Veliki uspeh "Srpske Spartanke": Osvojila 3. mesto na Svetskom prvenstvu, bila kapiten tima iz Srbije

Kada smo u martu 2024. godine razgovarali sa njom, imala je samo jednu želju - da se kvalifikuje na Svetsko prvenstvu u Grčkoj u Trifketi! Danas, nekoliko meseci kasnije, Ana "Spartana" Božilović može da se pohvali da je na pomenutom takmičenju završila kao treća na svetu!

Takmičenje je za nju imalo posebnu emociju jer se održavalo u Sparti, po kojoj je u suštini i dobila nadimak, a samo SP je trka sa preprekama, tri različite distance i trči se tri dana. Već smo ranije pisali o tome, otuda se i zove Trifketa.

Preporučujemo

Ana je prvog dana trčala 7,5 kilometara, drugog dana je "pojačala" na 12, dok je poslednjeg bilo najteže i morala je da istrči 26 kilometara. Drugog i trećeg dana je bila na trećem mestu, da bi na kraju i u ukupnom plasmanu završila kao treća na svetu, u kategoriji od 35 do 39 godina, i popela se sa medaljom oko vrata na podijum.

Ono što je potrebno naglasiti jeste i to da je Ana jedina žena iz Srbije koja je bila na pomenutom takmičenju, a samim tim je izabrana za kapitena tima koji su činili još Marko Nikolić, Dejan Ćirković, Strahinja Jovanić, Viktor Milanov, Darko Kusić i Marko Ilić.

Vredi pomenuti i da su ovi momci ostvarili zapažene rezultate u svojim kategorijama, ujedno bili i velika podrška Ani u borbi za medalju.

Imače, tokom tog intervjua u martu, pitali smo Anu da nam usko objasni te trke na kojima se takmiči.

- To su OCR trke, skraćenica od engleskog jezika "Obstacle course racing", u bukvalnom prevodu trke sa preprekama. Nije samo trčanje, imate na stazi razne poligone koje treba da prelazite. Prepreke kao što su penjanje uz konopac, nošenje džakova, karike, puzanje ispod bodljikave žice. Imate čak i da preplivate reku, da se zaroni ispod nekog drveta. Baš je naporno. Plus, na sve to, sama konfiguracija terena je jako teška. Veliki usponi, nizbrdice, blato, zemlja, kamenje. Negde se trči po rečnom koritu - rekla je i dodala:

- Nije mi se nikad desilo da odustanem. Kad sam počinjala, kroz glavu mi je u par navrata prošlo: "Jao Bože, šta mi je ovo trebalo?" Kad sam do vrata u blatu, majica pocepana, sva sam izgrebana, oguljena kolena i tamo na nekom 17. ili 18. kilometru nekad pomislim "Bože, zašto ti je ovo trebalo. Gde si krenula?" Ali brzo me prođe i nađem snagu. Setim se onog osećaja koji te čeka na cilju. Kad prođete kroz cilj i znate šta je sve iza vas, nekako vam to da krila. Bukvalno vas ispuni i zadovoljstvom, i taj osećaj je neverovatan i zarazan. Stalno hoćete još.

(Telegraf.rs)