Da li ste ikada sedeli sa čovekom koji je izmislio jedan sport?

Marino Đakometi je čovek koji je izmislio skajraning kao sport

Iako znam Marina Đakometija više od decenije tek nakon Evropskog prvenstva na Prokletijama i Svetskog prvenstva za mlade na Gran Sasu sam primetio nešto o čemu ni on sam nije razmišljao. Sedeli smo u velikoj hali okruženi skajranerima iz trideset jedne države sveta. Sa mnogima sam razgovarao, i ma koliko su Japanci bili podržani od sportske administracije, toliko su Brazilci došli uz velika lična odricanja. Ako Vam kažem da je tu bilo sportista od 16 do 23 godine starosti onda možete da dodatno zamislite ne samo njihovu žrtvu, već i njihovih roditelja.

Preporučujemo

I tako, svi oni su na Gran Sasu zahvaljujući tome što je Marino osmislio jedna sport. I za one koji to smatraju planinskim trčanjem, malo objašnjenje da je trčanje samo deo aktivnosti, ali da sport podrazumeva penjanje uz stene, korišćenje planinarskih štapova i izuzetnu izdržljivost koja se ne može uporediti ni sa maratonom.

Nastavak priče je vezan za to zašto se deca bave baš skajraningom koji u mnogim zemljama nije prepoznat, kada bi mogli da se bave atletikom, budu plaćeni, možda dobiju bolje školovanje ili budu prepoznati u svojoj zemlji. Jedni odgovor je da magija planine nema cenu i da su se oni čista srca opredeli baš za trčanje po planini, jer osećaju ono što svi osete koji su makar samo jednom otišli u planinu - slobodu, mir i prirodu.

Svega toga ne bi bilo da nije bilo Marina Đakometija. A on je mogao svoj san da unovči, a ne da se bori da se osnuju nacionalni savezi skajraninga na svim kontinentima. Što kaže njegova supruga Lori - samo su morali mnogo, mnogo da rade.

Slična situacija je bila na Prokletijama, čiji planinski vrhovi nikad nisu ugledali predstavnika toliko različitih evropskih nacija, uključujući i goste iz Hong Konga i Vijetnama. Stanovnici su postali svesni veličine događaja tek kada su svi otišli. A svi oni su bili na Prokletijama zahvaljujući Marinu i Markovoj besprekornoj organizaciji.

Sam pomisao na sve te ljude i Marinovu ideju, me je naterala da razmislim o ostalim sportovima u kojima sam aktivan. Iako su neki mladi, ne postoji jedna ličnost koja je tvorac jednog sporta, a naravno većina sportskih očeva davno nije među nama.

Verovatno i zbog toga je Marinova ideja važna, je nije naterala samo ljude da prihvate da idu u planinu u šorcu i patikama, već idu da treniraju i izgaraju kao na primer u fudbalu. Simbol svega je verovatno španski tim koje je ove sezone bio prvi i na evropskom i svetskom prvenstvu. Ako Španski igrači negde treba da imaju naziv „furija“ onda je to skajraning.

Marino će još jedan mandat biti predsednik Međunarodne skajraning federacije, pa možemo samo da se nadamo da će doći neko ko će nastaviti njegov put i ko zna, možda jednom svrstati skajraning u olimpijske sportove. Bilo kako bilo važno je da čovek sledi svoje ideje, da se bori i da ne podlegne izazovima koji danas predstavljaju u svakoj ljudskoj delatnosti najveći problem.

A meni ostaje da gledajući Marina koji sedi među trkačima starim od 16 do 23 godine iz celog sveta shvatim da samo skroman i vredan čovek može da učini tako nešto i da pri tom ostane jednostavan i neposredan.

Hvala Marinu što je svetu podario takav sport kao što je skajraning.

Prof.dr Nenad Dikić, Fakultet za fizičku kulturu i menadžment u sportu, jedini fakultet za sport na Univerzitetu Singidunum.