Uh, što je danas lepo biti Srbin...

Nije uvek lako, ali jeste zasigurno lepo

Kažu ljudi, mala je zemlja ta Srbija, nevažna. Smatraju Srbe narodom drugog sveta, nekada nedovoljno inteligentnim za neka velika dela. Ali, često zaboravljaju mentalitet. Mentalitet pobednika koji je utkan u samu srž, u genetski kod. Ni to nije tačno? E, pa, pitajte Nikolu Jokića i Novaka Đokovića.

Legenda kaže da u Litvaniji dete prvo dobije košarkašku loptu, pa tek onda cuclu. Srbija je slična po tom pitanju, samo, deli ih jedna stvar. Dete u Srbiji po rođenju dobije loptu koja mu se nađe, koja je sticajem okolnosti u dvorištu, kući.

Preporučujemo

Tu već kreće put, naslućuje se u koju stranu će možda život tog deteta otići.

Ko bi rekao pre 20 godina i više da će jedan džemper na neki način predvideti budućnost, da će Nikola Jokić kao dete u Somboru nositi nešto sa znacima Denvera, istog onog kluba koji sada vodi ka NBA prstenu. Suvereno, snažno.

Ko bi rekao da će jedno dete s reketom u ruci pre 30 godina reći da će postati najbolji teniser sveta, a onda kasnije, stvarno imati priliku da to isto i uradi? Štaviše, da uradi na "domaćem" terenu svog najvećeg neprijatelja. Slatki san koji postaje java. Ali, to je Novak Đoković.

Srbija, ali i Srbi su uistinu u poslednje vreme malo odbacili sport od sebe, ali, ne svojom krivicom. U pore ovog viteštva se uvukla "prljavština", pa ljudi ne idu na stadione, tribine u halama, na stadionima bivaju sve praznije. Ali, daleko od toga da ovaj narod ne voli sport, daleko da je digao ruke od istoga.

Ne možeš dići ruke od nečega što tvoj život čini onim što jeste.

Samo, potreban je heroj koji će uspeti da izdigne čitav sport iz te prašine u koju je spao, a srećom, Srbija ih sada ima dvojicu. Jednog čoveka koji je sam protiv svih, igrača, navijača, jednog Novaka u Parizu. A na drugom kraju sveta, tu je i još jedan Srbin, Nikola Jokić od kog su takosi bili bitniji onih dana kada je stigao u samu NBA liga.

Ko bi rekao da će dva čoveka iz tako male, nebitne zemlje postati tako bitni i tako važni.

Suvišno je možda i trošiti reče o Novaku i o svim uspesima koje je doneo tokom svoje duge karijere, ako bismo počeli nabrajati iste, ovaj tekst bi postao knjiga, autobiografija. Toliko toga je dao.

A opet, tu je i ovaj drugi, čovek zbog kog zemlja ne spava već ga prati kako pokušava da "ubere" i onaj prsten, možda malo manje važan od onog koji krasi njegovu patiku tokom utakmice, a domali prst van terena.

Nekako, nemam previše godina da bih shvatio kolika je Srbija bila velesila u košarci tokom onih srećnih godina kada je padao "Drim tim", kada su osvajana prvenstva bez poraza. O tim rezultatima se priča i prenosi sa kolena na koleno, ništa više, ali, nije to ono o čemu maštaju deca, što žele da im se dogodi.

Bitnije je ono sad, a i ono što će tek uslediti.

Osvajala je Srbija tu i tamo poneki šampionat sveta i Evrope, ali, u nekim manje važnim sportovima bez ikakvo omalovažavanja. Vaterpolo, odbojka, godi taj osećaj, međutim, svi samo čekaju zlato na Mundobasketu ili Evrobasketu, gde će Srbija staviti oko vrata sjajno odličje i pokazati zašto je nazivana zemljom košarke. Takođe, čeka i tog novog NBA šampiona, čoveka koji će dovesti svoj tim do šampionskog prstena i gde će poakazati koliko su se oni koji "žive košarku" ogrešili o jednog bucmastog dečka.

Čeka Srbija i tog Novaka da konačno ostane sam na vrhu planine, da mu više niko ne spori kako je neko bolji od njega u nečemu, iako to "nešto" polako bledi, nestaje. Taj šampionski pehar Rolan Garosa, njegov eventualni 23. Grend slem, biće upravo to. Biće "to nešto".

A, gle čuda. Možda im sudbina obojici donese to da se u dva dana reše neke stvari. Da u samo dva dana, dva čoveka iz Srbije, one iste male, nevažne zemlje postanu najveći u svom sportu.

Takva dva asa, a imate čast biti isto što i oni - Srbi.

Uh, kako je lepo biti Srbin ovih dana...

(Telegraf.rs)