (u kojoj, shvatio je, pravog pobednika, sportske pravde niti zadovoljstva ostvarenja  nema), onda će se „Tim Đoković“ brzo prestrojiti i afirmativno postaviti prema brojnim ciljevima koje ostatak sezone nosi.

ODBRANA VIMBLDONA I US OPENA

Na bogatoj agendi su, preostala dva Grend Slema i pet Mastersa, odbrana mesta broj 1 na ATP rang-listi, odmor i pripreme u post-sezoni za godinu u kojoj će nastupiti u prvencu ATP Kupa u Australiji i probati da osvoji prvo zlato na Olimpijadi u Tokiju. To su ciljevi koji diktiraju konstruktivan odnos prema sebi, svojim bližnjima, svom timu i tenisu u svakom narednom trenutku – jer će se uz njih pojaviti još pratećih izazova, za koje će Novak morati da bude „par ekselans“ da bi održao status šampiona i najboljeg.

- Daleko je sledeći Rolan Garos, ne bih želeo sada da više govorim i mislim o tome -  jasno je rekao na kraju konferencije za medije Novak, i verovatno nije jedini tog stava. Jer, šta će Rolan Garos biti sledeće godine to, po svemu sudeći, ne mogu sa sigurnošću da tvrde ni njegovi organizatori.

Ovakva postavka i vođenje jednog Grend Slem turnira, na kraju druge dekade 21. veka, nije u skladu sa vrednostima koje je ovaj sport stvorio do danas, a pogotovo u „zlatnoj eri“ njegovih najvećih zvezdi Federera, Nadala i Đokovića.

Uz pohvale za sve što je urađeno u odnosu na prošlu godinu, posle niza godina u kojima je sve to najavljivano ali nije odmicalo od „vežbe iz oblasti odnosa sa javnošću“ – Rolan Garos nema ono što mu nedostaje već godinama barem dva pokrivena terena i osvetljenje za noćne mečeve. Koliko se to može odraziti na ukupni rezultat i konačnu sliku koje turnir projektuje prema igračima, publici i medijima – videlo se proteklih dana.

ROLAN GAROS MORA DA PROMENI NEŠTO

Da li se, posle ovakve „isprekidane hronologije“ ( progresivnih) promena, može očekivati od Rolan Garosa da će pružiti koliko toliko predvidive uslove u kojima će se igrači baviti isključivo igranjem tenisa na najvišem nivou, a ne meteorologijom, kombinacijom badmintona i tenisa na plaži, iziritiranim medijima i ostalim nus-pojavama na terenu i oko njega, pitanje je veliko kao – Ajfelova kula.

Dok to ne bude jasno, možda bi, podučeni svim dosadašnjim iskustvima, Novak i njegov tim trebali da se „poštede sekiracije“ na Pariskoj šljaci, usresrede se na sve ostale Grend Slemove na kojima je imao više uspeha (7 osvojenih Austrelijen Opena, 3 Ju Es Opena, 3 Vimbldona) i nastave da pametno planiraju sezonu kako bi se Novak ostao zdrav, u dobrom raspoloženju i motivisan za dalja ostvarenja i uspehe.

Da li je „svevišnji“ namenio titulu u Parizu Rafaelu Nadalu svaki put kada on zdrav dođe u „grad svetlosti“ ili će se Novak izboriti za „treću sreću“ u finalu protiv „kralja šljake“, rećiće godine ispred nas. Teško je poverovati da će sutrašnji špančev meč protiv Tima biti - išta drugo ako ne predvidiv, niti da Novak Đoković neće učiniti sve da se i sledeće godine spremi da u Parizu dođe do titule. Ali, neka ta kampanja ne sadrži tonove imperativa ili neumitnog ostvarenja nekog višeg cilja, jer je on, po svemu sudeći, lakše ostvariv i na druge načine, negde drugde. I u tom smislu treba biti pametan i ostvariti se kao - šampion mudrosti, a za to je ceo život – jedan dugi meč Grend Slem finala.

VIDEO: Đoković pokazao svima kako izgleda njegov oporavak uz masažu posle mečeva

(Vuk Brajović)