Da li se Srbiji vraća ponos?

Znaćemo kada se vaterpolo vrati kući

Čega nema, kažu, bez toga se može. A, mi posle višedecenijskog vaterpolo mira nismo imali ništa bez besane noći. Sport koji je bio stub našeg uspeha je smenom generacija pao u beznađe i nestao kao redovno radovanje nacije. Od viđenog ponora probudila se nada u neke mlade delfine. Možda će Japan baciti novi tračak svetla na naš bazen.

Pre godinu dana smo bili u totalnom očaju.

A, ni slika nije bila lepša od tog totalnog očaja do dana današnjeg.

Neki kao da su jedva čekali da vaterpolo padne u zaborav, kao da su isprobavali živce Srba i momenat u kojem će im samo u sećanju ostati svi oni uspesi u svetlo plavoj boji.

Dejan Savić, čovek koji je gordo stajao iznad svih uspeha u čitavoj dekadi, shvatio je u momentu da od jedne tačke može samo nizbrdo.

Zamislite da ste dva ciklusa u nizu osvojili zlatnu medalju na Olimpijskim igrama, tri puta u nizu Evropsko prvenstvo, uzimali dva puta Svetsku ligu i postali prvak sveta - i sve to u samo šest godina?!

Kakva je to plejada bila asova, kakav je to arsenal bio, bukvalno je Srbija tukla po položajima protivnika sa svih mogućih strana i svih mogućih uglova.

Realno gledano, na svakoj poziciji je bilo toliko veliko ime da se u jednom momentu pomislilo da se radi o Ol Star svetske scene, a ne o jednoj reprezentaciji zemlje koja broji nešto ispod sedam miliona stanovnika.

Ali, život ide dalje, surovo i bez pitanja, dok naš vaterpolo nije otišao već neki period nigde i ima dosta pitanja.

Poslednji alarm je bila mutna voda Evropskog šampionata u Hrvatskoj gde je Srbija bila prisiljena da igra doigravanje od 9. do 12. mesta.

To se nije u ovom veku dešavalo, ni blizu.

Postojala je mogućnost u tom malom tužnom krugu da srpska selekcija ostvari najgori plasman na bilo kojem takmičenju još od 1975. godine kada je u sklopu Jugoslavije zauzela 13. poziciju u Kaliju na Svetskom prvenstvu.

Što se tiče samog prvenstva Evrope, tu je svakako bilo dodirnuto dno, jer vaterpolo sekcija naše zemlje nije bila deveta na kontinentu još od 1927. godine.

Znači, skoro 100 godina.

I u tih 100 godina je mogao da se, ne izjednači, nego da se napravi novi negativni rekord, ali je u poslednjem minutu stigla pobeda protiv "nevaterpolne" nacije Holandije sa samo jednim golom razlike.

Definitivno, Savić je podigao reprezentaciju na neki vanzemaljski nivo i prestao da gura onda kada je bilo jasno da se nikuda ne ide.

Sada, novo ruho sa jednim dobro poznatim imenom, nekoliko njih "onako" poznatih i nekoliko njih koji će tek biti poznati.

Bane Mitrović je iz zlatne generacije ostao da pomogne, tu su Jakšić, Rašović i Ranđelović, a onda i Drašović, Ubović...

Ne možemo očekivati da se ostale nacije plaše njih kao što su se plašile Filipovića, Prlainovića, Pijetlovića, Aleksića,  u toj konstalaciji i Mandića, ali bi korak po korak mogli da vraćaju ugled i ponos Srbije u svetu vaterpola.

Šta se dešava na klupskoj sceni, ostavićemo klupskoj sceni. Čitava priča oko Mandića je imala toliko pitanja da nije najjasnije zbog čega je pilon našeg sporta odjednom postao samo neko koga je lako preskočiti u selekciji.

No, novi selektor Stevanović je skockao ono šta je imao, otišao na Daleki istok i pokušao da u sivu izmeša neke druge, veselije boje.

Startni poraz, ali ne i startna tuga, jer se Španija u balkanskoj stagnaciji našla kao velesila, te nanela Srbiji prvi poraz.

Da smo jači od Južne Afrike, to stvarno ne bi trebalo dovoditi u pitanje, ali je onda naišao jedan duel koji je mogao da se košta novog pakla.

Mogao je da nas košta prolongirane rehabilitacije, još jedne godine stagnacije... A, možda i nije. Svakako, sada su prilike veće za nešto veće.

Srpska reprezentacija je uspela da se vrati od 0:5 do peteraca i hrabro izdrži komšijski derbi sa Crnogorcima, a konačni epilog je pobeda i lakša priča u osmini finala.

Koliko lakša? Domaćin Japan.

Dovoljno lakša od Hrvatske sa kojom će morati sada upravo Crnogorci da imaju posla.

Šta god da se desi, bitna je ta iskra koja je viđena, možda najsvetlija od one tame iz Splita.

Iako više ništa ne smemo da računamo, imaćemo na umu favoritsku ulogu u osmini finala, a onda se u četvrtfinalu možda istorija promeni ponovo u našu korist.

Znaćemo kada se vaterpolo vrati kući.

Osetićemo.

(Telegraf.rs)