Nikada emotivnija Maja Ognjenović: "I dalje pokušavam to da odbolujem, posle tog poraza sam shvatila"

Dugogodišnji kapiten reprezentacije Srbije, Maja Ognjenović odlučila je da ove godine završi svoju priču sa nacionalnim timom posle Olimpijskih igara u Parizu. Iako nije uspela da osvoji još jednu medalju, sama kaže da je sve proživela izuzetno emotivno.

U razgovoru u emisiji "Prvi red" na TV K1, ona je pre svega istakla da je preponosna na činjenicu da je naslikan i mural u njenu čast i to baš u Zrenjaninu.

Preporučujemo

- Mural je nastao pre dve godine na ideju poznatog slikara Flore u dogovoru sa mojom sestrom. Bilo je dosta spontano na konto sviih mojih pređašnjih uspeha, ali je simbolično bilo jer sam u ovoj zgradi odrasla.

Odlazak u penziju za Maju je bio pomalo čudan i kaže da i dalje pokušava da se adaptira na sve.

- Sa emotivne strane, još uvek nisam preradila tu informaciju, zato što je sve poprilično sveže i treba da prođe određeni period kako bih prihvatila i prevazišla takvu odluku. U skladu sa uspesima, mojim ličnim planovima i, na kraju krajeva, sa godinama u kojima sam trenutno, mislim da je to bila jedna zaokružena priča. Možda ne na način na koji sam želela u Parizu, ali definitivno je to bio moj poslednji ples i znala sam da će biti tako.

"Shvatila sam da je to moja poslednja utakmica za reprezentaciju, dve jake emocije su se sudarile"

Ističe da je bilo momenata i ranije kada je želela da prekine...

- Bila sam malo mudrija nego prethodnih godina. Na Olimpijskim igrama u Riju i Tokiju govorila sam da prestajem, svi su znali da prestajem, pa sam se kasnije pokajala i shvatila da to ne treba tako da ide. Ovaj put sam bila mudrija i želela sam da budem načisto sa sobom. Nije bilo jednog posebnog trenutka, jer sam obožavala da igram za reprezentaciju. Koliko god sam imala lepih i uspešnih sezona u klubovima, igranje za reprezentaciju ne može se porediti ni sa čim. U mojoj glavi ideja je bila Pariz, moj 40. rođendan, potencijalno osvajanje medalje – sve je imalo neku simboliku, pa sam rekla da je to – to.

Taj poraz od Italijanki doveo je do bujice emocija. Shvatila je da je to njen poslednji meč za Srbiju ikada...

- Bilo je veoma emotivno. S jedne strane, poraz i ispadanje, nemogućnost osvajanja medalje, a s druge strane shvatila sam da je to moja poslednja utakmica za reprezentaciju. To su bile dve veoma jake emocije koje su se sudarile, i trudila sam se da jedno po jedno odbolujem. Mislim da treba da prođe određeno vreme.

"Sestra mi je govorila da se vratim kući, sa Tićom imam posebnu konekciju"

A kada je bila mala, malo je "nedostajalo" da je starija sestra odvoji od odbojke.

- Miljana je četiri godine starija i ona je tada krenula da trenira. U periodu kada je ona imala 12, a ja 8 godina, išla sam na treninge da skupljam lopte. Jedan od trenera, pošto sam bila jako niska i nejaka, donosio je sto i stolicu kako bih prisustvovala treningu. Tada me je Miljana, kad krenemo zajedno na trening, odgovarala da idem. Govorila bi, kada stignemo do semafora: 'Možda je bolje da kažeš mami i tati da te boli stomak, pa da se vratiš kući.' Nije to bilo ozbiljno sabotiranje, ali je presimpatično. Danas nerado sluša tu priču, ali sam uz nju počela da treniram

Pet puta je Maja predstavljala Srbiju na Olimpijskim igrama što je podatak za svako poštovanje.

- Drago mi je što sam jedna od retkih, ako ne i jedina odbojkašica, koja je toliko puta nastupila za reprezentaciju i koja je toliko dugo trajala. Postoji podatak da nas je samo pet u istoriji odbojke bilo pet puta na Olimpijskim igrama.

Podsetila se i nekih bivših saigračica, ali je posebne reči hvale imala o Tijani Bošković.

- Vesna Čitaković bila je moj prvi kapiten u reprezentaciji. Dugo godina sam bila cimerka sa Jelenom Nikolić i dan-danas se družimo i viđamo. Posle mi je cimerka postala Silvija Popović. Posebnu konekciju imam sa Tijanom Bošković. Moje mišljenje o njoj je uvek bilo isto – pravi biser, dete, a sada devojka neverovatnog karaktera i sposobnosti. Sa njom je posebno igrati, kako na terenu, tako i van njega. Iako je već godinama najbolja igračica na svetu, ostala je ista – skromna i prizemna. Njena porodična vaspitanost i poštovanje koje pokazuje prema meni su zaista neverovatni.

(Telegraf.rs / K1)