Šest razloga koji treba da se ispune da Novak osvoji Rolan Garos!

Poraz od Nadala u finalu Mastersa u glavnom gradu Italije ne menja suštinu predviđanja da je naš as najveći favorit za ponovno osvajanje Grend Slema u Parizu, ali treba obratiti pažnju na šest ključnih faktora koji će najviše uticati da do toga i dođe

Završen je i rimski, treći i poslednji masters dela ATP sezone na šljaci – posle kojih su se, i u smislu statistike i prikazane igre, posebno ali i, rekli bismo, ravnomerno istakli njegov osvajač Rafael Nadal, i najbolji u Madridu – Novak Đoković.

Uz njih, sa lepim sećanjima i razlozima za optimizam u Pariz kreću Cicipas, Fonjini, Tim, „povratnici“ Federer i Del Potro, na ovoj podlozi uvek izazovni Švarcman, ali i nepredvidivi Medvedev, Ćorić, Zverev, Čekinato, Nišikori i Čilić, uz nadu da bi mogli da im se iz drugog plana pridruže i neki od naših ostalih asova (Đere, Lajović, Krajinović, Kecmanović).

Preporučujemo

Ono što bi moglo da se kaže u sumiranju (dosadašnjeg dela) sezone na šljakastoj podlozi je da je, kao retko kada do sada, tranzicija sa tvrde podloge bila teška i složena, pogotovo ako se uzmu u obzir veoma nepovoljni vremenski uslovi koji su značajno uticali na tok turnira, stanje terena i, samim time, ritam igre i formu igrača.

To se moglo videti i na primeru „kralja šljake“ Nadala, koji je tek iz trećeg pokušaja ušao u finale jednog Mastersa, ali i brojnih drugih igrača (naročito Zvereva i Čilića) čiji nastupi su prošli, u najmanju ruku, krajnje nezapaženo. Najvažnija vest za ljubitelje tenisa u Srbiji, najavljena i posle ranije eliminacije u četvrtfinalu turnira u Monte Karlu na stupcima Telegrafa, je da je Novak Đoković, po svemu sudeći, verovatno najspremniji od svog prvenca 2016. godine, da ponovo podigne trofej na Stadionu „Filip Šatrije“ 9. juna i tako pripiše 16. osvojeni Grend Slem u svojoj karijeri.

U više navrata je Novak, manje-više direktno, ukazivao na to da če, od prošlogodišnjeg povratka na mesto br.1 ATP rang-liste, veoma racionalno planirati nastupe i ciljeve na turneji, podučen iskustvom prethodnih sezona, svestan svog fizičkog stanja, ali podjednako i stanja svojih najozbiljnijih konkurenata za osvajanje Grend Slem trofeja i vodeće pozicije na listi.

Novak verzije 2019 će po kvalitetu igre i fizičke spremnosti biti nalik Novaku verzije 2013 ili 2015 – ali sigurno neće igrati previše turnira i ići na osvajanje svakog od njih ako to bude zahtevalo vanredni nivo truda i fizičke žrtve.

Njegova „pol-pozicija“ na ATP listi je, za sada, veoma stabilna, i sve ukazuje na to da će tako ostati i do letnje serije Mastersa na američkom kontinentu, perioda u kome će već imati da brani više poena nego u prvom delu 2019.

Naravno, pozicija u vrhu obezbeđuje bolji žreb, što je pogotovo važno u situaciji kada se ulazi u surove, dvonedeljne kampanje Grend Slem turnira – ali su „autsajderi“ u protekle dve godine pokazali da taj status nužno i ne podrazumeva „imunitet“ od poraza u ranijim fazama turnira. Ipak, sve što se može dodatno dobiti na bazi povoljnih okolnosti, statusa i „minulog rada“ će Novaku biti dobrodošlo, što se itekako jasno pokazalo na prošlogodišnjem Ju-Es Openu, Austrelijen Openu, te Mastersu u Madridu.

Ipak, i da dođe do toga da Novak ne bude mogao da (od)brani prvo mesto na ATP listi, sva su predviđanja da će i dalje biti u komparativno povoljnoj poziciji u odnosu na svoje najveće rivale da zadrži rang u samom vrhu. Ako se u obzir uzme njegov konačni cilj, osvajanje što većeg broja Grend Slem turnira (ili barem +1 u odnosu na Federera ili Nadala), takve okolnosti će se, u većini slučajeva, samo „u nijansama“ razlikovati od situacije u kojoj nastupa sa vrha.

Jer, i dalje će morati da pobedi barem dva jaka rivala kako bi došao do finala nekog Grend Slema, a u tom slučaju, i u toj fazi turnira, pozicija na rang listi nema (više) takvu presudnu važnost. Drugim rečima, ako i ne bude prvi na svetu, Novak će i dalje držati stvari „u svojim rukama“ kada je njegovo glavno karijerno ostvarenje u pitanju, i taj stav ne bi trebao previše i unapred da razočara njegove strastvene obožavaoce u Srbiji.

Naravno, sam Novak veoma dobro zna da ne bi trebao da ponavlja greške iz 2016. (i, ako se može dodati, iz Indijan Velsa i Majamija ove godine) i predugim pauzama posle Grend Slemova uskrati sebi mogućnost da podigne formu za glavne turnire. Tu se pre svega misli na Vimbldon, koji „za tili čas“ nastupi posle sigurno iscrpljujućeg Rolan Garosa, pa će biti interesantno videti hoće li se odlučiti da zaigra na Kvinsu, turniru koji je označio prekretnicu za osvajanje Vimbldona i povratak na mesto Broj 1.

No, do tada, vratimo se na Rolan Garos, uz ponovljenu konstataciju da je, po svemu viđenom, Novak promišljeno, sadržajno i kvalitetno tempirao formu kroz pripremne Masterse.

U analizi najvažnijih faktora koji bi mogli da utiču na njegov konačni uspeh u Parizu, izdvojili bismo sledećih šest:

1. Novak bi morao da očuva „mirnu glavu“ i u Parizu ostane usresređen isključivo - na tenis.

Da ne bismo ponavljali detalje iz zbivanja na „teniskoj političkoj sceni“, a u poslednje vreme ih je zaista bilo mnogo (smena Predsednika ATP organizacije Krisa Kermoda, povlačenje najozbiljnijeg kandidata za njegovog naslednika Džastina Gimelstoba iz tenisa, reforma ITF turneje, reforma Dejvis Kupa itd.), više je nego sigurno da je Đoković svojih angažmanom u funkciji predsednika ATP Saveta igrača „pomrsio konce“ brojnim interesnim krugovima i kolegama-neistomišljenicima, i da će sigurno biti raznih medijskih „spinova“ i pokušaja da se omete van teniskog terena. Uzgred rečeno, ništa neuobičajeno za tenis, ništa novo, i ništa što Novak ne bi mogao da potisne u treći plan. Nadajmo se da će tako i biti.

2. Pobediti uvek rizične mečeve koji se dešavaju sredinom ili krajem prve nedelje Grend Slema.

Novaku se, kao po pravilu, u toj fazi turnira nameće veliki izazov da pobedi protivnike, ili zbog manjeg pada u takmičarskom tonusu (neminovna pojava), ili zbog „spoljnog faktora“ (termin meča, vremenski uslovi) ili zbog toga što ga tu može čekati manje afirmisani igrač koji je odlično počeo turnir i motivisan je da odigra najbolje što može protiv najboljeg na svetu. Novak je, skoro bez izuzetaka, uspešno rešavao ove nimalo lake situacije ,ali bi bilo izuzetno važno da ga to previše „ne potroši“, pre svega u fizičkom smislu. Sećanje na pobedu protiv Simona u Australiji 2016. godine (uz 100 neiznuđenih grešaka) uvek stavlja osmeh na lice, ali i budi zebnju, jer ni Novak nije, teniski robot.

3. Novak bi morao da učini sve da se što manje umori u pohodu ka finalu, što bi prvenstveno značilo, da najefikasnije moguće dobija mečeve u kojima stekne osetniju prednost.

Oscilacije ovog tipa su se dovoljno često dešavale u njegovoj karijeri da ne mogu tek tako da se prenebregnu kada se pomisli na osvajanje najzahtevnijeg od sva četiri Slema – a način na koji je dobijao slabije protivnike u Madridu i Rimu ukazuje na to da je i Novak posvetio dosta pažnje tom aspektu turnirske strategije. To je, naravno, važeće za mečeve u kojima ishod ponajviše zavisi, od njega samog.

Kada to nije tako, a ima li boljeg primera od „Argentinske torture“ koju su mu priredili Huan Martin i Diego u Rimu, Novak bi, jednostavno, morao da bude nadljudski spreman kako bi i drugi put podigao „srebrninu“ u glavnom gradu Francuske, i miljenik sreće, kako bi i njegov protivnik u završnoj fazi turnira imao sličan izazov koji bi ih koliko-toliko doveo u izjednačeno stanje pred taj meč. Naravno, „Bog pomaže onima koji pomažu sebi samima“, tako da će Novak i njegov tim sigurno učiniti sve što je do njih da se najbolje moguće fizički pripremi, kao i opusti i relaksira između rundi, kako bi uspostavio željeni takmičarski ritam.

4. Voleli bismo da faktor „povoljnih“ takmičarskih okolnosti - koji se pre svega ogleda u tome da protivmici budu morali da igraju teške mečeve ili pod povredom, bude na njegovoj strani.

Ovde bi svakako trebalo dodati i vremenske uslove, koji poslednjih godina skoro bez izuzetaka prave značajnu pometnju igračima u sprovođenju njihovih taktičkih zamisli i plana igre. Iako veliki šampioni nastaju kroz praktičnu negaciju ovakvih uticaja, ni jedan vam neće (privatno, ako ste u poziciji da to čujete) reći da su oni, zanemarljivi.

5. Sama Novakova igra na šljaci je trenutno na izuzetnom nivou.

Odličan servis, još bolji ritern, kretanje i postavljanje, izbor i intenzitet udaraca, kombinatorika u vođenju poena, strateško postavljanje i adaptacija prema protivniku. „Rak rana“ i dalje ostaju igra na mreži, smeč, ali i „vragolanski“ odnos prema igranju drop-šotova, koji, u slučaju da su neuspešni, može značajno da poremeti njegov ritam igre, dovede do gubitka značajnih poena i natera ga da nepotrebno troši rezerve energije kako bi nadoknadio takve greške.

Veliko je pitanje da li bi Novak možda i uspeo da dođe do totalnog preokreta u rimskom finalu protiv Nadala, da nije potrošio previše šansi igranjem loših dropova i bio primoran da „kreće ispočetka“, pritom nepovratno trošeći i fizičku i mentalnu energiju koja je, posle Delpa i Diega, ionako bila „u crvenom“.

Izdvojiti važnost prvog servisa, riterna, kretanja i postavljanja na udarce je svakako opravdano, ali je važno da celokupni sistem igre Novaka Đokovića bude na (do sada viđenom) visokom nivou kako bi se protivnici dobijali, i pre nego što izađu na teren. Ako je nekome to važno, ovde prija spomenuti to da Mats Vilander, (pogrešno) percipiran od strane srpske teniske javnosti kao „hejter“ našeg igrača, Novaka ove godine (na bazi svih ovih pokazatelja) smatra za najvećeg favorita za osvajanje Rolan Garosa. Ako se ne varamo, to je pozitivan prvenac, od jednog od najboljih komentatora svetskog tenisa, i još uvek aktuelnog najmlađeg osvajača ovog turnira.

6. U slučaju da dođe do velikog finala (najverovatnije sa Nadalom, ako ga ne spreči Tim, Cicipas ili povreda), Novak i njegov tim bi trebali da učine baš sve da on u taj meč uđe bez preteranog pritiska (bližeg) okruženja i javnosti.

Cilj jeste veliki, njegovo moguće ostvarenje impozantno, ali, ako je moguće, u taj meč se mora ući kao i bilo koji drugi u kome treba odlično odigrati da bi se pobedilo. Lekcije i gorka iskustva izgubljenih polufinala protiv Federera i finala sa Vavrinkom u Parizu, u periodu kada je bivao i izgledao nepobediv, sigurno se ne zaboravljaju, ali ono što ih sprečava da postanu „mentalna blokada“ je visoko samopouzdanje, vera u sebe i svoje moći, fizička i mentalna spremnost i prava podrška članova tima, porodice i najbližih. Novak je do sada pokazao da poseduje sve to, pa i više, i nadamo se da će se „zvezde poklopiti“ kako bi se „Kup musketara“ našao iznad njegove glave za dve nedelje.

Pažnja teniskog sveta se od danas usmerava ka „gradu svetlosti“, i paradoksalno, jedinom Grend Slemu na kome se mečevi ne igraju i pod veštačkim svetlom. Pariska šljaka najviše zahteva od svih majstora ovog sporta da pokažu zbog čega su tu gde jesu, ili dokažu razloge pretendovanja na viši plasman, a time pruža i najviše prilika obožavateljima ovog sporta da uživaju u atleticizmu, virtuoznosti i genijalnosti njenih idola.

Sve što smo do sada videli, a naročito u Monte Karlu, Barseloni, Madridu i Rimu, ukazuje nam na to da bi predstojeće izdanje „Otvorenog prvenstva Francuske“, tradicije duge 126. godina, moglo da postane, događaj za pamćenje u svetu sporta. Ne zbog toga što bi moglo da bude poslednje pojavljivanje Rodžera Federera, rekordno 12 osvajanje titule od strane Nadala ili drugi put da je Novak Đoković zaokružio „kalendarski slem“, već zbog svega toga zajedno, i povrh toga, uzdizanja nove generacije asova „belog sporta“ koji, igrajući protiv svojih idola, već „žive svoje snove“ i kroz (sve češće) pobede (i nad njima) dokazuju da imaju snage, volje, kvalitete i hrabrosti da vode tenis do novih visina!

VIDEO: Oni su Velika trojka i njihovoj dominaciji nema kraja

(Vuk Brajović)